ПРЕЋУТКИВАЊА: Да ли је Свети Сава био патријарх, а кнез Лазар цар?

 

Србска наука ћути о неким повесним догађајима који дају сасвим другачију слику историје. Ту свакако спадају чињенице: да су Немањићи најстарија (“некласична”) владарска кућа Европе, да свети Сава није спаљен, да Милош није убио Црног Ђорђа, као и да није подигао Други србски устанак већ је то урадио Арсеније Лома, што и дан данас памти живо предање качерског краја.

У тематици прећуткиване историје, М. Димитријевић у својој књизи “Царски стареник” о историји Поморавља, истиче два примера: св Саву као патријарха и царску титулу кнеза Лазара, позивајући се на Сима Лукина-Лазића и Милоша Милојевића уз материјалне доказе. Он поставља сасвим исправно питање, зашто србски историчари упорно прећуткују валидне повесне чињенице?

По народном предању на Косову су погинула оба цара, али, за разлику од Мурата који је убијен у току битке која је завршена до 15 часова чистом србском војничком победом, Лазар је убијен после битке пред вечерњу испред цркве Самодреже, о чему нас обавештава запис Стевана Високог: а час је био шести или седми[1]

Лазара такође титулише као цара и јуначка певанија: Царе Лазо честито колено, али његова царска титула није последица песничке слике  народнога генија, већ проста чињеница да је кнез Лазар био изабран за цара на Сабору у Скопљу 1374. године, који је одржан на иницијативу родољубивог патријарха Јеврема а који је имао и завршну саборску реч.

 

 

Али, због турских освајања Сердике и Ниша следеће године, није било времена за чин крунисања. Одмах по избору, Лазар шаље посланство у Цариград, где је испословало скидање проклетства са србског народа. Почиње да се потписује црвеним (царским) мастилом и да носи црвену багреницу (царски огртач) уз црвене чизме, што су били знаци царског достојанства. Али се није потписивао као цар већ и даље као кнез.

Постоји и друга прича, да је цар Лазар крунисан у Призрену и Трикали у Тесалији за време живих Немањића. Касније је променио титулу вративши кнежевску, када је цариградски патријарх скинуо анатему са Душана, народа и свештенства, jер сe Душан самопрогласио царем, а крунисан je следеће године у Серу.

Историчар М. Милојевић је први утврдио да је св. Сава носио титулу патријарха, а М. Димитријевић износи чак девет доказа. Приликом добијања самосталности србске цркве, св. Сава је имао већ уређених 12 епископија!

Да се подсетимо: 1. Стон у Далмацији;  2. Зета у Дукљанском приморју између данашњег Леша и Драча; 3. Дебар код Охрида; 4. Будимља, између Корче, Ресена, Битоља и Костура, испод Преспанског језера; 5. Рас;  6. Студеница; 7. Призрен; 8. Грачаница; 9. Топлица (око данашњег Разлога);10. Браничево; 11. Београд и 12. Моравица, код Куманова.

Логично питање гласи: Како је св. Сава[2] могао сам да поставља и рукополаже друге архиепископе ако није био патријарх? Наши историчари то правдају преношењем овлашћења, али то не бива по канонским прописима! 

На фресци Светих Апостола у Пећи приказан је св. Сава са калиптром, патријаршиском круном, у пурпурном сакосу украшеном бисером и златним концем и омофором са крстовима. У руци држи владарско жезло а на врху фреске пише: Сава први патријарх србски. Такође, у музеју Пиколоминија стоји позлаћен ручни крст са натписом: Сава први архиепископ и патријарх србски.[3] У спису “О патријарсима србске земље” (1346 г.), св. Сава се такође титулише као патријарх,  а на две фреске из друге половине 14 века, св. Сава је приказан као патријарх, у Богородици Љевишки и манастиру Љубостиња.

Патријарх Сава је рукоположио Арсенија за другог србског архиепископа у Милешеви, која је требала да буде седиште србске и “бугарске” патријаршије. Зато је св. Сава крунисао и бугарског владара у Трнову, које је изабрао за седиште заједничке патријаршије како би лакше контролисао освајачке тежње бугарских владара, који подразумевају географску регију.

Прозревши намеру, Асен Други је после званичног признања Цариграда инсистирао на молби да св. Сава да остане у Трнову до Васкрса. Тамо се св. Сава напречац тешко разболео и умро у поноћи дана Васкрсења када је недеља освитала (Теодосије). По свој прилици, св. Сава је отрован у Трнову и раставио са душом уочи Васкрса. Како се тада не може  славити нико осим Риста, Србска црква је померила дан прославе и службу св. Сави на дан 14/27 јануар.

Да не буде забуне, потребно је разјаснити бугарско име које је из преваре прерасло у заблуду, јер је Бугарска регионално име у средњем веку, а на латинским картама се назива Сурфија, Србија. Чак и да Калвин није измислио Бугаре, народ са Буга или Волге (Волгари, Болгари) је само обичан каламбур, за име Бугарин које семантички долази од србске рецензије “бугар(ин)”, прасац, крмак, одакле је изведено име за чобанина, али је добила погрдан смисао,  јер су Турци инсистирали да се Срби зову Бугари што у погрдном смислу значи “крмци”!

Бугарски језик није познат до почетка 19-ог века. Тек у време револуционарне 1948. године јавила се идеја аутономне државе која би обухватила Стару Србију и Македонију. Зато су “Бугари” 1862. године добили црквену самосталност, која се 1870. претворила у егзархат, после кога су били  признати као народ и добили државу Санстефанским миром 1878. године.

 

ИЗВОРИ:

[1] Стихови су по одредници дана Толомеја Сотера из сарбатске династије Лагића, који је одредио да зенит као време без сенке буде почетак дана, а поноћ је по међународној конвенцији тек од 1925. године.

[2] Светац (свети) је израз који се изворно односио на живог човека, а долази од ариј. или арх. србског швита, бео, сјајан, што се вероватно односило на старе и седе посвећенике.

[3]  Натпис се односи се на обновљену самосталност Србке цркве, јер се св. Сава позивао на континуитет владичанства у Сирбијуму (Ср. Митровица), Управдине Јустинијане Приме

 

Приредио С. Филиповић, из књиге “Царски стареник” М. Димитријевића

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи