ПОЉСКО-РИМОКАТОЛИЧКА ПРОПАГАНДА И РАД НА УНИЈИ У СРБИЈИ И МОЛДАВИЈИ

  • Проповед Јеванђеља мора садржати чисту Христову науку, мора бити слободна од свега што је земаљско и тежити искључиво спасењу људи, мора бити излагана живом речју и појмљиво за народ
  • Проповедници морају бити проникнути апостолским духом и не смеју никако имати за циљ да својом проповеди потчине народе некоме, јер хришћанство осуђује ропство и хоће да сви буду слободни људи (Никодим Милаш)
  • Међутим, од XI века, коначно се разделивши од Православља, Римска црква отпочиње обраћати своју мисионарску делатност и на хришћане који не припадају Риму, а све по начелу “extra romanam ecclesiam non est salus” (ван римске цркве нема спасења)
  • Папски крсташи су обраћали папи источне хришћане силом оружја, и наравно да је то морало трајати толико, колико је трајала сила; и чим је нестајало силе, враћале су се ствари у своје пређашње стање
  • Зато Рим оснива поједине калуђерске редове са поузданим мисионарима, искључиво посвећеним позиву и спремним на жртву. Први ред је основан 1208. године и назван је францисканским, док су други ред доминиканаца основали „браћа проповедници“ (fratres praedicatores), године 1215.
  • Циљ им је био да приводе у послушност папи оне хришћанске народе који нису папу признавали и да посвуда распростиру папску власт. За кратко време, оба ова реда основаше мноштво својих манастира у свим православним областима и , неуморно радећи, успеше да обрате у римску веру бројне Грке, Русе, Бугаре и Србе у Влашкој, Молдавији и Скитији (Никодим Милаш, Пропаганда)
  • У тим земљама основали су цркве, манастирске и обичне школе, латинске епископије, не обазирући се ни најмање на то, што су у истим местима постојали већ законити православни епископи. За римске мисионаре постаје сада папа једини циљ, обратити све без разлике на послушност папи
  • Навала Пропаганде римске на Исток се незадрживо наставила, све до данашњих дана. Срби су после Штросмајера добили Ханса Ивана Мерца и Алојзија Степинца, крсташки рат, мучилишта и насилна покрштавања
  • Све је то било „пургаториј“ зарад „спасења душе“. После Великог и Другог рата, преживели Срби су се одрекли свог имена, своје државе, свог писма и своје прошлости
  • Власи и, делимично, Молдавци су постали „Романи“, потомци и наследници „славних римских легионара“, док су Бели Руси искусили све ужасе римокатоличко-пољске илегале (Армје Крајове) у Белорусији од 1939. године, па све до краја 1953.

Срђан Новаковић

 

Доба папског мисионарства се дели на два периода: на мисионарство без средишње управе (пет векова од шизме до оснивања завода у Риму за формирање мисионара) и на мисионарство централизоване пропаганде (од установљења завода пропаганде у Риму шеснаестог века до данас). Иако је још папа Никола I (умро 867. год.) положио темељ новој теорији папског свевлашћа, дотичну теорију даље развијају папе Лав IX (умро 1054. год.) и Григорије VII (умро 1085. год.), а већ је папа Инокентије III (умро 1216. год.) уздиже до чудовишних висина, истичући папство као божанствену власт којој се и сами цареви морају поклонити. Папа Бонифације VII (умро 1303. год.) већ проглашава да „ван његове цркве нема спасења“. Папа представља Христа на земљи, и он је бог чија власт нема броја, нема мере, нема граница; што папа чини, то Бог чини (potestas eius sine numero, pondere et mensura; quod papa facit, Deus facit). Кидишући на православну цркву, први папа који се усудио светогрдно назвати православне хришћане јеретицима био је папа Лав IX, средином једанаестог века. После њега, и «свети» Бонавентура се усуђује да тврди како су православни прави јеретици, пошто уче да дух свети исходи само од Оца. Формирана је и установа Инквизиције, већ на концилу у Верони 1184. године, од папе Луција III и императора Фридриха Барбаросе, са установљењем декрета Ad abolendam diversarum haeresum pravitatem, а усавршена је од папе Инокентија III, папе Хонорија III, као и од папе  Григорија IX.  Већ 1252. године, папа Инокентије IV одобрава папском булом Ad extirpanda, коришћење тортуре приликом испитивања окривљених јеретика, док ће папа Јован XXII проширити овлашћења Инквизиције у борби против вештичарења.

