Прилепин: Кад Рус каже брат — мисли на Србина

Маша Радовић

Награда „Иво Андрић“ Андрићевог института из Вишеграда данас је свечано уручена Душану Ковачевићу и Захару Прилепину. Прослављени драмски писац признање је добио за укупно књижевно стваралаштво и за последњу драму „Хипноза једне љубави“, а Прилепин за роман „Обитељ“ и књигу приповедака „Седам живота“.                                

„Ово је велика част, још веће задовољство што други пут дајемо Андрићеву награду у данима и месецима кад је Андрић нападана личност и што, у ствари, чињеницом да најбољег писца којег имамо и који је међу најбољима у Европи и свету награђујемо његовим именом“, рекао је отварајући свечаност у Андрићграду у Вишеграду директор Андрићевог института Емир Кустурица.

Подсетивши да је суштина Андрићевог дела запретана у један велики интернационализам, а не у национализам, Кустурица је рекао да је „На Дрини ћуприја“ ризница свих боја и свакојаких људи, у којој су и они који данас живе и покушавају да од великог писца направе оно што он није.

„Говоримо о писцу коме смо направили град у којем постоји институт, где додељујемо по други пут књижевну награду, овога пута Душку Ковачевићу и господину Прилепину. Желим да овај нови искорак Андрићевог института буде у будућности све јачи и јачи, да пратимо ко су најбољи писци и да се трудимо да им доделимо награду“, рекао је Кустурица.

Чланови жирија образложили су своје мишљење на свечаности у Андрићграду, којој су присуствовали амбасадор Русије у БиХ Петар Иванцов, аташе за културу Амбасаде Русије у БиХ, начелник општине Вишеград Младен Ђуревић, директори института, руководиоци одељења, добитници награда.

„Пред величином Андрићеве ’Проклете авлије‘ престаје да буде важно шта га је инспирисало, као што пред смехотресном снагом ’Маратонаца‘ Душана Ковачевића чињеница да је човек умро у цвету старости — која подсећа на време настанка ове драме и још живог југословенског диктатора — остаје тек живописан детаљ“, рекао је у писму прошлогодишњи лауреат и члан жирија Владимир Кецмановић.

Роман „Обитељ“ Захара Прилепина, додао је он, описује повест једног конкретног логора, од појединачног уздижући до општег, али тако што се ничега карактеристичног баш за то време и за то место аутор није одрекао.

 

 

Захар Пилепин
                                                                         Захар Прилепин

 

 

 

 

„Андрићеви, Ковачевићеви и Прилепинови јунаци, управо зато што су као аутентични ликови аутентичних уметника тако различити — сусрећу се данас на једном месту, поручујући нам како не постоји сила и зло које уметност није способна позлатити и учинити безначајним пред њеном снагом. Хвала великим писцима захваљујући којима се у Андрићграду има шта и ко срести“, поручио је Кецмановић.

Председник жирија Јован Делић подсетио је да је Прилепин и пре романа „Обитељ“ имао статус класика руске књижевности који се наслања на велику традицију руских писаца — Толстоја, Леонова и Солжењицина.

„Реч је о писцу који извлачи причу испод прадедове опаклије“, напоменуо је Делић и додао да је та опаклија, као и прадедова прича о логору, била као старозаветно предање, живела је и памтила се као усмена књижевност, док није записана и коначно уобличена.

„Истина је оно што се памти, пише Прилепин. Књижевност памти, роман нарочито“, рекао је Делић и наставио:

„Стварањем илузије истинитости слике логора, бављењем једним од највећих зала 20. века, мајсторским индивидуализовањем јунака, изврсним и бројним дијалозима, драматичним и непредвидивим односима јунака, са пуно преокрета, вештим коришћењем докумената, сликом човекове сложености, контрадикторности и загонетности, сликом упорности живота да се одржи у нељудским условима, дочаравањем неугасивих људских жеља за љубављу, приказивањем нагонског и ирационалног у човеку, способношћу да избегне једностраност, Захар Прилепин је постао писац чије ће слике 20. века и визија света остати релевантни за долазећа времена“, закључио је Јован Делић.

