Пријава о црквеним кривичним делима епископа Иринеја Буловића

за ФБР приредила Б. Диковић

Апел верног народа Светом архијерејском синоду и свим архијерејима Српске православне цркве

Годинама се трудећи да живимо по Закону Божјем, како нам је Сам Господ оставио у свом светом Јеванђељу и како нам је то остало од наших предака, почев од светогa Саве до данас, ми, православни верници Епархије бачке, а са нама и велики број православне браће и сестара целе наше Помесне цркве, читајући речи Јеванђеља „А најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук зграби овце и распуди их.“(Јн.10,12) схватили смо и препознали, расуђујући сходно јевађелској истини, пред Богом и пред својом савешћу, да на челу наше Епархије не седи пастир, већ управо „најамник, који није пастир“, а то је бачки епископ Иринеј Буловић.

Потврда овоме, пак, нису наше речи, већ управо речи и дела самог епископа бачког Иринеја Буловића.

Када те речи, које годинама слушамо у његовим беседама и читамо у његовим јавним обраћањима, било оним које је писао у своје лично име, а много више у оним које је писао у име Синода Српске православне цркве, премеримо освештаним догматским и канонским предањем наше свете Цркве, видећемо да оне представљају апсолутно и недвосмислено јеретичко исповедање и савршено одсуство православне догматске и канонске свести и одговорности једног епископа, санаследника апостолске благодати и прејемства.

Наиме, већ деценијама овај епископ без икаквог зазора, јавно, недвосмислено и упорно исповеда екуменистичку јерес, која бунца о постојању, не Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, како смо од светих отаца примили, већ о постојању више тзв. „сестринских цркава.“

Проучивши свештено и свето Предање Цркве, онако како су нам свети и божанствени апостоли и њихови наследници, свети и богонадахнути оци Цркве оставили, ми разумемо, схватамо и исповедамо да је такво, екуменистичко учење потпуно страно и супротно освештаном учењу Цркве православне, утемељене на светом Јеванђељу Господњем и на светом Предању Цркве, тј. на целокупном апостолском и светоотачком предању, писаном и неписаном.

И не само да је супротно предању Цркве, већ је тиме противно самој суштини Цркве, с обзиром да ова јерес хули на Христову, јеванђелску, апостолску и свеоотачку истину о једности, јединствености, интегритету, светости и саборности Цркве Божје.

Осим што ову јерес јавно и упорно проповеда и намеће као званично учење Цркве Божије, дакле квари здраву јеванђелску и спасоносну светоотачку истину о њој и у њој, епископ бачки Иринеј, својим антипредањским деловањем и, у црквеном смислу неодговорним поступањем, покушава да васпостави и утврди ову јерес у нашој Помесној, српској цркви као њено званично догматско исповедање.

Такво његово деловање огледа се у бестидном, антиканонском молитвеном општењу са свим јеретичким и антихришћанским сектама и заједницама, присутним у нашој земљи и шире, почев од римокатоличких и протестанских јеретика, закључно са хоџама, муфтијама и активним учешћем у синагогалним, јеврејским празновањем Хануке и паљењем свећа приликом тог празновања. Колико је такво, пастирски неодговорно поступање канонима запрећено и забрањено, не треба ни помињати.

Његово проповедање истиноодричуће, патетичне, душегубне и нејеванђелске, лицемерене љубави приликом тих сусрета, постало је главни фактор духовног загађења наше црквене јавности.

Такво његово, антицрквено и антипредањско деловање огледа се такође и у вишедеценијском наметању Српској цркви стране праксе новачења у богослужбеном смислу и у смислу предања у нашој Помесној цркви везаног за пост, свету тајну исповести и свету тајну причешћа. Та новачења представљају отворено наметање новотарских и јеретичких богослужбених и пастирских тековина тзв. „Другог ватиканског концила“, као и прихватање неправославних богословских утемељења тзв. „Париске богословске школе“ и неправославна, антипредањска богословска становишта фанариотског митрополита Јована Зизјуласа.

Дакле, видимо да је у Српској православној цркви на сцени антисаборско самовољно мењање вековног богослужбеног поретка, а тиме стварање савршеног богослужбеног беспоретка, који се огледа у потпуно различитој пракси богослужења, не само од епархије до епархије, већ и од парохије до парохије и од свештеника до свештеника, какав је случај у нашој и многим другим епархијама.

Даље, од стране епископа Иринеја самовласно и самовољно, упркос предању наше Цркве, избацивање праксе исповести и поста у овом непокајаном, посткомунистичком српском народу, представља прави духовни геноцид над тим народом, који је у тако тешком духовном стању.