ЈЕЗУИТИ И ШИРЕЊЕ ПАПИЗМА МЕЂУ ПРАВОСЛАВНИМА

Поред наведених редова, папа Инокентије IV оснива и посебну конгрегацију од францисканаца и доминиканаца под називом Congregatio fratrum peregrinantium propter Cristum којој је задатак био пропаганда римске вере у Цариграду са истоком, Угарској, Пољској, Литви, Подолији, Русији, Молдавској и Влашкој, а затим су ту и Македонија, Тракија, Рашка, Срем, Ердељ, Босна, Херцеговина, Хрватска и Далмација. У шеснаестом веку папско мисионарство добија нови правац, када је Иниго Лопец де Рекалда, млађи син куће Лојола, основао ред језуита, орден који је истакао неопходност неограниченог папског апсолутизма, служећи се при томе свим средствима на располагању.

Друштво Исусово је одмах задобило најнеограниченије повластице: чланови реда не стоје под јурисдикцијом надлежног епископа, већ су под непосредном контролом папе римског. Језуити нису обавезани строгошћу обичних монашких ордена, те они не носе монашке одежде, нити полажу монашке завете и немају своје манастире (Никодим Милаш, Пропаганда). Лојола је сматрао своје дружбу као војно тело, на чијем је челу генерал (данашњи „црни папа“) и које војује свим средствима против „одступника од римске вере“, користећи обилато и световне помоћнике при разним службама, при двору или у трговачким компанијама. Иметак реда језуита био је ослобођен сваког данка, језуити нису учествовали у црквеним мисама, њихове куће биле су неповредиви азил за свакога кога би они крили, подлегали су анатеми епископи који би се усудили дирнути у њихове куће или храмове, и чак би подлегао екскомуникацији сваки владар који би се дрзнуо да увреди језуитски ред или наложи данак на њихов иметак.

              Никодим Милаш: Хришћанство хоће да сви буду слободни људи, а не покорни папи

 

Папа Григорије XII поврдио је језуитима 1575. године све повластице које су различити други редови у појединостима уживали, а већ 1584. године је забранио sub poena excommunicationis свако и најмање вређање ордена и његових повластица. „Црква пак сама, чија је стара удедба и стара вера поступно била потамњена и искварена у средњем веку, претворила се у куријалистичку уредбу и куријалистичко богословље. Данашња католичка црква носи сва на себи печат језуитизма; а сам језуитизам није друго, него исти папизам, доведен до крајњих последица“ ( J.Huber, Les jesuites).

Оснивач пропаганде био је папа Григорије XV, васпитан у језуитском духу и издавач буле Inscrutabili Divinae од 22. јуна 1622. године. Конгрегација за пропаганду вере је огромне надлежности и она се има старати о свима и свакоме послу, који се тиче ширења вере по целоме свету, обраћања неверника, јеретика и шизматика и сви епископи су дужни у свему се покоравати декретима пропаганде, и то под претњом казни (Никодим Милаш). Мисионар може постати само онај који добије овлашћење litterae patentes посредно или непосредно од папе, и дотични мисионар добија и тајна упутства (Monita secreta) за рад, којима је главни циљ да се код православних народа уведе унија. При томе, у почетку се мисионарима препоручује да се сачува „грчко богословље“ и не намеће одмах латински обред новообраћеним православцима, пошто ће тада и други видети да им се у обред не дира, те ће лакше пристати на унију (писмо генерала језуитског реда Вителескија од октобра 1628. год.). Језуити имају поступати по тајним упутствима да задобију љубав кнежева, великаша и господе, како да поступају при исповести, како задобити наклоност богатих и младих удовица, како привлачити папству младе људе, како поступати са монахињама, како се показивати пред светом и како чинити да папство постане господарем света (епископ Н. Милаш). Познато је свима да на унијатство Рим сматра као на прелазни стадијум за православце, док се сасвим не полатине. Рим унијатима у почетку дарива привилегије и слободе, док не постану довољно одани папи, те бивају коначно сасвим полатињени. Унија може бити склопљена на официјални начин, али и неофицијално – без свечаних формалности. Доста је да дотични признају папски примат и Рим их већ сматра својима, јер верских разлика између римокатолика и унијата нема

