ПРАВОСЛАВНИ СРБИН а капитен фудбалске репрезентације Независне Државе Хрватске

  • Мирослав „Мирко“ Кокотовић непознато је име међу српским љубитељима фудбала, будући да није играо ни за један наш клуб. Али он јесте крупно име у историји југословенског фудбала, и затурена спона између Срба и Хрвата

Крајем тридесетих година XX века свима је било јасно да Краљевина Југославија не функционише, да се концепт интегралног југословенства сломио. Кренуло се у федерализацију, а први корак била је успостава Бановине Хрватске 26. августа 1939. године. Била је то држава у држави, са аутономном законодавном делатношћу, правосуђем, финансијама и баном који је морао да аминује сваки чин краљевске власти, због чега је била својеврстан пролог у НДХ, будући да је сва инфраструктура била ту.

Успоставом Бановине Хрватске успостављена је и засебна фудбалска репрезентација, слично као што Каталонија у данашњој Шпанији има свој тим који каткад игра пријатељске мечеве. Тако је и ова фудбалска репрезентација играла пријатељске мечеве почев од 2. априла 1940. када су се у Загребу састале Хрватска и Швајцарска, а Хрвати славили 4-0. Тада су наступили у саставу: Фрањо Глазер (касније први голман и први тренер Партизана), Иван Шуприна, Ивица Белошевић, Звонко Јазбец, Иван Јазбиншек, Мирко Кокотовић, Звонимир Цимерманчић, Фрањо Wелфл, Аугуст Лешник, Милан Антолковић и Флоријан Матекало (такође легенда Партизана, први стрелац за тај клуб а после и тренер, који заправо никада није играо за тим НДХ).

Цела ова прва постава хрватског националног тима играла је за загребачки 1. ХШК Грађански, а од свих наведених имена вероватно вам ниједно не пара уши, ниједно вам није „сумњиво“, ниједно вам не звучи као да је српско, и осим можда Ивице Белошевића, остала „звуче“ хрватски. Међутим, у овом тиму крије се барем један Србин, православац, родом из Босне, из места Лукавац код Тузле.

У питању је легенда Грађанског, а после Другог светског рата и Динама, који је утемељен на згаришту овог претходног, на сличан начин на који је ФК Партизан утемељен на рушевинама БСК а ФК Црвена звезда на рушевинама СК Југославија (у овом потоњем случају, Југославија је Звезди предала и клупске боје као и карактеристичне црвено-беле вертикалне пруге). У питању је човек који је за Грађански/Динамо (ако кренемо линијом континуитета) у периоду 1929—49. године одиграо укупно 559 утакмица, по чему је на четвртом месту вечне листе, док је са 285 првенствених наступа други, иза Дражена Ладића. Постигао је 114 голова.

У питању је Мирослав „Мирко“ Кокотовић, рођен 15. априла 1913. године у српској православној породици. Њега су у родном граду снимили извесни Кокотовић (пуки презимењак) и неки Бечлија по имену Мантлер. Тај Мантлер га је наговорио да дође у Загреб, да тренира у НК Максимир. Рекао му је: „Ти мала, ти једампут добро играла ногомет. Дођи Загреба“.

И он је у Загреб, где му је већ било четворо браће и сестара, дошао 1925. и почео да игра за јуниоре Максимира. Међутим, пошто му је омиљени хоби после фудбала било пливање, знао је често да оде на Саву, па и да залопта са јуниорима Грађанског. Убедили су га да промени дрес, а он им се за поверење одужио већ у првом мечу када је постигао победоносни гол за 3-2 против „конобарског, загребачког Хајдука“ (званични назив клуба био је НК Хајдук СК Конобарски).

ВИДЕО: Како је у популарној југословенској серији „Вело мисто“ изгледао дуел између сплитског Хајдука и Грађанског 1926. године, на игралишту „Код старе Плинаре“ који Сплићани данас колоквијално називају „Стари плац“

Већ 1929. године, у својој шеснаестој, одиграо је први пријатељски меч за сениоре Грађанског против мађарског ФК Будаи 33. Резултат је био идентичан као и у првом мечу за јуниоре, али је овога пута Кокотовић постигао победоносни гол директно из корнера, и то у последњем минуту меча. Своју прву такмичарску утакмицу играо је са 17 година и 33 дана, против НК Шпарта из загребачког насеља Трешњевка.