Исповедањем јереси екуменизма и практиковањем молитвеног заједничарења са јеретицима и тиме гажењем канона, као и самовољним и самоиницијативним мењањем вековима освештане и чуване богослужбене праксе и предања наше Помесне цркве, епископ Иринеј и његови следбеници тиме,  уносе релативизам у оне сегменте предања Цркве у којима је сваки релативизам, било из самовоље, било из неукости и заблуде, апсолутно недопустив.

Свако мењање догмата и исповедање вере различито од Светим васељенским саборима установљеног одводи директно у јерес и аутоматски пропагаторе те јереси одваја од саме Цркве и лишава их спасења.

Такође, свако деловање унутар Цркве упркос установљеном канонском предању представља отворено нарушавање њеног јединства и њеног интегритета, што за собом свакако повлачи осуде и анатеме Светих васељенских сабора на којима су ти канони установљени.

Следствено таквом, предањски утемељеном ставу, епископ Иринеј захваљујући свом јеретичком исповедању и антиканонском деловању престао је практично бити чланом Цркве Божије и удом Тела Христовог, показавши и делом и речју да није судеоник јеванђелске и светоотачке, догматске истине Цркве, што је главна претпоставка за сваког ко жели да буде члан Цркве Божје и део Тела Христовог.

Као таквог, ми епископа бачког Иринеја Буловића нити осећамо, нити препознајемо,  нити признајемо за свог канонског архипастира, већ га као таквог сматрамо вуком и најамником, а не пастиром и духовним оцем.

Сходно томе, особито је недопустиво да такав човек заузима високи положај у институцијама наше званичне црквене администрације, као што је тренутно, не само члан Синода Српске цркве, већ и његов портпарол.

Епископ Иринеј је и делом и речју деценијама уназад прекршио многе догмате и погазио многе каноне, о њима је детаљно написана оптужба упућена Светом архијерејском синоду, коју прилажемо, скупа са нашим потписима, уз ово обраћање вама, члановима Светог синода Српске православне цркве, са надом да ћете га узети у озбиљно и одговорно разматрање и сходно Уставу и његовим одредбама проследити Светом архијерејском сабору и Великом црквеном суду.

Све овде поменуто деловање овог епископа је у њему повереној Епархији створило духовну пустош, која је допринела стварању устаљене праксе присуства јеретичких клирика на богослужењима у православним храмовима наше Епархије, што многе вернике онемогаћава да мирне савести посећују таква богослужења и храмове са таквим духовно отпалим и богоборним посетиоцима. Та духовна пустош наводи многе вернике Бачке епархије да на црквене службе одлазе у суседне епархије, у којима се бар донекле чува богослужбена пракса и предање Цркве. Све то верници чине будући саблажњени екуменисањем и неодговорним реформисањем богослужења и предања Цркве, од стране епископа Иринеја и њему верног свештенства у њиховој матичној Епархији.

Већина тог свештенства то све чини из човекоугодништва према свом епископу, али и из страха, због логорашке и казаматске духовне атмосфере коју је епископ Иринеј створио својим неканонским и непастирским, нејеванђелским деловањем и праксом бескомпромисног, автократског и тиранског спровођења своје самовље, која, као и свака самовоља у Цркви, има апсолутно неканонско и неуставно утемљење. Та самовоља простире се и на читаву Српску православну цркву, будући да епископ Иринеј своју духовно ретроградну и јеретичку еклисиологију и непредањско догматско и литургијско новачење распростире и намеће читавој нашој Помесној цркви, посредно и непосредно. У том смислу посебно жалимо због духовне и административне окупације коју је овај епископ спровео у читавој нашој Помесној цркви, пре свега наметањем себе на положаје у високој црквеној администрацији, а особито на Богословском факултету наше Цркве, духовно трујући младе душе и будуће пастире Цркве тим својим неправославним духовним отровом.

Његово слугеранство свим прошлим и постојећим режимима у Србији и његове сумњиве везе које са свим досадашњим режимима и са несрећним Ватиканом и читавим Западом негује, омогућиле су овом епископу да као злодух запоседне Српску патријаршију и кроз управне институције наше Помесне цркве, злоупотребљаване од стране овог епископа, своју духовну пустош и отпадију шири по читавој нашој Помесној цркви.

Није тајна да је епископ Иринеј један од најодлучнијих спроводиоца захтева Америчке амбасаде у Београду која је инсистирала на безаконом уклањању епископа Артемија са његовог епископског трона. У том прљавом послу епископ Иринеј је поново „заблистао“ као бескомпромисни газитељ канона и кршилац Устава Српске православне цркве, чинећи све да угоди, не Богу, већ овосветским моћницима.