За Желидрага Никчевића ова награда је у првом реду потврда да се дух руске књижевности преноси чврстим, топлим стиском руке.

„Пушкин је пружио руку Гогољу, Гогољ Тургењеву, Тургењев Толстоју, Толстој Горком… И овде, Његош је пружио руку Андрићу, а Андрић Кустурици. То су наши ближњи. То су људи који сведоче да нас још није напустила храброст говорења истине ни лепота говорења истине. И овде, на Савиндан, сведоче непобедиву блискост руског и српског народа“, рекао је Никчевић.

„Већ две, три недеље моји српски пријатељи пишу ми и честитају на награди. Ја о томе ништа нисам знао до данас, мислио сам да је шала“, открио је Прилепин након што му је Емир Кустурица уручио награду.

Велики писац открио је одакле је дошао у Андрићград:

„Овде сам дошао из Доњецка. Када су ме моји другови војници испраћали, мирно су ми рекли: ’Пренеси поздрав српској браћи‘. Треба да схватите да то није речено тек онако. Руси многе народе воле, али нико не би рекао: ’Поздрави Пољаке, Италијане‘… Рус увек кад каже ’брат‘ у првом реду мисли на Србина. Мислим да би то могао да постане један од начина за разумевање шта треба читати у руској књижевности, кога прихватити. Онај руски писац који је, као Достојевски или Толстој, спреман да изађе у сусрет и да помогне Србину — тај јесте брат. А онај који мења све за европске фарисејске шале — ту треба тек да се размисли. У Србији сам провео доста времена, мислим да сам овде 20. или 25. пут, и дошло је дотле да сањам не само Србију, него и српски говор“, рекао је Прилепин, откривши да је за њега пространство филмова Емира Кустурице простор његовог детињства, храбрости, весеља.

„Та способност да се живи у свету с великим бројем људи православне вере, способност и да се узме оружје у руке — то су све ствари које нас зближавају више него иког другог. И ова награда коју сам добио — прва међународна, мада су моје књиге преведене на 23 језика — то што је добијам од Срба, говори да је рођена моја награда, моја, јер је од српског народа“, захвалио је Прилепин на високом признању.

Примајући признаје за животно дело, један од највећих европских драмских писаца, како га је окарактерисао жири, Душан Ковачевић захвалио је на признању:

„Изузетна ми је част што сам данас у овом здању које сматрам националним. Овакво чудо не постоји нигде на свету, да је читав град саграђен у част једног од највећих писаца 20. века. Самим тим ова награда ми је веома важна и нема тог писца чије би име могла да носи једна оваква награда, а чије би ми име могло бити драже, жељеније од имена Иве Андрића. Ова награда је као златна значка наше књижевности. Одрастао сам на причама, приповеткама, романима Иве Андрића, као и тадашње генерације, без ових технолошких чуда, међу људима који су читали, и увек ми је посебна била књига ’Знакови поред пута‘ која увек стоји поред мене. Кад год хоћу да прочитам нешто мудро узмем ту књигу“, рекао је Душан Ковачевић.

Коментаришући доделу награде Душану Ковачевићу, Емир Кустурица је за Спутњик изјавио:

„Душко и ја смо направили један заједнички филм, а направићемо још један. То време које смо провели заједно, те ноћи које смо пробдели заједно, и све оно што је била размена енергије, на крају се, ево, претворило и у један свечани чин. Нама двојици је недостајао тај свечани чин везан за литературу и сад сам изузетно срећан што је Душко добио награду која му по свему припада. Не само због тога што је то драмска литература која је мене засмејавала, него зато што је то један од живих споменика данашње културе. Он је најуспешније у хумор убацио Фројдову тему да живот и смрт увек подразумевају једно друго. И у тим обртима, у тим чудима која је он стварао, направљени су најлепши комади на Балкану. А можда и у Европи.“

 

ИЗВОР: Спутник