ПРЕТИ ЛИ АМЕРИЦИ НОВА КОНЗЕРВАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА?

Џејкоб Хајлбран

 

Све је већи хор гласова на десници који тврди да превирања у Балтимору и Фергусону воде новој рунди културног рата
Година 1968. се вратила. Све је већи број гласова на десници који сматра да су нереди у Балтимору и Фергусону покренули нову рунду културног рата. На пример, на вебсајту Breitbart Роберт В. Патерсон, бивши функционер администрације Џорџа В. Буша, пише: „Велика стара партија мора да се одлучи: либертаријанизам, и последично сврставање уз демонстранте и изгреднике или конзервативизам, и стајање на страну полиције, владавине закона и снага реда. Лекције из 60-тих уче нас да је друга опција пут до победе.“ Вилијам Кристол, уредник неоконзервативног недељника Weekly Standard током недавних немира у Фергусону примећује: „Заиста, све подсећа на Никсонов моменат из 1968, ко ће говорити у име тихе већине?“

Било је то питање које садржи одговор. Ричард Никсон се 1968. приклонио белачкој радничкој класи, која се није слагала са студентским и црначим радикализмом, не би ли тако победио Хиберта Хамфреја. Тада ј рођена јужњачка стратегија. Две године раније Роналд Реган је победио на изборима за гувернера Калифорније тако што је осудио Покрет за слободу говора на Берклију и обећао да ће „укинути социјалне издатке за пропалице“. Реган се определио за стварање нечег што је касније израсло у моћан савез између новонасталог неоконзервативног покрета и традиционалних конзервативаца. Неокони су почели да деле традиционалистичке ставове о томе да – како је Берк рекао – „људи неумереног ума никад не могу бити слободни. Њихове страсти кују њихове окове.“

Новонастали неокони су се одједном са позиције интензивног партизанског миљеа из 1930-тих сада нашли у позицији поштованих јавних интелектуалаца. Они су на превише страствене припаднике Нове левице, који су се одједном појавили 60-тих, гледали као на јасну и постојану опасност, коју је књижевни критичар Лионер Трилинг сматрао „непријатељском културом“.

 

ПОВРАТАК КЛАСИЧНОМ МОРАЛУ

Ирвинг Кристол, Гелтруд Химелфаб и знатан број других неоконзервативаца били су дубоко надахнути Трилинговом унутрашњом критиком либерализма. На њих – Кристола и Химелфаба посебно – такође је утицај имао политички филозоф Лео Штраус, избеглица из нацистичке Немачке. Штраус је веровао да је кривац за већину тога што је пошло погрешно са западном цивилизацијом могао да буде пронађен у Макијавелију, који је скрајнуо човекову потребу за трансцендентним добром. Резултат тога био је пораст релативизма, у којем је мишљење једног човека о пожељним облицима људског понашања једнако вредно мишљењу другог. Штраус је, насупрот томе, послао другачију поруку, ону која је одјекнула у новој генерацији конзервативаца – повратак класичном моралу после вишевековног негирања.

Кристол је нападао оно што је називао „новом класом“ менаџера, адвоката, бирократа и социјалних радника, који су акцентовали нове проблеме као што су права жена, сексуалне слободе и права мањина. Химелфаб је у бројним књигама величао идеју викторијанског морала, заговарао индивидуализам и доброчинство, и тврдио да државни социјални издаци имају дубоке негативне ефекте на друштвени морал; највише због тога што стварају културу зависности од државне помоћи.

Иако се такав тренд смањује последњих година, неоконзервативци – или „либерали које је запљуснула стварност“, како их је Кристол једном назвао – у почетку су били много мање оријентисани на спољне него на унутрашње проблеме. Они су костур свог покрета изградили на темама повезаним са унутрашњом политиком. Кристол и Денијел Бел основали су Public Interest 1965. године (иако се Бел повукао са места уредника 1973). The National Interest се није појавио све до 1985, кад је хладни рат улазио у завршну фазу. Политички стручњак Џејмс К. Вилсон, редовни дописник магазина Commentary и Public Interest, зачетник је теорије „полупаних прозора“, која држи да је спречавање ситних прекрашаја кључни корак ка спречавању да се они већи уопште догоде.

Демонстрације у градовима у унутрашњости, дезинтеграција Њујорка, јачање црначких милитаната и увођење „афирмативне акције“ (такође названа и „позитивна дискриминација“, односно политика планског фаворизовања чланова одређених мањинских заједница који се сматрају жртвама дискриминације; прим. прев.) само су учврстили неоконе у њиховим уверењима.

 

ДРУШТВО НЕЗАДОВОЉНИХ ПРЕНЕМАГАЧА

Године 1965. Денијел Петрик Монухан издао је извештај у коме упозорава на колапс „црначке фамилије“. Две године касније одржао је говор пред покретом Американци за демократску акцију (најстарији амерички демократски либерални покрет који се залаже за либерални политички поредак, индивидуалне слободе и економску и социјалну једнакост; прим. прев.) у коме је рекао да „либерали морају некако да превазиђу ту знатижељну снисходљивост која моменално креће да брани и правда све што црнци индивидуално или колективно ураде, ма колико срамно то било“. Други неокони су кривили новонастале супротности за све америчке болести. Концентрисање на индивидуалне жеље и потребе – феминизам, мултикултурализам и слично – значило је да идеја заједничког грађанског добра нестаје. У њиховом погледу та идеја је уступила место друштву незадовољних пренемагача.