Забринути за будућност наше Помесне цркве и нас који се у њој спасавамо, притом гледајући потпуну духовну оронулост бачке Епархије, која се као зараза шири по читавој нашој Цркви, умољавамо Ваше пастирско старање и одговорност пред Богом и Вашим савестима, да предузмете све мере како би епископа Иринеја спречили да и надаље спроводи свој паклени наум деградирања наше Цркве, како догматског, тако и канонског.

Није тајна да се тај епископ увелико спрема да, сходно својој режимској сервилности, у датом моменту скупа са остварењем војвођанских сецесионистичких планова, „обнови“ Карловачку  митрополију и себе промовише као њеног митрополита. Његово умишљено самовлашће и погубна самовоља, како по питању догмата, тако и по питању канона, допире дакле, и до самог раседања и расипања наследства светог Саве, тј. наше Српске православне цркве, њене аутокефалности, њеног јединства и целовитости, како догматске, тако и канонске.

Свим поменутим овај епископ се показује као инструмент глобалистичких, западних сила које отворено раде на нашем духовном и физичком уништењу.

Надајући се у молитве светога Саве да ваша пастирска одговорност, коју пред Богом и пред њим имате, неће затајити у овом пресудном моменту, те да ће овог, више најамника, него епископа, више вука но пастира нашег светосавског стада, позвати на канонску одговорност и пред Црквеним судом одмерити канонске мере и санкције за сва непочинства којим деценијама угрожава нашу Помесну цркву и наше спасење у њој, те да ћете саборно потврдити и озваничити оно што је епископ Иринеј практично од себе учинио, тј. лишити га епископског чина и искључити из црквене заједнице и тиме брод наше Цркве сачувати од потопљења.

У противном, уколико ово наше обраћање не схватите крајње озбиљно, заједно са овим епископом и свим глобалистичким окупаторским фактором, носићете одговорност за цепања наше Цркве, рушења догмата, гажења канона, погибије на милионе душа, уништење наше државе, и, не дај Боже, потпуне историјске и духовне пропасти српског народа у целини.

Верни народ Српске православне цркве

ПРИЛОГ:  Пријава о црквеним кривичним делима

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Светом Архијерејском Синоду

Српске Православне Цркве

ул. Краља Петра 5

11 000 Београд

Пријава о црквеним кривичним делима

На основу 6. правила Седмог васељенског сабора, чл. 70. ст. 35. тач. б) Устава СПЦ, а сагласно чл. 67. ст. 2. Кривичних правила СПЦ, подносимо Светом Архијерејском Синоду против епископа бачког г. Иринеја (Буловића) Пријаву за црквена кривична дела, јер је у својству Епископа бачког непосредно и хотимично, у реалном стицају, извршио преступе јереси (10, 45. и 64. правило Св. Апостола, 6, 32, 33, 34. и 37. правило Лаодикијског помесног сабора, 9. правило Тимотеја Александријског),  вршења свештенорадње на непрописан начин (32. и 63. правило Трулског сабора, 103. правило Картагенског помесног сабора) и злоупотребе епископске власти (58. и 59. правило Св. Апостола, 4. правило Седмог васељенског сабора, 133. правило Картагенског помесног сабора).

                                          Образложење

 

1.Епископ Иринеј (Буловић) је у својству епископа бачког починио тежак црквени преступ јереси, тиме што је у континуитету, вербалним и реалним радњама непосредно повлађивао јеретицима, посебно римокатолицима, одобравао, признавао и саглашавао се са њиховим јеретичким учењем (Доказ: књига Ко и зашто гони владику Артемија, стр. 86-88[1]). Епископ Иринеј (Буловић) је небројано пута молитвено општио са припадницима римокатоличке и протестантске јереси, али и са припадницима других верских конфесија у тзв. Молитви за мир 1995. године у САД (Доказ: Саопштење Информативне службе СПЦ, 27. јул 2000, Борба, 23. фебруар, 1995. ). Епископ Иринеј (Буловић) је од римског папе примио символе јеретичке свештеничке службе (бискупски крст и прстен), чиме је по његовом личном признању уврштен у ред папских клирика (Доказ: Данас, 07. октобар, 2003.). Код наведеног преступа отежавајућа околност је садржана у чињеници да се ради о  епископу Православне Цркве и доктору православне теологије, коме је познато да се речи молитвено општење (συνεξάμενος μόνον) из 45. правила Св. Апостола не своде само на молитву са јеретицима у цркви, већ по тумачењу Валсамона и на оног „који има тек просто општење” (άπλώς κοινωνῆσαι) и „који снисходљиво сматра на молитву јеретика” (ήμερώτερον σιατεθήναι έπί τή εύχή τού αίρετικού).

