ПРОИЗВОДЊА ОРУЖЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

Србија је у средњем вијеку скоро увијек била у рату са неком комшијском државом. Такво стање је захтјевало велику количину оружја којим би се опремила српска војска. Развој српског оружја је пратио развој српске државе. У почетку то је углавном било оружје од дрвета, од рогова и камена. Касније се појавило и метално оружје. Оружје виших слојева је наравно додатно украшавано.

Постојале су посебне врсте занатлија за посебне врсте оружја, као што су стрелари, лукари, копљари, штитари итд. Такође су постојали они који су се бавили прављењем коњске оправе, а прављене су и опсадне справе. У каснијем периоду, појављују се и произвођачи ватреног оружја, бомбардијери и пушкари. Постојала су и специјализована села која су се бавила производњом одређене врсте оружја, па тако почетком 16. вијека Османлије издвајају село Буковик као село познато по израдњи стријела. Додуше, ова специјализована насеља још увијек нам нису довољно позната. Не знамо да ли су се у тим насељима сакупљали материјали за прављење оружја или су ти материјали долазили из других мјеста па онда у специјализованим насељима претварани у готов производ. Требамо истакнути и производњу самострела. У Дубровнику није постојало једно занимање које се бавило искључиво производњом самострела. Лукове за самостреле су правили лукари, а самостреле су склапали балистри и бомбарди. Стреле су наравно правили стрелари. Постојали су ручни и велики, тврђавски самострели. У изради опсадних справа су учествовали кожари, кројачи, каменари, ковачи итд. Словенски називи за те справе су били: прашта и порок. Помињу се и мајстори порочни, тако да можемо закључити да су постојале особе које су се специјализоване у изради ратних справа. Од произвођача заштитне оправе, имамо штитаре, оклопаре и шљемаре. 

Што се тиче ватреног оружја, интересантно је то што су се појавом ватреног оружја појавила и нова задужења за старе занатлије. Тако су каменари правили топовске кугле, а касније су ту дужност добили и обрађивачи метала. Први помен пушкара налазимо у Дубровнику 1445. а у почетку је ова ријеч означавала произвођача ватреног оружја уопштено, а тек касније је дошло до диференцијације и тада су пушкари почели производити оно што ми данас сматрамо пушком. Оружари су имали важну улогу у друштву, а некад су добијали и задатке који нису били повезани са њиховом струком. Тако је 1453. у Сребреници судија био сабљар Видосав. Мачари су често служили као свједоци и сл. Цар Стефан Душан је знао колико је трговина оружјем уносна, али је исто тако знао да је Србија била коридор за дубровачке караване који су превозили оружје до других земаља. Цар Душан је забранио ово. Појавом ватреног оружја појавили су се и многи страни оружари у српским земљама. Није неоправдано тврдити да би Србија евентуално развила и домаће стручњаке, али османско освајање је прекинуло развој српске средњовијековне државе.

 

ИЗВОР: Историја Срба, Националист