ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У АЛБАНИЈИ

  • Албанска православна црква (алб. Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë) помесна је аутокефална црква. Налази се на 12. месту у диптиху православних цркава. Има ранг архиепископије

 

Тачних података о успеху хришћанске мисије на територијеи Албаније нема.  Зна се да је хришћанство на обали Јадранског мора утврђено захваљујући ученицима Светих Кирила и Методија – Клименту и Науму.

На крају IX и почеткoм X века албански градови Девол (данас Корча) и Главеница (близу данашњег Авлоноја) били су познати као хришћански центри. У десетом веку епископ Девола био је ученик светог Климента, Марко. Почетком IX века позната је драчска митрополија и још неколико епархија на територији данашње Албаније.
Оснивањем Бугарске Православне Цркве (870. године) албанске епархије долазе под њену јурисдикцију. После освајања Бугарске од византијског цара Василија II и укидања аутокефалности бугарској цркви, албанске епархије постају део Охридске архиепископије. После укидања Охридске архиепископије 1767. године, албанске епископије ће аутоматски доћи под јурисдикцију цариградског патријарха. Као и свих Православних Цркава на Балкану, и овде је спровођена јелинизација преко фанариота. Према Албанцима Турци су се односили као и према другим покореним народима – насилно су их преводили у ислам, узимали порез и остало.
Током XIX века на Балкану започиње талас широког националног покрета за ослобођење. У том тренутку у Албанији такође расте та идеја о ослобођењу од Турака и успостављању независне државе. Велику улогу у духовној обнови свог народа, иaко су били малобројни, имали су православни Албанци који су емигрирали у Бугарску, Румунију и Сједињене Америчке Државе.

Током XVIII – XIX века јелинизација је толико била присутна, пошто је већином свештенство било пореклом из Грчке, да је XIX века сва пажња била усмерена на употребу матерњег језика у богослужењу. Почетком XIX века као резултат пораза Турске у Првом балканском рату (1912 -1913. г. ) појављује се независна држава Албанија, чим је владавина Турака овде завршен. Суверенитет Албаније потврђен је 1920. Године.

После добијања независне државе међу албанским свештенством одједном се јавља идеја о удаљавању од Цариграда и стварању аутокефалне православне цркве у Албанији. Покрет за аутокефалност је дошла из нижег свештенства, које је у годинама фанариотског режима било носилац националног буђења и најмање изложено хеленизацији, тако омраженој међу обичним људима.

Године 1922, у Берату је одржан велики Црквено-народни сабор, којим је председавао протојереј Василије Марко. На овом сабору Албанци су прогласили аутокефалност своје цркви. За првог епископа албанске православне цркве изабрали су Висариона (Ђованија), Албанца по рођењу, који је дипломираон на Богословском факултету Универзитета у Атини.
Нешто касније из Цариграда у Албанији долази епископ мелитопољски Јеротеј у својству патријаршијског егзарха за новоформирану албанску цркву. По доласку у Албанији, он је одобрио чин аутокефалије, добио на управу корчинску епархију и тако постао други епископ албанске цркве.

Цариград се наравно, успротивио оваквој аутокефалности и залагао се за аутономију цркве, као и употребу грчког језика као богослужбеног. Албанци нису прихватили услов Цариграда, а затим је дошло до погоршања односа са Цариградском црквом.
Године 1924, из Цариграда у Албанију долази други представник – епископ синадски Христифор (Киси), Албанац пореклом, који је такође, како и Јеротеј остао у Албанији и преузео управљање бератском епархијом. Епископи Јеротеј и Христифор хиротонисали су још једног епископа за албанску цркву – архимандрита Фана (Теофана) Нолија.
Године 1922, у Албанији почиње време тоталитарног режима, који је предводио Ахмет Зогу. У верском смислу имао је муслимански карактер. Ово је испровоцирало буне међу Албанцима, који су у 1924. године организовали оружану побуну под вођством епископа Теофана. Ахмед Зогу је био присиљен да избегне, а епископ Теофан је био на челу нове Владе (од маја до децембра 1924). У децембру 1924. године Ахмед Зогу, подржан од финансијских кругова Југославије и Италије, враћа се у Албанију и исте године проглашава се „краљем Албанаца. “ Епископ Теофан је био принуђен да напусти Албанију.
Средином 1920-их година били су обновљени преговори са Цариградском црквом. Као резултат преговора 1926. године Цариград је коначно одобрио аутономију Албанске православне цркве. Током расправе, дошло је до нацрта статута аутономне цркве у Албанији, према којима је:

– албанска црква састављена од пет митрополија (тиранска, корчинска, аргирокастрска, бератска и дуреска);

– у главном граду Албаније – Тирани, налази се седиште митрополита Тиране, који ће такође бити архиепископ Албанске цркве, и председник Синода, чији су чланови сви епископи;

– тиранског, дуреског и аргирокастрског митрополита треба да постави васељенски патријарх, док се на корчинску односно бератску катедру постављају митрополити Јеротеј односно Христифор;

– литургијски језик је албански.

