ПРИРОДНИ КАЛЕНДАР

70703_zabface05-paroski_origh

    Др Милан Парошки

 

Од потопа пак, па на овамо бројања су скоро једна и иста и ми ћемо их изоставити наводећи речи научених геолога: да је стотинама тисућа година прошло од саздања наше земље и њеног света, а не онолико колико каже јеврејски писац Моша.“ [1]

Осим што је дело Божије и по Божијем лику створен – човек је природно биће, део креације Свевишњег на земљином шару. Па је због тога веома разумљиво, да човек који живи у природи, сељак – мудријаш, себе не разликује од околине. Његов први интелектуални доживљај је свест о личној недељивости од природе. Антрополошке студије, никада ваљано зачете у рашанском и српском народу, овакво запажање нису анализирале. У осталом, такве студије (у неконституисаној нацији) као инокосне и предметне, никада нису успостављене. Стога провера изнесене хипотезе, тек накнадно може да уследи.

Сваки сељак – интелектуалац, у пољу, не ради недељом и свецем. А са радном стоком и свим животињама на својој економији, комуницира поштујући њихов интелект и њихову природу, знања и способности. По здраворазумском филозофирању: да је Господ сваком живом створу, дао довољно памети, да може да се нахрани и множи и тако испуни два Божија примарна закона. Човек, који је господар стоци, признаје над самим собом, само једнога Господа Бога.

Као илустрација јединства човека и природе, у фолклорном рацком и српском народу, послужиће поучна прича, покојног, Раде Станчића из села Кумане у Банату о чобану и кабаници:

„Чобан (човек у природи и чувар стоке), од Ђурђева до Митрова дана, увек је са кабаницом. Јер време је ћудљиво и без кабанице се не може. Али када угреје, отежа кабаница и чобан је негде мора оставити, али тако да је увек на дохват руке. И где ће, шта ће, у пустом пољу, где дрвета нема, ни лада нема – кабаницу окачи о месечев крак и оде даље за овцама, говедима и свињама… Безбрижан, заборави за кабаницу, јер зна да ће му она пасти на леђа, загрнути га, чим месец окрене краке према земљи и проспе воду из свог лавора. Пошто никада киша не пада, ако су месечеви краци окренути нагоре. Чобан слободно може да качи кабаницу о месец. Пашће му, кад затреба! „Чињеница, да је месец са свим својим менама, веома уочљиво небеско тело. Искуствено, примећује се да баш месец најдиректније утиче на све водне токове на земљи, па тако и на кишу небеску! Кабаница чобанова је нужда коју живот захтева, а прекобројна искуства са кишом, утврдила су ово календарско и космолошко знање и искуство.

Разна веровања човекова из природе и о природи постоје, али то није тема нашег разматрања, већ чињеница да сваки рашански и српски сељак – како то тврди и Александра Бојић у „Календару предака ”*, зна када му долази слава или стиже Божић, а да о томе не мора ни да пита свог свештеника и не мора да консултује црквени календар. Ако га уопште и има у кући? Од куда су дошла таква знања и на који начин, ако не природним путем и кроз живот у природи?

Међутим, због друштвене функције календара и потребе да се памте и сви значајни друштвени догађаји, историјске појаве и личности – друштвена и интелектуална елита, најпре свештенство у свим народима света, као своју најзначајнију делатност, обезбедило је за себе, бригу о календару и бројању дана у години (да ли са 365 черти и реза?). Преношењу свих историјских знања и учења о: „Богу на небу и цару на земљи“. При том поучавајући о томе да је календар, још једна људска творевина или дар од Бога.                                                      Бог је створио небо и земљу и човека на земљи, а сву технологију, па и календар, створио је човек. Да ли по Божијем науку, или супротстављајући се Њему? Наиме, не треба пуно мудрости да би се закључило, како природа, годишњи циклус, временске прилике, са све природно условљеним епицикликама генијалног академика, Милутина Миланковића, постоје независно од човека. Човек их својом интервенцијом, технологијом супротстављеној божјој промисли, једино може да угрожава природу. Све док и себе не угрози и своје постојање на земљи.  И баш због свести о природи, сунчевом циклусу и месечевим менама, дану и ноћи, избројаним данима у години – рођен је природни календар. Када је грађевински, технички, језички и математички успостављен, не зна се? То знање су стекли и преносили до данас, каста или сталеж брамана у Индији. Халдејци, како их је представља већ цитирана „Историја“ Милоша С. Милојевића, али и савремена археолошка знања и истраживања у рашанском и српском народу.