НА СЦЕНУ СТУПА ПОЉСКА

Пољски краљ Сигисмунд Август (1520-1572), иначе велики непријатељ Руса и православља, овако је извештавао о Молдавцима: „Власи и Молдављани, који су, иначе, поштоваоци грчког обреда, у последње време се приближавају хришћанима. Они почињу да осећају мржњу према Турцима, што пружа извесну наду да они могу бити преобраћени под власт апостолског престола. Али, присутна је опасност да се они могу чвршће везати за шизму ако сазнају да је московски кнез, следбеник исте шизме, награђен чашћу и сјајем краљевског имена. Његова светост треба да просуди и изабере – да ли да задовољи ту варварску и сурову нацију, или пак, нас и наше народе, који себи нисмо никад дозвољавали да се удаљимо од апостолског престола“. Но, чини се да је први корак у том смеру предузео србски племић Михња Зли из Ердеља (један од синова Владислава III Дракула „Цепеша“), који се посвађао са бесарабским (молдавским) племићима Првуловићима (из Олтеније), те је почео да прихвата језуитску антисрбску и антисловенску идеологију, што је значило и романофилску и унијатску (римску, папску) веру. Већ 1595. године, у непосредној близини Богданске земље, папини војници формирају Украјинску гркокатоличку цркву, која ће довести до крвавих подела у словенском православном свету, кроз установљење тзв. Брестовске уније.

Босански фрањевци, мрки фратри, бејаху већ на почетку XVII века основали свој самостан у Трговишту, престоници влашких војвода. Војвода Радул писао је 30. септембра 1614. године софијском бискупу Петру Салинатију да му пошаље неколико фрањеваца у Трговиште, јер он, иако православан, хоће да помогне и римокатоличку веру. Конгрегација за пропаганду вере је већ око 1643. године примила с усхићењем вест од Николе, бискупа Арђеша у Влашкој, да је влашки војвода Матија Басарaб доста склон унији с Римом, пошто војвода сумња да ће моћи спасти своју душу, јер се цариградски патријарх не бива „наитијем“ св. Духа, него новцем који се даје Порти. Кардинал Панфили Ђироламо је лично предложио папи да се бискуп Никола упути влашком војводи «per la di lui unione colla Santa Sede”.

Највећи познавалац прилика у Србији и Влашкој, као и језика, био је Фран Сојимировић, папин мисионар, који је у више наврата посетио Влашку и Молдавију и оставио нам забелешке о тадашњем влашком језику: „la lingua valacca e’ di diverse lingue raccolta, ma italiana et slava sono le principali” (влашки језик састоји се из различитих језика, али су главни талијански и словенски). Већ 1643. године формирана је надбискупија Марцијанопоља у Силистрији, са новим надбискупом Марком, коме је била поверена источна Бугарска и администрација над католицима „provinciarum Moldaviae, Valachiae, Sirphiae, et Sagorae”. Бискуп Марко Бандулаевић је одлично знао србски и влашки језик, онако како се он „говори у Молдавској“.

Галипољски бискуп Петар Богдан (Диодато) Бакшић и Фран Сојимировић су око 1650. заједно посетили Трговиште и Краљево (Крајову), дошавши у додир са влашким православним свештеницима који, према Бакшићу „службу служе на словенском, а и црквене књиге су им на словенском, штампане ћирилицом“. Надбискуп Марко Бандулаевић је боравио у молдавском самостану Буковији све до упокојења 1655. године, када место надбискупа преузима његов секретар Петар Парчевић, учени правник и теолог и, вероватно, побугарени Србин из властеоске лозе Кнежевића. Вешт политичар, Парчевић је одлазио у Пољску и у Венецију, у нади да ће помоћи ослобођењу истока од Турака у интересу ширења римске вере («peр la liberatione dell’Oriente e propagatione della fede catholica”), истовремено обећавајући влашком војводи Матији Басараби да ће га народ, у случају да устанак успе, „изабрати за источног кнеза“.

Петар Парчевић је забаталио своју рад у дијецези, напустио Молдавију и задржао се скоро десет лета у Бечу, где је добио од цара Фердинанда III титулу царског саветника, а наследник ћесара, Леополд I уврстио га је у ред угарских барона. Вративши се из Беча, успева да омађија и приведе папској вери влашког кнеза Григорашка Гику (1660-1664, други пут 1672-1674), који је Петра узео за свога духовног оца, моливши Конгрегацију из Беча 1667. године да му дозволи да, заједно са Парчевићем („essendo lui il mio padre spirituale e direttore della mia conscienza”) пође у Рим и онде изјави покорност папи Климентију IX.

