ПРИЧА О ДВА БРАТА, ЛУКИ И АЛИЈИ

На мермерном постаменту између двојице мрких бркајлија, једног са препознатљивом српском шубаром, другог са наглашено великим турским турбаном на глави, седи сићушна старица у црногорској националној ношњи.

На споменику нема никаквог натписа, али у Пријепољу, па и у готово целом Средњем Полимљу скоро да нема ни ђака првака који не зна коме је посвећен, јер је прича која је инспирисала аутора скулптуре, академског вајара Горана Чпајака из Београда, одавно већ попримила обрисе мита. А да то ипак није мит већ живот и збиља коју само он уме да изрежира, казују две старе пожутеле фотографије.

 

LUKA, MAJKA I ALIJA

 

Сиктер сиротињи

А њени корени сежу до друге половине 19. века, можда и коју годину даље. Тада се Савко Пејовић из засеока Пејовићи у селу Орашац, а цео тај ланац села изнад Бродарева познат је под именом Комаран, оженио из ковренског села Горице. Хајдук и небојша, који није зарезивао ни цара ни ћесара, по прилици, на неком вашару код павинопољске цркве, загледао лепу Ружицу, родом од Којовића, с којом је потом за кратко време изродио седморо деце – синове Риста, Рада, Луку, Радула и Борислава и ћерке Милану и Милицу.

Онда се догоди несрећа. Савко погине у неком сукобу комита са Турцима и Ружица остане удовица са седморо нејаке сирочади.

Једнога дана, било, како се нагађа, пред крсну славу, Божић или Васкрс, пошаље она сина Риста у млин. Ристо таман засуо жито у кош и порадовао се што неће морати да чека на ред, кад бануо некакав млади, надмени муслиман, догнао на мазги сто ока да меље:

– Сиктер ти, копиле каурско, купи ту беду и губи се, ја нећу да чекам ред! – брекнуо је кабадахија.

Ристо га замолио да га пусти да самеље ту зобницу жита, за час ће то, али силник ни да чује, преврнуо кош, просуо жито и још му и шамар ударио. Иако је био још малолетан, Ристо, по прилици, био развијенији од својих година. Плануо и некаквом мачугом силеџију звизнуо по глави и вратио му шамар. Турчин пао као свећа, а Ристо побегао кући и без жита и без брашна. Испричао мајци како је било. Њој не било до жита, нека га вране зобљу, може слава и без погаче и приганица, него се нашла на муци јер је добро знала да такви не праштају ћутек, поготову Србима.

 

Агина помоћ

Да ли исте ноћи или сутрадан, бануо у њену кућу угледни ага Наил Нуковић, стари пријатељ и кум њене куће из оближњег села Бојре, којег су штовали и Турци и Срби:

– Кумо, све сам чуо и знам како је било, и мило ми је да се нашао неко да превегари ту поган што је својим несојлуком забавио о јаду и Србе и Турке, али ми није мило што је то пало у дио моме кумчету. Дошао сам да ми даш ово дете, нека га код мене, док је под мојом заштитом, а ако остане код тебе заклаће ти га чим уграбе прилику. Уз то, ни ову осталу децу ти неће смети мрко погледати…

Тако је Ристо, изгледа, доспео у агину кућу. Он велики домаћин и дочеклија, али није имао наследника, па је Риста прихватио као сина и одредио му чак и део имања у наследство. Он послушан и вредан, а наочит и леп, кад је пристасао, запазио једну девојку и срце му заиграло. Била муслиманка од Гојака из Гојаковића. Планула обострана љубав. Исприча он куму-добротвору коју је девојку бегенисао. Ага му пофермао, али му и казао да ће морати да пређе у ислам ако жели њену руку. Пристане да угоди и срцу и аги, а кум му да име Алија и одреди да се презива Потурак.

– Зна се да је живео веома дуго, умро је, изгледа, тек после Другог светског рата, 1948. године, и да је имао петоро деце – два сина, Хамда и Синана, и три ћерке – каже Милинко – Мишо Пејовић, унук Ристовог, односно Алијиног брата Радула, војни пензионер који сада живи у Ужицу и активно ради на оживљавању ове приче и окупљању рођака и са једне и са друге стране. – Синан је имао синове Шемса, Шела и Ћамила, а Хамдо Алију, који сада живи у Сарајеву и, што је такође занимљиво, ожењен је Српкињом…

Мајка Ружица дочекала је, кажу, стоту и држала децу на окупу и није јој сметало ни то што се најстарији Ристо потурчио и замотао чалму око главе.