О једном таквом поступку и објектима очуваним у природи, који су рацкој цивилизацији служили за космолошка мерења и календарске прорачуне на земљи– у Србији, на планини Девици, открио је шумар, Драган Радосављевић. О овоме, веома занимљиво, илустративно и чињенично, говори сајт: Богово Гумно и Милованова Бучина…

 

Bogovo Gumno, linije

 

Да Богово Гумно није случајност, необјашњив налаз из прошлих времена, већ цивилизацијска тековина Рашана и Срба, који од неолита до данас, континуирано насељавају и планину Девицу, Озрен, Ртањ и Стару Планину и све друге планине и хиљаду села (по тврдњи САНУ – несталих у двадесетом веку) [2], у Источној Србији – јасно се види и по другим материјалним и духовним тековинама овог простора, од Сврљига, Алексинца, Сокобање, па до Зајечара, Неготина и Дунава… Наиме, у готово сваком селу, дан данас, као светиња, као табуирано место и у православном хришћанском култу постоје живе цркве! Народ [3] тако зове записе храстове, церове, брестове и друга изабрана и по пар стотина година очувана дрвета, са посебном култном наменом и украсима уз њих.

Сваки запис – црква, посвећен је једном светитељу. Готово уз сваку цркву, као њезин неспоран култни орнамент и неизоставно значењско православно знамење- налази се монолитни крст са натписом – опоменом! Један или два камена, баш као у селу Језеру, код Соко Бање.*

 

АУТЕНТИЧНИ СРПСКИ И РАЦКИ КАЛЕНДАР

 

О литијама и славама, које су практиковане, или се још увек дешавају уз цркве – храстове, у селима са очуваним становништвом – сведоче сељани, традиционални верници… Сви други обичаји и датумски одређени обреди, као што су машкаре, коледа, положајници, бадњаци и сви други божићни и ускршњи обичаји, па и пратећи ускрсу – духови, стални датумски Видовдан, и тако редом, док не дође Свети Мрата- снег за врата… природно су доживљени и природно настали празници у рашанском и српском календару. Тај календар, свима познат, популарно се назива и од његове светости, патријарха Иринеја, „стари календар“. Приличило би му и епитет: аутентични српски и рацки календар.

Па када смо толико тога наговестили и рекли о природном календару, нужно се морамо вратити теми: који је календар најстарији на земљи, а који је и даље у примени? И да ли је то стари календар, старији и од јулијевих и августових реформи, који се и дан данас, користи код Раца, Срба, Руса, Венда, Инда..?

 

ЈУЛИЈАНСКИ И ДРУГИ КАЛЕНДАРИ

 

На ову тему , тражећи одговор на постављено питање, сада већ слободно можемо консултовати и „Гугл“.

 

[1] Милош С. Милојевић, Одломци Историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији, Државна штампарија, Београд, 1872, фототипско издање, Етхос, Београд, 2004. Стр 75-76.

[2] „ Научна расправа ” о нестанку 4000 села у Србији,   САНУ је водила у другој деценији 21. века, непримећујући ову појаву док није прерасла границе здравог разума, мада не и„ научне” границе.

[3] „Сораби су презали ирвасе” др Милан Парошки, Feedback consulting and New media production, 2015 Novi Sad стр.103

 

ИЗВОР: Центар академске речи,Шабац