Перчевић је активан и током ратног похода Јана Собјеског, када је Пољак настојао да увуче у рат против Турака све балканске народе, Молдавију, Влашку, Србе, Бугаре, па чак и Млетке. Децембра 1673. стигао је у Венецију, носећи собом писма поменутог влашког кнезе Гике, молдавског војводе Стевана Петричејкуа (1672-1674) и софијског надбискупа Петра Богданија Бакшића, обраћајући се у њихово име дужду Контаринију, тражећи да млетачки лав покрене своју војску „si alla recupera de suoi legitimi regni, come alla diversione delle forze Ottomane”. За указану помоћ у рату, источни народи би се радо потчинили млетачкој власти. Сенат се Перчевићу захвалио на доброј вољи источних народа и уделио му једнократну помоћ од 200 дуката. Затим се Петар упутио у Рим код папе и обавестио га о лошем стању Турског царства, истичући велику хришћанску снагу која ће се добити, када се Молдавска и Влашка буду ујединиле с Пољском, што ће силно утицати и на подјармљене хришћане. Није занемарио ни великог московског „кнеза“ Алексија Михајловића (1645-1676), веома побожног и хуманог, пријатеља страних народа „et capacе di contrarre negotii della piu’ rilevante importanza”.

Плодови брзо сазревају, јер се већ 1680. јавља православни митрополит Теодосије, који је пре тога прихватио унију (признао папу за поглавара цркве), који је штампао на некаквом „румунском“ „Литургију“ (пола језика је било србски, а друга половина италијанско-француска), а у уводу каже да је то урадио због оних свештеника који не знају црквенословенски и србски језик. Наравно, румунизацији Молдављана и Молдавије погодовале су још неке околности. Са кризом Османске империје значајно је појачан притисак (пре свега економски и културни) на Молдављане, што је ове натерало да траже савезнике најближих држава – Аустрије и Пољске, посебно последње. То је значило и отварање врата римокатолицизму. Од тада се отварају врата римокатоличкој пропаганди и мисијама међу православнима Молдавије, а ови су као важан аргумент зашто треба прихватити римску веру и папу наводили да су римског, а не србског и словенског порекла.

Први озбиљнији покушај придобијања властеле за унију одиграо се још око 1588. године, када је Радаучки и, нешто касније, молдавски митрополит Георгије Мовила кокетирао са Римом да би преко њега омогућио браћи Јеремији и Симеону да се дочепају кнежевске власти. Залагањем Ватикана, наравно преко Пољске, Јеремија и Симеон Мовила су постали кнежеви, а митр. Георгије је признао папу за врховног поглавара. Унија није никада заживела у народу и убрзо је пропала, али су језуити и фрањевци предано мисионарили и штампали катихизисе на „романском“ језику за Влахе, као што беше онај Вита Пилуција де Вињанела, под насловом Catechismo cristianesco, штампаним у Риму 1677. године. Латинска епископија у Бакау се одржала нешто дуже, али је и она на крају затворена, па су малобројну паству препустили мисионарским епископима из Галиције, са бесарабским седиштем у граду Бендеру, а касније бискупији у Јашу. Дотле је у Ердељу дивљао Леополд Колонић са својом армијом језиута, приморавши православне Влахе да 1697. године, преко синода митрополита Теофила, да приме унију по моделу Флорентинске уније из 1439. године. После напрасне смрти митрополита Теодосија, језуити су сав притисак пренели на владику Атанасија да одржи 1698. године у Алба Јулији (Ердељском Београду) велики унијатски синод влашких клирика, на којему је Атанасију од папе призната титула унијатског бискупа, а клиру све повластице римокатоличке јерархије.

ИЗГУБЉЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАД ВЛАШКОМ И МОЛДАВИЈОМ