Страховања неокона од злочина и сексуалне револуције имала су рефлексије и у литерарној форми. У романима попут Планете господина Самлера и Динов децембар Сол Белоу живописно евоцира расне тензије из 70-тих, што је довело до оптужби да је и сам расиста. Динов децембар се фокусира на убиство белог матуранта по имену Рик Лестер, које су извршили црна битанга и проститутка.

Лик у роману Алфред Корд, декан на универзитету у Чикагу, изражава симпатије за нижу класу, али и примећује да је основни проблем нерешив: „Ми не знамо како да приђемо овој популацији. Ми чак нисмо чак ни схватили да ће бити проблем ако ступимо у контакт са њима. Због тога, пре тога не остаје ништа осим смрти. Можда смо већ донели наше одлуке? Онима који могу бити унапређени у средњу класу омогућимо да то и ураде. Остатак? Па, до сада смо радили све што смо могли за њих. Више не треба то да радимо. Они убију понеког од нас. Ипак, већином се убијају међусобно.“

Следећи пуцањ у културном рату дошао је са књигом Затварање америчког ума Алана Блума из 1987, за коју је предговор написао Сол Белоу. Блум напада феминизам, црначку моћ и „афирмативну акцију“, између осталог да би утврдио како су, мање или више, 60-те године кривац за све што је кренуло погрешно на великим универзитетима. Сада провокативна нова књига Стање америчког ума, коју су издали Марка Боулин и Адам Белоу, нуди унапређен поглед на америчку културу или на оно што се често њоме сматра. Р. Р. Рено, издавач Прве ствари, тврди да већ у средњој школи професори подучавају децу да избегавају моралне осуде: „Ми смо истренирани да се противимо најмањој назнаци моралне осуде, користећи дефанзивне гестове попут: ‘Говорећи из моје белачке, привилеговане првокласне перспективе…’ и тако даље. Забрањено је забрањивање, а наше моралне осуде требало би да добију свој прави облик који би био експресија класне пристрасности, историјских околности или (најбоље од свега) личних склоности.“

 

ПАРАЛИШУЋА ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ

Грег Лукинов, председник Фондације за индивидуална права у образовању, преиспитује транзицију, за коју верује да је узела маха на левици од 1960-тих и питања слободе говора до конвенције о томе како полемичка тврдоглавост представља претњу по емоционално здравље студената. Он наводи да смо „прешли пут од климе у којој је способност да се издржи робусна, тврда и понекад груба дебата и дискусија награђивана као предуслов истинског учења и сазревања до ситуације у којој се она често сматра повредом правилника какву је боље спречити пре него што уопште до ње дође.“

Неокони и конзервативци сад сматрају да нови талас политичке коректности такође одређује постављање либерала према хаосу у Балтимору и Фергусону. Џонатан Тобин, виши уредник у online издању Commentary, недавно је написао: „Идеја да је називање демонстраната разбојницима доказ расизма показује колико се срозала дискусија о расним питањима због паралишуће политичке коректности“.

Друге старе неоконзервативне теме се такође поново појављују. На пример, колумниста у New York Post – Мајкл Гудвин објавио је да градоначелник Њујорка Бил де Блазио треба да прихвати теорију „полупаних прозора“ или да се суочи са потенцијалним друштвеним хаосом: „Балтимор би требало да буде позив за његово буђење. Тамо се показало да хапшење полицајаца на крају доводи до пораста насиља и злочина уместо да га смањује, а све се на крају заврши са Националном гардом, која патролира улицама као у ратној зони“. Изнад свега, конзервативци указују на проблем морала, сугеришући да је урушена култура разлог за суморно стање у градовима попут Балтимора.

Коментаришући такве позиције, Френк Рич је недавно приметио у New York Мagazine да би републиканска партија могла политички да профитира од проблема са редом и законом и да тако „забоде клин између Хилари Клинтон и оног дела белих и независних демократа који су напустили Обаму, али су можда спремни да подрже њу“. Међутим, водећи републикански политичари су разједињени кад се ради о томе. Председавајући представничког дома Џон Бохнер, на пример, подржава увећање федералних издатака за камере на телима полицајаца и говори да би, уколико се оптужбе против шесторице балтиморских полицајаца у случају Фредија Греја покажу као тачне, то би било „нечувено и неприхватљиво“. Тешко је отети се генералном утиску да републиканци често стварају много буке ни око чега, али и да се плаше директног укључивања у решавање акутних политичких проблема. До сада Републиканска партија није показала склоност ни да поново открије Никсона и 1968. нити да објасни како би могла успешно да се репозиционира као нова партија. Партија која не разуме саму себе није партија која може да оствари успешну комуникацију са бирачима.

 

Аутор је уредник у The National Interest

 

(Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ)


ИЗВОР: The National Interest и Нови Стандард