Допринео је великим победама Грађанског, против БСК-а у Београду 4-0, истим резултатом против Нађварадија те против Ливерпула 5-1, што је уједно био и први пораз овог будућег дива енглеског фудбала ван Острва. Мет Базби, који је у то време играо за Ливерпул па касније постао најлегендарнији тренер њиховог љутог ривала Манчестер-Јунајтеда, творац „Базбијевих беба“, наводно је изјавио да је тај тим Грађанског био најјача екипа против које је икада играо, иако су тридесетих година освојили „само“ две титуле првака Југославије (после и две титуле првака НДХ; једну је освојила Конкордија, која је такође током тридесетих два пута била првак Југославије).

Интересантно је то, што је једном приликом био велики трагичар. Редовно је пуцао пенале, али је запамћен само онај који је промашио. Наиме, Грађански је у сезони 1939—40. играо полуфинале Митропа-купу против Рапида из Букурешта. Након две утакмице без голова, играла се мајсторица. При резултату 0-0 свиран је пенал за Загрепчане; па, знате шта се десило, даље је отишао Рапид након бацања новчића, али финале са ФК Ференцварош заказано за јул 1940. није одиграно због рата.

Кажу да је био „хитар, окретан, врхунски дриблер, играч с вицом, врхунски асистент, леви помагач, како су онда звали захвалне офанзивце, те крило“. Касније је прекомандован на левог халфа, где је, како је сам говорио, играо најбоље.

ВИДЕО: 1. ХШК Грађански Загреб 5-1 ФК Ливерпул, 17. маја 1936. године

Тридесетих година наступио је 40 пута за репрезентацију Загреба (дао 11 голова), 23 пута за Југославију (дао четири гола), да би коначно обукао дрес Бановине Хрватске. У том првом мечу против Швајцарске, на старом стадиону Грађанског у Котурашкој улици, недалеко од „Главног колодвора“, Мирко Кокотовић је био капитен.

Дакле, први капитен у историји хрватске репрезентације (меч одигран 1907. против прашке Спарте када су Хрвати изгубили 15-0 не рачуна се званично јер тај тим није представљао Хрватски ногометни савез који је основан тек пет година касније), годину дана пре проглашења НДХ, био је православни Србин, и то није била тајна: штавише, то се позитивно истицало у ондашњој штампи. Матекало је био први стрелац за Хрватску, а Кокотовић је после утакмице изјавио: „Надам се да смо оправдали наде савезног капитена (мисли на селектора Јозу Јакопића; прим. нов.). Швајцарци играју одлично, али су пред голом неопасни и више полажу на лепоту него на ефикасност“.

Мирко Кокотовић је за тим бановине те године одиграо још два меча, укупно три од четири колико су играли, али је потом дошао Априлски рат и створена Независна Држава Хрватска, коју је преко радија 10. априла 1941. у 16 часова и 10 минута прогласио Славко Кватерник, око сат пре него што ће трупе Вермахта стићи у Загреб и бити дочекане цвећем од стране одушевљене гомиле по улицама и трговима.

ВИДЕО: Како су Загрепчани срамотно дочекали Вермахт 10. априла 1941. године. Немачки журнал из тог времена

 

Шта се десило са Кокотовићем, првим капитеном хрватског националног тима и звездом Грађанског? Послат је у логор где је страдао, као и стотине хиљада других Срба, од стране усташког ножа. Али само у неком паралелном универзуму, ако они постоје. У овом нашем универзуму, Мирославу Кокотовићу није се десило апсолутно ништа.

Звучи шокантно јер је НДХ несумњиво била фабрика зла, па је у главама свих нас немогуће замислити да Србин у Загребу преживи, а камоли да буде тако истакнут као он. Наиме, не само што је Кока, како су га „пургери“ од миља звали, наставио да игра за Грађански него је наступао и за репрезентацију НДХ, за коју је одиграо 12 од 15 пријатељских мечева, пошто је Хрватски ногометни савез 16. јула 1941. на седници Одбора за хитна питања ФИФА примљен у светску кућу фудбала (добро сте чули).

Шта више, овај Србин је шест пута био капитен репрезентације Независне Државе Хрватске за коју је дао два гола, оба на претпоследњем мечу који су играли са Словачком 6. јуна 1943. у Братислави. Том приликом је постигао водећи гол, а онда у 86-ом поставио коначних 3-1 за Хрвате. Изгледа да је он последњи познати стрелац за НДХ, будући да су подаци о мечу са Словачком у Загребу од 9. септембра 1944. године, када је било 7-3 за домаћина, загубљени у рату.

Ако сте сада збуњени и питате се, како је могао Србин православац да игра за „ногометну“ репрезентацију „Ендехазије“, како је могао и он лично то себи да дозволи а тек како су му они то дозволили, нисте ништа збуњенији од нас или било кога другог.

