Проф. др Олга Луковић-Пјановић

Проф. др Олга Луковић-Пјановић (Гуча, 1920 — Београд, 1. април 1998) је била српски и француски лингвиста. Завршила је гимназију у Чачку, а затим је била примљена у Дом краљице Марије у Београду.

Током Другог светског рата била је у логору у Немачкој. Након рата је радила као спикер на Радио Загребу. Убрзо је дипломирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду на одсеку за класичне језике.

У Паризу је докторирала на Сорбони 1969. године, са дисертацијом „Правда код Есхила и Софокла“. Поред матерњег српског језика, познавала је још девет језика: старогрчки, латински, француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански језик.

d0bfd180d0b5d183d0b7d0b8d0bcd0b0d19ad0b58Постала је позната након објављивања књиге „Срби…народ најстарији“ у којој је довела у везу српски са страним и античким језицима.

За присталице српске аутохтонистичке историјске школе ради се о капиталном делу, док га званичнa историографијa потпуно одбацује као ненаучно и псеудоисториографско дело.

Доживела је мождани удар током турнеје по српској дијаспори у Сједињеним Америчким Државама, након чега се вратила у Париз где је наставила са истраживањима, али није више могла да говори.

 

 

ИЗВОР: srpskaistorija.com