Опет су римокатолици натерали православне Молдавије (и Влашке) да изађу из јурисдикције Србске цркве (Охридске архиепископије – XVII век) и пређу под власт Константинопоља, где су лако корумпирали фанариоте и тако унели велику смутњу међу православне Молдавије, али и Влашке и Ердеља. То је било неопходно у борби за православне вернике, како би се унеле унијатске и римокатоличке књиге, штампане на тзв. румунском језику. Са овим књигама почео се ширити и појам „румунски језик“, који у првој фази није означавао језик „румунског народа“ (кога још није било), већ назив за писани језик чије норме су биле формиране у Школи Ардељана од језуита (у Трансилванији) за оне православне који су примили унију. Скривене намере језуита налазимо у писму од 11. марта 1701. године, које је Гаврил Капи, управник „Пропаганде католичке мисије у Дачији“ писао злогласном кардиналу Леополду Колонићу: „Ја верујем да би сада требало да се задовољимо примањем сагласности на уједињење у начелу, јер би сувише опасно било, ако не и немогуће, да укинемо све лоше обичаје Влаха. Стога би било довољно, да епископ и други међу њима, када у будућности буду исповедали веру и уједињење, да генерално обећају да пристају да зависе од католичке цркве и од служиоца заступника и да пристају да живе по грчком ритуалу прихваћеном од стране католичке цркве и у другим покрајинама. Затим ће нам у будућности бити обавеза да мало по мало изменимо све њихове обичаје, да им променимо чак и литургију и облик божанског служења говорећи им да су се ти обичаји код њих увели из глупости и незнања њихових свештеника из ових земаља“. Још веће опасности по православну веру Молдавије и Срба настају после аустријских победа и склапања Пожаревачког мира 9/21. јула 1718. године, када римокатоличко царство добија од Турака Банат, доњи Срем, Србију до Западне Мораве, узани део Босне уз Саву и пола Влашке до реке Алуте (Душан Поповић, Рајко Веселиновић). У Србију Швабе уводе обавезу кулучења за житеље Београда и спроводе систематску тортуру, па се многи исељавају у Турску. Цар Карло V шаље у Србију мисионаре „у славу Божју и за утеху и спасење душа“ и наређује Дворском ратном већу да им војна власт буде при руци. На молбу језуитског далматинског провинцијала Стјепана Динарића, цар решава да тројици мисионара језуита даје годишње из буџета 1000 форинти. Циљано се ове области насељавају Швабама колонистима, па се, осим језиута, појављују и редовници францискани, капуцини, бенедиктинци, тринитарци и минористи. Пропаганда није била агресивна као у Влашкој и Банату, али је била подмуклија и тежила је постепеном сужавању привилегија Србске цркве (Љубомир Дурковић-Јакшић, Ватикан и Србија, стр. 19).

Католицизам је тек спремао тло за пропаганду и постајао је сваким даном све агилнији, повећавајући агресивност при знатном порасту броја колониста католичке вероисповести. Одлука из 1718. године, према којој у Београду мора увек више бити Немаца него Срба, нарочито је користила папској пропаганди и њеним мисионарима зарад ширења „праве вере“ међу „шизматицима“. Језуити су управљали свим црквеним пословима у Београду, водећи надзор над свим другим црквама и школама, добили су свој манастир и мисионарску школу, кроз коју је прошло обуку 59 чланова овог реда.

Србска православна црква је била у горем стању него у време турске управе, јер је смишљено „оптерећивана наметима, забрањивано јој је обнављање старих и подизање нових манастира и цркава, набавка звона и звоњење, онемогућавано отварање школа, а нарочито је 1720. године онемогућено уједињење Београдске митрополије и Карловачке митрополије у јединствену митрополију“ (Љубомир Дурковић-Јакшић). Године 1724. су Аустријанци покушали одлуком од девет тачака да ограниче слободу Србској православној цркви тражећи да: православни признају католичке празнике, да им се наметне избор митрополита, да се забрани Србима да заузимају џамије за своје потребе, уплитањем у питање наслеђа умрлих православаца без наследника, забраном новчаних дарова Србској цркви и опорезивањем њеног земљишта (Радослав Грујић, Прилози за историју Србије у доба аустроугарске окупације 1718-1739). Затим је 1726. године градска управа Београда донела решење о исељавању Срба, Грка и Цинцара (Влаха из Македоније) из краја града који је био претходно насељен Немцима.

