ПРИЧА О НАСТАНКУ ЈЕДНЕ ОД НАЈЛЕПШИХ РУСКИХ ЉУБАВНИХ ПЕСАМА: “Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи”

 

Песма “Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи”, руског песника Константина Симонова, због услова у којим је настала ушла је у антологију.

Симонов је био велики руски писац, песник и патриота ког је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најлепшу и најпопуларнију глумицу…

Она је, међутим, била удата. Пошто је супруг генерал, кога је јако волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела заволети као свог покојног супруга. А онда, ратне 1940. године упознала је Симонова, који је годинама маштао о њој. Ушли су у везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе.
Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавало била је фотографија и мисао на своју прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.

Песму, која је требало да стигне Валентини после његове погибије, је ставио у џеп мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, догодило се чудо – јединица у којој се Симонов налазио некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав, вратио кући својој драгој, с песмом у џепу. Вјнчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт у комбинацији с “хепиендом” обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика.

“Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.”

 

Нажалост, пар наредних година није имао среће. Будући да су били веома популарни, пласирале су се гласине да је Валентина варала Симонова док је он био на ратишту. Иако се доказало да то није истина, (генерал Рокосовски, са ким су јој приписивали аферу је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко) брак глумице и писца био је уздрман. Тада и њена каријера креће силазном путањом, а Симонов је напушта 1957. године. Потом се она одаје алкохолизму и умире сама у Москви 1975. године.
Без обзира на то, чувена песма је постала бесмртна, синоним за љубав по себи, која превазилази време. Многи уметници широм света су је интерпретирали кроз музику или рецитал. Код нас су то учинили Раде Шербеџија и Тома Здравковић. Неки извори тврде да је Здравковић одлучио да ову песму изведе након што је сазнао да је болестан.

 

 

ИЗВОР: Опанак