 

Чудна слика

У легендарном строју 1.300 младих каплара који су у Првом светском рату пронели славу српског оружја и херојством задивили и непријатеље, био је и Пријепољац Андрија Богдановић.

– Он је, по свему судећи, био 1898, а по неким подацима можда чак и 1900. годиште – казује Андријин синовац, београдски бизнисмен Владе Богдановић, власник предузећа Лимес, несумњиво најзаслужнији човек да прича о Ружици Пејовић и њеним синовима не потоне у маглине заборава. – И он се нашао међу онима који су са Крфа упућени на опоравак у Француску. У Паризу је завршио право, а кад се, највероватније већ 1919. године вратио у Пријепоље, донео је и фотоапарат од којег се потом није одвајао… Тих првих година после Првог светског рата, негде у Комарану фотографисао је баку Ружицу Пејовић између синова Луке и Алије, такође већ људи у озбиљним годинама.

 

Музејска поставка

– Та фотографија ме заинтересовала још у време гимназијских дана, али никада за његова живота нисам успео да о њој поразговарам и нешто више сазнам од аутора, мог стрица Андрије, који је за мене уистину био као родитељ. Мој тетак Сретен Вукосављевић, познати социолог села, својевремено је записао причу о Ружици и њеним синовима Луки и Алији, односно разговор са њом, али се мени чинило да се та прича не може исказати речима. Зато сам, кад сам срео професора Чпајака, почео њега да салећем и убеђујем да се позабави овом причом.

– Јавила се онда дилема да ли ту скулптуру треба да држим и чувам у својој кући или да је ставим на увид јавности, а кад сам срео Славољуба – Бата Пушицу, директора пријепољског музеја, и видео да он у својој поставци држи једну фотографију мајке Ружице и њених синова Луке и Алије (Андрија Богдановић је, иначе, направио два различита снимка, прим. Б. С.), схватио сам да гипсану скулптуру треба изложити у музеју. Кад сам убрзо сазнао да она плени пажњу и изазива веома позитивне реакције посетилаца музеја, дошао сам на идеју да скулптури дамо трајни облик и затражимо јој место на неком од пријепољских тргова…

 

Време политиканата

Владе Богдановић је тада о свом трошку расписао наградни конкурс и позвао у помоћ пријепољске основце да смисле и предложе име за споменик.

– Одзив је био изванредан – каже Владе Богдановић. – Приспело је више од 130 предлога, а ми смо се определили за Суада С. Садиковића, тада ђака шестог разреда основне школе, који је предложио да споменик носи име „Заувек браћа“.

– Скулптура, нажалост, и данас ево стоји пред вратима музеја и изазива изузетно позитивне реакције, али градски оци никако да се договоре где да је коначно сместимо – вели директор музеја Славољуб – Бато Пушица, који се нада да ће разум и толеранција надвладати политикантство и ситно, краткорочно шићарење на завађању и разбраћивању људи, да ће коначно доћи вакат кад се људи неће гледати и делити по капама него по главама.

Иако се толико тога догодило и променило у животу и схватањима и људи ових крајева, ни данас, нажалост, нису ретки, ни са једне ни са друге стране, они који не воле ове приче о крвним мостовима који их нераскидиво вежу. У то су, несумњиво, прсте уплеле екстремно националистичке партије и струје, појединци увек будни и спремни за расколе, завађе и мржње, вазда орних да из карамлука прошлости ископају атавизме, оно што је људе делило, а не оно што их је мирило и спајало. Такви код Срба подјарују некакву врсту срамоте и стида што се неки њихов предак „потурчио“, а код муслимана упорно настојање да се по сваку цену докаже недоказиво: да су они аутохтони муслимани, односно директни потомци Османлија.

Доказ за то је чињеница што ни са једне ни са друге стране, нарочито са муслиманске, нисам нашао превише орних за причу на ову тему и о овом конкретном случају. Ако их је и било, углавном су инсистирали да им се име не спомиње. Изразито позитивни изузетак представљају Милинко – Мишо Пејовић, унук Радула Пејовића, и Лутво Потурак, праунук Радуловог старијег брата Риста, односно Алије Потурка. Њих двојица држе и шире рођачке везе и не дају да се замути њихова рођачка крв по угледу на прабабу, односно чукунбабу Ружицу у чијем је широком и племенитом срцу било места и за сина Риста, који је стицајем околности прешао у ислам, баш као и за сву осталу децу која су остала хришћани.

– После мојих искустава с конкурсом за име овог споменика и кад сам видео како су на то реаговала деца, све ми се чини да би нам боље кренуло и да бисмо боље живели када бисмо младима пружили прилику и да нам уређују и праве државу – каже Владе Богдановић.

 

 

ИЗВОР: Вести онлине