Срби се у очају касније обраћају Русији, али ће споразум из 1781. године  између „просвећеног“ Немца, цара Јосифа II и „просвећене“ Немице, руске царице Катарине II o међусобној подели Европске Турске, којом би поделом србске земље биле распарчане и прикључене под власт аустријског цара (осим Влашке и Русовлашке, које би образовале Дакију), остати кост у грлу Србима па ће митрополит Стеван Стратимировић 1804. године упутити руском цару Александру I протестни меморандум у име србског народа, молећи га да не дозволи такву поделу Турске, већ да помогне обнављањем Славено-сербског царства, државе Срба, јер „нема под небом народа, који би имао толику љубав и наклоност према Русима и руским владарима, као што су Срби“, који „једину наду на Русију имају“. Митрополит Стратимировић је захтевао да Русија не дозволи да Срби потпадну под власт Аустрије, између осталог и зато што би она увођењем уније уништила православље код Срба, па и сам народ (Стеван Димитријевић, Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа). Руска царица Катарина II је раније затворила 700 православних манастира широм Русије, а ћесар Јосиф II је затворио такође 700 манастира у Влашкој и Молдавији, како би „сузбио руски утицај“.

У Влашкој, преко Трансилваније, језуити и унијати намећу „романски“ језик. О овоме наметању румунског језика, који није био народни језик, већ вештачки, специјално осмишљен ради мисионарских циљева Римокатоличке цркве, постоје бројни историјски документи. На пример, писац Т. Негруцу у једном чланку из 1837. године „Како сам учио румунски језик“ каже да су из Трансилваније стизали специјални учитељи „румунског језика“ образовани у језутско-унијатској Школи Ардељана, а који су поред језика имали задатак да убеђују ђаке да су „Румуни“. Потом је следило убеђивање да је за румунски језик практичнија латиница, уз истовремено омаловажавање ћирилице као примитивног и „ђаволског писма“.

И најрусофобнији румунски историчари признају да су први аутори граматика и писци „румунске“ историје на „румунском“ језику били бивши унијати из Рима или из других центара Запада, махом гркокатолици (Њагу Ђувара, Кратка историја Румуна за младе). Петру Мајор, Георге Синкај, Самуил Мику Клајн; сви су они ширили идеје романског, „племенитог“ порекла румунског рода, које ће чинити мисаону снагу каснијег „буђења“ националне свести код Влаха. Све је довело до ексцеса у латинизацији језика, и у правопису, и у лексици која је, удаљавајући се до карикатуре од народног говора, копала провалију између народних маса и школованих људи и произвела вештачки језик, на коме није могуће стварати аутентична књижевна дела. Наравно, румунско унијатство је било средство за обраћање свих православних Влаха у римокатолицизам, о чему нам сведочи чувено писмо папе од 16. августа 1879. године, упућено фогарашком унијатском архиепископу.

Владислав Гросул о томе пише: „Још један фактор утицао је на зближавање књажевстава, а то су досељеници који су у Влашку и у Молдавију дошли из Трансилваније и из целе Аустро-Угарске империје, јер је на све снажно утицала Школа Ардељана. Представници романизованог становништва Аустријске империје у то време су у већини себе већ сматрали Румунима и међу њима се родила идеја о једној румунској нацији“. Румунски новинар К. Бакалбаша је о томе писао: „Свуда су били учитељи из Школе Ардељана… Они су запалили румунску бакљу и ниједна друга није могла да је надјача“. Ови учитељи су имали тако велики утицај на културу, образовање и националну свест, пре свега међу вишим социјалним слојевима. Ова Школа је утицала и на грчког историчара (унијату) Д. Филипидеа, који се у Влашку населио крајем XVIII века и који је на грчком језику у Лајпцигу (језутиским новцем) објавио 1816. године „Историју Румуније“ и „Географију Румуније“, што је прво коришћење у науци појма „Румунија“ за романизовано становништво на левој обали Дунава.

ПРЕДСТАВНИЦИ ШКОЛЕ АРДЕЉАНА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА И СЛОВЕНА

Представници Школе Ардељана били су заговорници латинске концепције румунске нације, а србску и словенску су сматрали штетном и предлагали њену ликвидацију. Управо је „историјски и лингвинистички латинизам Школе Ардељана дао основе румунске националне идеологије. Другим речима, Румуни нису етничка заједница (народ), већ политички конструкт, који је осмишљен да раздвоји Русе и Србе. Додатни аргумент овој тврдњи представљају и збивања током 1838. (и неколико година раније), када су новоформиране партије стварале своје програме. На пример, програм Влашке „националне партије“ залагао се за ослобађање Влашке и Молдавије од Османлија (Турака) и проглашење независности, затим стварање заједничког руководства које би ујединило две државе у „Велику Дакију“, а не Румунију.