Без обзира на овакав нацрт, локално свештенства је на сваки начин тражило пуну аутокефалност од цркве у Цариграду. Године 1929, епископ Висарион заједно са гостујућим епископом Виктором Михаиловићем (Српска православна црква), без икаквих споразума са Цариградом, супротно канонима, хиротонише још три епископа Албанца. Према овоме, албанска црква је била у потпуности састављена од локалних епископа. Епископи су основали Синод Албанске цркве, који је изабрао за свог председника и архиепископа целе Албаније Висариона. Након тога, Синод је поново прогласио аутокефалност Албанске православне цркве. Грчки епископи, представници Васељенске патријаршије, протерани су из Албаније.

Васељенски патријарх Василије II оштро je реаговао на овакав поступак албанског свештенства. У телеграм албанском краљу, он је истакао да је у Тирани било „ нечастивог и неканонског рукоположења епископа“ , и да Васељенска Патријаршија такве сматра расколницима.

Константинопољска Патријаршија је апеловала и на албански народ да избегава црквено општењу са епископима чије постављење, према Цариграду, нема духовне снаге.
Константинопољ је апеловао за помоћ, чак и Лиги народа, али је она одбила да размотри албанско питање, јер не учествују у унутрашње ствари Цркве. Треба напоменути да ниједна од помесних Православних Цркава, није подржавала некаконске албанске „аутокефалне” епископе.

Године 1930, Влада Ахмеда Зогуа издала је уредбу по којој „верска заједница“, сву имовине ставља на располагање локалним властима, а не црквеној заједници. Свештенство је било лишено права гласа.

Непризнавање аутокефалности од других помесних цркава и негативан став Владе према аутокефалности, омогућавају јачу римокакатоличку пропаганду. Ахмед Зобу је Албанску цркву довео до „руба опстанка. “ Архиепископ Висарион објавио је да је црква у прогонству.

Године 1935, архиепископ Висарион био је примљен код краља Ахмеда. Албански краљ је обећао да ће допринети нормализацији односа Албанске и цркве Константинопоља и да ће побољшати положај цркве у земљи. Следеће године архиепископ Висарион опет је поднео захтев за мир.

У априлу 1937, делегацију албанског свештенства у званичним преговорима са Цариградом предводио је митрополит Христифор.

Као резултат преговора 12. априла 1937. васељенски патријарх потписао је Томос, којим признаје аутокефалност Албанске православне цркве. Од сада, на чело Албанске цркве је Свети Синод, на чијем челу је архиепископ Тиране и целе Албаније, за кога је постављен Христифор (био је на челу цркве до 1949. године). О овом чину Цариградска Патријаршија је званично обавестила све остале помесне Православне цркве.  У време Другог светског рата, Албанија је окупирана најпре од стране фашистичке Италије, а потом и нацистичке Немачке. Многи свештеници узели су активног учешћа у борби против окупатора. Један од најсветлијих представника ослободилачког покрета у Албанији за време окупације био је архимандрит Пајсије (Водица). Ватрени патриота свог народа, устаје без оклевања за слободу и независност Албаније. Године 1942, изабран је за члана Националног ослободилачког савета,  а 1943. године за члана Антифашистичког одбора и Антифашистичког националног ослободилачког савета Албаније. Године 1948, архимандрит Пајсије је изабран за корчунског епископа, већ у августу 1949. године постаје поглавар Албанске Православне Цркве, на чијем челу је био до 1966. године.
Одмах након Другог светског рата и ослобођења Албаније, 1946. године, проглашена је Народна Република Албанија, чиме почиње комунистичка диктатура на челу са Енвером Хоџом. Влада је узела у циљ проглашење апсолутног атеизма. У тоталитарном друштву, живот Православне цркве био је на ивици катастрофе.

Овакво тешко стање цркве било је нарочито у време када је на челу Албанске црква био архиепископ Дамјан (1966 – 1973).