2. Епископ Иринеј (Буловић) је у својству Епископа бачког починио тежак црквени преступ вршења свештенорадње на непрописан начин, јер се Света Литургија, годинама уназад, у Епархији бачкој служи противно важећем Типику и Служебнику СПЦ (Доказ: књигa Остоја Дражић, Нови сад прича о граду, Нови Сад,2001, стр.234-241.)

3. Епископ Иринеј (Буловић) је у својству Епископа бачког починио тежак црквени преступ злоупотребе епископске власти, јер је због сопствене зловоље и гневљивости распустио целокупни Одбор Православне Црквене Општине Новог Сада, масовно премештао свештенике са једне на другу парохију, показивао крајњу небригу за положај свог свештенства и злоупотребљавао своју власт у вршењу црквеног суда. (Доказ: књигa Остоја Дражић, Нови сад прича о граду, Нови Сад,2001, стр.234-241.)

Подносиоци  Пријаве

Верни народ Српске православне цркве

Напомена:

Овде наводимо Каноне који се односе на црквена кривична дела еп. Иринеја (Буловића) – у преводу еп. Атанасија Јевтића.

1. ЈЕРЕС

 

Апостолски канони

Канон 10.

Ако се неко са одлученим, макар и у кући, буде заједно молио, такав нека буде одлучен.

Канон 45.

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретиком буде само и молио, нека буде одлучен; а ако им је допустио као клирицима да нешто чине (=чинодејствују), нека се свргне.

Канон 64.

Ако који клирик, или лаик (=верник) пође у синагогу, јудејску или јеретичку („кућу молитве“), да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.

Канони Лаодикијског помесног сабора

Канон 6.

Да не треба допуштати јеретицима, који упорни остају у јереси, да улазе у Дом  (=Храм) Божији.

Канон 32.

Да не треба примати благослове од јеретика, јер су већма безсловесности (=бесмислице), него ли благослови.

Канон 33.

Да се не треба молити (заједно) са јеретицима или расколницима.

Канон 34.

Да ниједан хришћанин не треба да оставља Мученике Христове, и одлази псевдомученицима, то јест јеретичким, или онима који су уз споменуте јеретике били. Јер су ови туђи Богу. Нека су зато анатема  (=одлучени), који одлазе к њима.

Канон 37.

Не треба примати празничне дарове, које шаљу Јудејци или јеретици, нити заједно са њима празновати.

Канони Тимотеја Александријског

Питање 9Да ли треба клирик да се моли у присуству Аријанаца или других јеретика, или му ништа не шкоди када (у њиховом присуству) чини молитву или Принос (=свршава Литургију)?

Одговор. На Божанственој Анафори (=Евхаристији) ђакон пре целивања позива: „Који сте ван општења, излазите!“ Не требају, дакле, присуствовати (Литургији – Арија- нци и други јеретици), осим ако обећају покајање и да ће напустити јерес.

2. КРШЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНОГ ПОРЕТКА

Канони Трулског сабора

Канон 32.

/ Да у Бескрвну Жртву треба додавати воду у вино (а не као у Јерменији)/…

Канон 63.

/ Да не треба читати лажно написане  Мартирологије/…

Канони Картагенског помесног сабора

Канон 103.

/ О молитвама које се могу говорити пред Жртвеником (у Цркви)/…

         3. ЗЛОУПОТРЕБА ЕПИСКОПСКЕ     ВЛАСТИ

 

Апостолски канони

Канон 58.

Епископ, или презвитер, који занемарује клир или народ, и не поучава их Благочешћу (=Правој вери и побожности), нека буде одлучен; ако и даље остане у немару и лењости, нека буде свргнут.

Канон 59.

Ако који епископ, или презвитер, кад је неко од клирика у нужди, не пружи (му) што је потребно, нека буде одлучен; а ако настави тако, нека буде свргнут, као убица брата свога.

Канони Седмог васељенског сабора

Канон 4.

/ Да се епископи уздржавају од сваког изнуђивања дарова/…

Канони Картагенског помесног сабора

Канон 133.

/ Да епископ не треба насумице некога да лишава општења/

Док са одлученим (=изопштеним) не општи сам епископ, остали епископи нека не опште са тим епископом, тако да се епископ (други пут) добро чува да не говори против некога оно што пред другима не може доказима и показати.[2]


[2]„Свештени канони Цркве“, превод еп. Атанасија Јевтића,  Београд, 2005, стр. 40, 48, 51, 52, 157, 175, 176, 208, 220, 295, 296, 372, 386 и 523.

ПОТПИШИТЕ ПЕТИЦИЈУ НА СЛЕДЕЋЕМ ЛИНКУ:

http://www.gopetition.com/petitions/пријава-о-црквеним-кривичним-.html

 

ИЗВОР: facebookreporter.org