Пошто не желимо да улазимо у то како су они њему то дозволили, то је на историчарима, постоје два угла гледања на ову ствар: можемо њега и остале морално осуђивати, или можемо једноставно рећи да су играли фудбал и да их политика није занимала, да су дизали руке увис зато што су морали, јер су хтели да наставе да играју фудбал, а не зато што су били усташе; можда су били нормални родољуби а НДХ нису доживљали као зацементирано усташку ствар; свакако су чули гласине о страшним злочинима по унутрашњости, али нико на темељу невероватне гласине не доноси одлуку која може да га кошта главе.

Уосталом, није ли и Рајко Митић играо у окупаторској лиги за БСК, и не би ли играо и за квислиншку репрезентацију Србије да су Немци дозволили да се она формира? А опет, ником ништа, данас њега нико не прозива и не жигоше као недићевца или љотићевца, као сарадника оних који су стрељали на десетине хиљада Срба и спалили небројено градова и села. Ако Митић није био колаборациониста само зато што је играо фудбал, а није, онда се исто може рећи и за Глазера, и за Матекала, и за Кокотовића.

Са друге стране, можда нису баш сви били толико аполитични, можда су неки тајно деловали против усташког режима. Да то није немогуће сведочи оно што десило након првог меча НДХ против Немачке у Бечу 15. јуна 1941, месец дана пре пријема у ФИФА, када је капитен био Србин Кокотовић (дакле, не само први капитен тима Бановине Хрватске него и први капитен тима НДХ) и када су Хрвати повели голом Волфла па пукли 5-1 пред 40.000 гледалаца. У том тиму је био Светозар Дјанић који је почео меч али био замењен, а по повратку у домовину ухапшен под оптужбом да је помагао непријатељу (читај: партизанима); три дана касније био је ликвидиран.

Што се тиче угла моралног осуђивања, ту морамо поменути сплитски Хајдук који је лествицу етике поставио заиста високо. Управа и играчи овог клуба не само што су „одували“ Италијане који су хтели да их убаце у Серију А, него су након слома фашистичке Италије одували и усташе одбивши да играју Куп НДХ. Чим им се пружила прилика прешли су на слободну територију и приступили НОП-у, да би на Вису 7. маја 1944, на дан Светог Дујма, заштитника Сплита, одиграли први меч у рату, пред Титом и Рандолфом Черчилом.

Али опет, можда је другачије било у Сплиту него у Загребу. Загреб је био центар „државе“, а Сплит и у Италији и у НДХ провинција; готово је извесно да би цео Грађански завршио у логору да је и помислио на бојкот. Али ми овде не желимо ни да им судимо ни да их правдамо: тако како је. Да им судимо нећемо јер нисмо били у њиховој кожи, а да их правдамо не иде јер не знамо шта им је било у главама. Знамо само да нико од нас није безгрешан, а да они никога нису убили тиме што су играли фудбал.

Што се тиче Кокотовића, он је након забране Грађанског прешао у новоосновани Динамо, где је постао први капитен у историји клуба, у којем је остао до 1949. Тада је „окачио копачке о клин“ и постао тренер. Водио је јуниоре и сениоре Динама, Одреда из Љубљане, Борца из Бањалуке, загребачке Локомотиве, Вележа, Вартекса, Козаре из Босанске Градишке, Фенербахчеа, атинског АЕК-а и Аустрије из Клагенфурта.

На званичном сајту Динама наведена и ова анегдота, која показује „колико је био љубљен међу плавим пуком“. Наиме, „за вријеме 2. свјетског рата, бомба је пала на кућу његове сестре. Срећом ју је Кока непосредно прије извукао из стана па је настрадала само имовина. Али, међу том имовином био је златни сат, Омега вриједна 150.000 куна, огромна лова у оно вријеме. Међутим, Загреб је био једна велика бојишница па се на то и заборавило.

Неколико година касније, куца нетко на врата уреда Мирка Кокотовића: ’Ја сам тај и тај, ватрени обожаватељ ’модрих’, а вас посебно. Ја сам вам раскопавао рушевине и ево кај сам нашел’. И из џепа извуче — уру. ’На њему је било уписано Ваше име с посветом, па сам долетил да Вам га вратим’. Тако је љубљен био Кока, великан Грађанског и Динама“.

Мирослав „Мирко“ Кокотовић је преминуо 1988. године у Загребу, на стадиону „Максимир“. Играо се меч ветерана, а Кокотовић је тек нешто мало био на терену, ради реда, будући 75-годишњак. Међутим, то што је углавном био посматрач није значило много: отишао је под туш, али је „комбинација хладног ваздуха и вруће воде била превише за његово срце. На месту. Тамо где је било и суђено, на Максимиру“.