Године 1967, Е. Хоџа покренуо је покренуо кампању којом је желео да уништи „све верске обичаје и институције“, у ту сврху издао је закон „против митова и верских институција“, према којем су званично забрањене све религије, и захваљујући коме долази до репресије над верницима. Деловање Владе је било са невиђеним фанатизмом: за јавно осењивање крсним знаком човек је могао добити и 10 година затвора, а за поседовања икона у кући и до 25 година робије.

Од друге половине 1960-их немамо никакве податке о судбини православних Албанаца. Тек октобра 1971. године у Посланици Другог Свеамеричког Помесног Сабора Православне Цркве у Америци, напомиње се да су у Албанији затворени сви храмове и укинуте све верске заједнице. Исте године, епархија Албанске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама, која се састојала од 13 парохија, по сопственом захтеву била је потпала под јурисдикцију православне аутокефалне Цркве у Америци (због тешке ситуације у самој Албанији).

Године 1973, архиепископ Дамјан је умро, иако је, највероватније, страдао у затвору. Од раних 1970-их о Православљу у Албанији уопште ништа не знамо, јер 70-их и 80-их година у овој земљи није било ни једног православног епископа. Влада је званично прогласила да је Албанија – прва земља у свету која је у потпуности елиминисала све верске обреде. Православна црква је била приморана да се спусти у катакомбе. Верски обреди (православни и римокатолички) били су вршени тајно у домовима, у ужем кругу породице.
Да би се дао легитимитет верским прогонима године 1974, усвојен је Устав, где се о религији каже да „држава не признаје ниједну религију, већ спроводи атеистичку пропаганду да убеди људе у научно разумевање материјалног света“ (члан 36 ),
„забрањено је оснивање било-какве организације верске природе“ (члан 54).
Тек у другој половини 1980-их година после смрти Енвера Хоџа и под утицајем међународних фактора долази до промена у држави. После пропасти социјализма, црква постепено престаје да се скрива.

Године 1991, (први пут од 1967. ) на Васкрс приближно око 3 хиљаде Албанаца се било окупило на Васкршњој Литургији у једином активном православном храму у Тирани. Године 1992, Албанска црква после скоро две деценије паузе добија прилику да себи изабере поглавара. На иницијативу Цариградске патријаршије 1991. године у Албанију, с циљем да обнови православну јерархију, послат је епископ андруски Анастасије (Јанулатос), који је исте године посто патријаршијски егзарх Албаније, а 1992. године постаје и архиепископ албански, где се и данас налази. Хиротонисани су епископи за упражњене епархије, и 21. јула 1998. године после неколико година преговора са Албанском Владом обновљен је Свети Синода Албанске Православне Цркве, чиме започиње обнова и осталих црквених структура. Током 90-их година црквени живот је морао да почне, „од нуле“. Током последње деценије у Албанији је изграђен око 70 цркава, више од 170 реновирано, укључујући и саборну цркву у Тирани, док је у Драчу отворена Богословија.

Јурисдикција Албанске Цркве покрива територију данашње Албаније и православне Албанце који живе у САД-у.

Богослужење се одвија на албанском и грчком језику. Титула албанског поглавара гласи:„Блажењејши архиепископ тирански и целе Албаније, митрополит тиранско-драчки-елбасански. “

На челу Албанске православне цркве од 1992. године је архиепископ тирански Анастасије који је грчког порекла.

alvania

Анастасије Јанулатос (грч. Αναστάσιος Γιαννουλάτος, алб.Anastas Janullatos) је архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније од 1992. године

Рођен је у Пиреју, Грчка 4. новембра 1929. године. Студирао је теологију на Универзитету у Атини, религиологију, мисионарење и етиологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу у Немачкој. Рукоположен је за ђакона 1960, за презвитера 1964. и викарног епископа Андрусе 1972. када је именован за директора Апостолске мисије грчке цркве. 1991. године произведен је за митрополита Андрусе. Радио је много на мисионарењу на афричком континенту и ту остварио изванредне резултате.

При Светском савету цркава изабран је за председника Комисије за мисионарење и проповедање Јеванђељау свету.

Редовни је професор историје религија на Атинском универзитету (1972-1997) и дописни члан Атинске академије од 1993. Као професор Теолошког факултета у Атини изабран је за декана 1983. године. Почасни је професор теологије Богословског факултета Часног Крста у САД и катедре за теологију Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну. Почасни члан Богословске академије Москве, Пољопривредног факултета у Атини.

Као архиепископ Албаније (од 1992), уз огромне тешкоће уздигао је из рушевина Православну аутокефалну Цркву Албаније.

Добитник је низа одликовања, међу којима и велики крст Реда части Републике Грчке.

 

ИЗВОР: vijestio.com