ПРАШТАЈТЕ, УВЕК ПРАШТАЈТЕ!

Протојереј Василије Томић

 

 

 

Постоји једна болест, разорна и опасна и у својој бити дубоко нехришћанска. На жалост, од те болести ријетко је ко од нас имун. То је болест непраштања, болест суђења и осуђивања. Иза ове болести је болест најгора по хришћанску душу, а то је – смртни гријех гордости. Гордост је узрочник свих других моралних болести, иза њих стоји, подстиче их и подупире.

Ријетко се гдје као у овој нашој средини налази толико међусобне нетрпељивости, искључивости и мржње. Да ово није једина цивилизована средина, што се нас тиче, давно бисмо имали међусобни Бејрут. За најблажи пријекор, за неку, и случајно, изговорену ријеч, за намрштено чело и пријеки поглед, мрзи се овдје до смртног часа. Имам осјећај да кад бих неке међусобно завађене парохијане упитао због чега су у завади да ми не би могли, са сигурношћу, одговорити, не би се чак могли ни сјетити. Разлог за мржњу је давно прошао, отпао и изблиједио, а остала је гордост, отприлике, оваква: „Ко је он да мене учи, да то мени каже, да мене попријеко гледа?“ Другим ријечима: Ко је, овдје, и уопште, на цијелом свијету, изнад мене, изнад моје памети, изнад моје вриједности, сналажљивости, богатства, и тако редом.

Колико је то штетно по душу, требало би да се тргнемо и увидимо сада да не бисмо увидјели када будемо стали пред Јединог Праведног Судију и Просудитеља. А онда је већ све касно. Колику штету наше омразе наносе цјелокупној нашој заједници, видимо и сами; видимо, а мало предузимамо да се поправимо. Да смо сложнији, били бисмо јачи, моћнији и утицајнији и све ово што чинимо, уз велику муку и одрицање, да смо јединственији, учинили бисмо све без по муке.

 

o-prastanju--b

 

Свака завист, злоба, мржња, прљају душу. Оптерећују је теретом, до изнемоглости. Човјек осјећа да носи неко тешко бреме, неки јад у души; с тим теретом лијеже, с њим се, у мори, буди. Види колико је то погубно за његов мир и спокојство, за његову психичку стабилност, све то види, а гордост му не да да замоли за опроштај и да сам опрости.

Свети апостол Павле налаже нам да нам Сунце не зађе у гњеву нашем. (Еф. 4, 26) Значи, завађени треба да се измире прије заласка сунца. Свака рана се лакше намладо лијечи, док је још свјежа. Тако је и са душевним ранама. „Зато је погубно чувати у срцу свом отров гњева“, каже свети Јован Касијан. „Докле год демонски дух гњева буде био у нама, ми не можемо бити храм Светога Духа… Значи, ко се није помирио са братом својим – вели свети Јован Касијан – не преноси Богу молитву него своју тврдоглавост. Вјерник не смије бити злопамтљив… Мир нашега срца зависи од нас самих, а не од других. Значи, лијек против гњева је наша великодушност и спремност за праштање.“

Треба се уздржавати од суђења и осуђивања људи. Јер, ко сам ја да судим равном себи, или бољем од себе: брату свом, сестри својој? Суди увијек и вавијек онај који је изнад парничара, који све види, све зна.

Када оговарамо, судимо и осуђујемо, када мржњу сијемо, осјетимо, послије таквих говора и разговора, неку мучнину у души и прљаву бљутавост у устима.

А с друге стране, велико је задовољство, и веће олакшање, када човјек човјеку, брат брату, сестра сестри, син оцу, и обратно, када један другом каже: Опрости или смогне љубави да каже: Богом просто. Као да се неки тежак терет збаци са плећа, усправи се човјек и лакше дише. Варају се сви својим преварним задовољством када тјерају инат. Неупоредиво је љепше замолити за опроштај или опростити. Људски је то и витешки него хранити душу кукавном злобом и мржњом.

Не заборавимо, браћо и сестре, да нам је узалуд све друго, све су жртве и молитве празне ако нам је мржња у срцу. Господ нам заповиједа: „Ако принесеш дар свој олтару и ондје се опоменеш да брат има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се, најприје, помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. (Мт. 5, 23-24) Из овога видимо, браћо и сестре, да завађенима Бог ни молитве не прима. И то нам је јасно јер ти Њега молиш за милост и опроштај, а овамо сам немаш милост да опростиш; попут злог слуге, о којем чусмо у данашњем Светом јеванђељу. „И када стојите на молитви, опраштајте ако шта имате против кога, да и Отац Ваш, који је на небесима, опрости вама сагрјешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш, који је на небесима, неће опростити вама сагрјешења ваша.“ (Мт. 11, 25-26)

Сам Господ наш Исус Христос указао нам је најбољи примјер. Није ли са крста, разапет, шаптао у болу: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“. (Лк. 23, 34) Па када је Он, Бог Створитељ, могао да опрости нама, људима, сва понижења, распињање и пљување, како да ми не опростимо брату и сестри својој неку неодмјерену ријеч, или неко зло које нам је нанијето.

Апостол Петар питао је Учитеља колико пута да опрости. „Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“ (Мт. 18, 21-22) Другим ријечима: морамо да праштамо бесконачно. То је идеал којем морамо тежити, а дотле, док га неко не оствари, нека се вјежба на мањим изазовима. Зато, „свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу опростио вама“. (Еф. 4, 31-32)

 

 

 

ИЗВОР: www.vasilijeprotatomic.com/Пријатељ Божији