ПРЕВАРА СРБА: „Уместо Србије у Европи добићемо Авганистан у Србији“

Београд – Најгора политика је када нема никакве политике. Управо то се догодило ЕУ поводом мигрантске кризе. И што је најгоре, нема најаве да ће се адекватно одговорити на нову ескалацију у догледној будућности.

Слике из Подриња изгледају надреално. Дуж обале Зворничког језера, тамо где је вода мирна и на местима са којих се чамцем може прећи у Босну, чекају групе миграната. Највише их је из Пакистана и Авганистана.

Европски проблем, о ком су толико слушали претходних година, сада је становницима овог подручја „стигао пред кућу“. Сви су затечени, неки се организују да зараде који динар, а неки и страхују. Питају: откуд мигранти у делу Србије из ког сви побегоше?

Масовне миграције су честа појава у историји. Било их је и биће их. Узроковане су најчешће природним катастрофама, ратовима или пренасељеношћу. Последња миграторна кретања су резултат сва три фактора. На њих је пресудно утицала политичка дестабилизација коју доноси „Арапско пролеће“ (и последично  – ратови након тога), у комбинацији са високим стопама демографског раста у блискоисточним и афричким земљама последњих 30 година, те све чешћим сушама и хроничним недостатком воде на широком подручју које се простире од Источног Медитерана до Индијског океана.

Логично, приоритет свих јесте да се домогну западноевропских држава. У првом таласу савремене мигрантске кризе 2014-2016. године највећи број њих је преко Србије путовао ка Мађарској, па затим, после подизања жичане ограде, ка Хрватској. Ту су заустављени, пошто је дужина копнене границе релативно мала, а препливати Дунав ризично. Нови талас креће од пролећа 2018. и одликује га коришћење нових рута: од Скопља, преко Приштине и даље Рашком облашћу ка Сарајеву; од Тиране преко Црне Горе ка Херцеговини или Дубровнику; и из Србије па преко Дрине у Босну. Затим се, углавном из Цазинске крајине, врше пребацивања у ЕУ. Паралелно са поновним отварањем „балканске руте“, присуствујемо и истом таквом процесу на „медитеранској рути“: Шпанија и Италија су прве на удару.

Конфузија, настала у ЕУ, допринела је томе да се ова криза настави. Јединственог одговора – нема. Мађарска и Словенија се бране оградама, регионалне власти Баварске самостално реагују и залажу се за чвршћу контролу границе ка Аустрији, а ови из Беча исту меру примењују на граници са Италијом. Укидање унутрашње граничне контроле је пре само десет година слављено као највећи могући домет евроинтеграције. Сада се гранични пунктови поново успостављају. Међутим, свима је јасно да ово није и дугорочно решење. Јужне земље, пре свих Шпанија, Италија, Бугарска и Грчка, у одређеној мери и Португалија и Француска – страдају. Мере којима се краткорочно осигурава безбедност Немачке и Аустрије, директно доприносе небезбедности „медитеранске Европе“.

Аустријски канцелар Себастијан Курс је због тога изнео нови предлог: основати прихватне центре за мигранте у Европи, али изван ЕУ. Дански колега га је подржао. Циљ је да се „мигрантима пружи заштита, али не и шанса за бољи живот“.

Албанија је апострофирана као прва држава која ће имати „част и задовољство“ да на њеној територији буде отворен један такав центар. Остале „западнобалканске“ државе су такође кандидати.

Није нереално да то буде и нови услов за наставак процеса придруживања ЕУ. Уместо „Србије у Европи“ добићемо „Авганистан у Србији“. Да се о овоме већ дуго размишља, може се закључити на основу иступа 2015. године тадашњег народног посланика, генерала Момира Стојановића како ће „400.000 избеглица бити враћено у Србију“ и сомнабулног предлога поверенице за родну равноправност да је то шанса да „населимо опустеле крајеве земље“, из чега се закључује да она говори пре о десетинама хиљада, него о стотинама људи. Сада улазимо у фазу његове операционализације.

Из перспективе западноевропских земаља, ово делује прихватљиво. Жртвоваће Балкан да би себе заштитили. Све јужно од Дунава и Саве би тако постало својеврстан транзитни простор, подручје за прихват миграната и покушај њихове делимичне интеграције. Појединци који би се уклопили у нови систем, прихватили нове вредности, обучили се за рад у дефицитарним секторима и показали жељу за интеграцијом настављали би ка Западној Европи.

За ЕУ се ризици смањују. Међутим, посматрано из наше перспективе, то је вишеструко опасно. Већина оних који не желе да се интегришу остајали би на Балкану. И то фрустрирани и незадовољни, јер свој циљ нису испунили. Нико од њих не креће на пут са жељом да се насели у Албанији или Србији.

Поред тога, ваља подсетити да су прихватни центри у Турској само делимично помогли. Успорили су први мигрантски талас, али нису спречили почетак другог. Иначе, процене Европске комисије су да у Турској данас има 3,9 милиона избеглица, претежно из Сирије. Прихватни центри на Балкану могу купити време, успорити други талас за годину и по дана, али и ништа више од тога. Курцов предлог није стратегија, већ тактика. А тактичким мерама се не решавају ни мање кризе, а камоли овако крупна.

Проблем миграната европске земље могу решити само свеобухватним предлогом који ће се фокусирати на узроке, а не на последице. Најважнији узрок је колапс на Блиском истоку, као акцелератор покрета стотина хиљада људи. Стабилизацијом прилика у том региону смањује се и број потенцијалних миграната.

Наставак рата у Сирији, заоштравање односа са Турском, неадекватан приступ у Либији и очигледно неповерење према Ирану нису повољан политички оквир за решавање мигрантске кризе. Политичке иницијативе да се спољнополитичко позиционирање како чланица, тако и ЕУ у целини – промени, решиће овај проблем, у мањој или већој мери.

Остаје само да се види: имају ли лидери европских држава храбрости за тако нешто? Ако немају, онда ништа. И даље остају без политике. А најгора политика је када нема никакве политике. Прилив миграната ће се наставити.

 

 

ИЗВОР: Спутњик