Међутим, овде ваља споменути и одлучујући допринос пољског масона и русофоба Адама Чарториског у обезбеђењу подршке Ватикана и Француске у борби против руског утицаја на Балкану, посебно на подручју Молдавије, Влашке и Србије. Он је уз, помоћ лазариста, средио да босански фрањевци (Пашалић и Караула) дођу на парохију у Адамполу, хотећи да их користи у спровођењу уније у подунавским кнежевинама. Михал Чајковски, агент Чарториског, је у Цариграду 1847. године чинио притисак да фрањевци дођу за римокатоличке свештенике у подунавске земље и, зарад спровођења уније, служе на народном језику. Филип Пашалић је оклевао, изговарајући се да би Турци то рђаво схватили, али је рекао да у Србију босански фрањевци „могу ићи без икакве опасности, док у Молдавију и Влашку не би били радо виђени зато што тамошњи народ не воли Словене и не би имали успеха“.  Сачуван је текст Пројекта једног словенског друштва, сачињеног 1840. године, где се дотичном друштву даје у задатак да „шири цивилизацију“ у словенским земљама Османског Царства, успостављајући утицај Француске и римокатолицизма. Школе су се имале подићи у вароши Русе (Бугарска) на Дунаву, која је сматрана кључном за ширење римокатолицизма и за утицај Француске у Молдо-Валахији, док је за Београд било превиђено оснивање једне цркве у којој би служили фратри лазаристи. Срби су сматрани за „ватрене шизматике“, које би, међутим, наклоност према Француској постепено привукла унији, односно римокатолицизму. Михал Чајковски је истицао да је „Србија једина нација код Јужних Словена која има у себи све што треба да стане на чело словенских народа  и окупи их око себе, јер има аристократију памети и подвига, што други народи немају“, са чиме се сложио и Адам Чарториски. За те циљеве, Пољаци су настојали да се окористе источном политиком Француске, која је координирала акцију са политиком и тежњама Ватикана, настојећи да поткопа руски утицај на овом простору (Антоњи Цетнарович, Тајна дипломатија  Адама Јежија Чарториског на Балкану).Чајковски шаље Звјерковског („Леноара“) у Влашку, како би тамошњим Власима саопштио намеру кнеза Чарториског да „повеже дачанско питање с пољским“, као и да се „Дачанима“ пружи војно-материјална помоћ у случају устанка. Наравно, Чарториски је сматрао да Власи треба да теже повезивању са Молдавијом и оснивању  „румунске“ (латинске) државе, а након потписивања уговора с кнезом Чарториским да се обавежу да ће помоћи у припремању устанка и подржати пољски ослободилачки замах (А. Цетнарович, нав. дело, стр. 128). Међутим, због ове мисије је Чарториски укорио Чајковског, јер је сматрао сваку акцију у влашким кнежевинама преурањеном, тешком и опасном. Сам Звјерковски се уверио у Букурешту да су околности неповољне, те је поступао крајње опрезно и није се упуштао у отворено деловање. Приоритет Пољака је била Србија, па је Звјерковски допутовао у Београд почетком јуна 1842. године, у јеку борбе уставобранитеља Вучића и Петронијевића против кнеза Михаила и његових присталица. У Влашкој је избила политичка криза између господара Александра II Гике и скупштине бољара, па су у Букурешт допутовали у посредничку мисију Шекиб-ефендија и руски комесар Диамел. Русија је успела да изнуди од Турске смену господара који се опирао руском утицају и који је оптужен за везе са националним покретима и пољском емиграцијом.

Тај догађај имао је снажни одјек у Србији, а Звјерковски није појмио да ће се Турска реванширати Русији за понижење у Влашкој управо у Србији, помажући опозицији у свргавању кнеза Михаила који је био по вољи Русије. Свргнути кнез Михаило је упутио протестно писмо Неселродеу и одлучио је да пошаље делегацију у Петроград. Молио је и за заузимање Метрениха као и влашког господара Александра II Гику. Уз посредовање Филипсборна, свог агента у Бечу, успоставио је контакт са Михаилом Стурдзом, господаром Молдавије, како би му он омогућио приступ своме тасту – кнезу од Самоса, Стефану Вогориде, утицајном при султановом двору. Одмах по преузимању власти, уставобранитељи су завели терор у Србији. Отпуштали су заслужне чиновнике, а на њихова места постављали партијске људе, а службе су лишавали и официре оптужене за наклоност према бившем кнезу Михаилу. Многи су завршили на тешкој робији, па чак и убијани. Аустријским Србима је наложено да напусте земљу, а замрла је и трговина, поред просвете. Руски цар, озлојеђен чином „револуције“, послао је барона Ливена у Цариград и Београд, како би испитао ствари и оценио овај „чин насиља према законитом владару“.

УЛОГА ПОЉСКОГ КНЕЗА ЧАРТОРИСКОГ

Звјерковском, баченом у вртлог догађаја, нису биле познате кулисе велике дипломатске игре око србског питања. Он је настојао да искористи национални набој преврата, како би лакше приволео Србе сарадњи са Француском и пољским покретом. Међутим, на хладног француског конзула Кодрику морао је да утиче преко Цариграда и Париза, тражећи писмено од Чарториског да утиче на француску владу и приволи је на повлачење садашњег конзула из Београда. Леноар је саветовао и да се одустане од покретања религијског питања у Србији, као и да Пољаци заобиђу Французе и појаве се самостално (мислећи на Чајковског), како би закључили тајни споразум са Вучићем и Петронијевићем. Крајем новембра, превео је на србски језик свој Меморандум о будућности Јужних Словена и Срба и уручио га Вучићу, Петронијевићу и Гарашанину. У њему је указао на то да Србија треба да води сопствену политику, да прекине са покровитељством Русије и да утиче на Јужне Словене идејом о стварању јединствене државе, старе идеје Чарториског и Мацинија. Привукавши пажњу Јанићија Ђурића, који га описује као „великог интриганта“ који непрестано саветује Србе да се реше бриге Русије, Звјерковски је окончао своју мисију и напустио Београд  1. априла 1843. године.

Чарториски

У Лондону делује Замојски при енглеској влади, пробија се до премијера Пила, придобија Бомона и Дизраелија за пољска настојања по питању Србије. Чарториски из Париза шаље Замојском меморандум за општење са енглеским политичарима, у којем се наводи да „Москва нема права да се меша у србске послове, као што има у односу на Молдавију и Влашку, те да се нелегално намеће између Турске и Србије“. Михал Чајковски лично одлази за Београд, задржава се свега неколико дана, али успешно агитује и улива нову снагу уставобранитељима који се одлучно опиру намерама Хафиз-паше. Русија и Аустрија су узнемирене и руски посланик упућује ноту Порти жалећи се на пољско-француску пропаганду у словенским земљама потчињеним Турској. Поново бива изабран кнез Александар Карађорђевић, и ова вест дочекана је у табору Чарториског с олакшањем и задовољством. „То је победа која нас се директно тиче и којој је наш рад значајно допринео“, ликовао је Замојски из Лондона, где је код Енглеза радио на усађивању мржње према Русији. У Србији, где се Вучић опет побринуо да скупштину сачињавају његове присталице, Чајковски је видео још један резултат својих савета – „научили су да се боре скупштинама“ – писао је Чарториском – „то је доказ да цене нас и наше савете“ (А. Цветнарович, нав. дело, стр. 256).

На претњу руске интервенције у Србији, Чајковском је саветовано да србским вођама (Вучићу и Петронијевићу) посаветује напуштање земље, али их он уопште није наговарао на одлазак из Србије, намеравајући да их искористи као путујуће револуционарне комесаре за словенске земље турске империје, који би убеђивали рају у потребу верности султану и нужности неутралисања утицаја Русије. Метерних је савршено схватио да су Пољаци инструментализовали србско питање у нади да ће изазвати устанак, чији би крајњи циљ био – обнова Пољске. Он је покренуо, у опширном реферату цару Фердинанду, и питање веза србских вођа са пољском емиграцијом, скренувши пажњу на чињеницу да пољска пропаганда жели да начини од Србије одскочну даску у борби за обнову Пољске, установивши у Србији прозападну оријентацију.  Исти став је заузела и пруска влада, после посете цара Николаја Берлину. Аустријски канцелар се није противио слању руских трупа у Србију, саветујући цару Николају да марш руске војске усмери преко подунавских кнежевина, а не преко Угарске, где је становништво било непријатељски настројено према Русији. Сатерани уза зид, Вучић и Петронијевић су 19. августа напустили Србију и отишли за Видин. Петронијевић је Замојском открио да му је руски барон Ливен лично казао да зна за њихове везе са Пољацима и упозорио их да док те везе не буду прекинуте неће моћи да се врате у Србију. Бутењов и Титов су пред Портом оптужили Вучића и Петронијевића за сарадњу са пољским интригантима. И поред неуспеха пољске субверзије, Чајковски је сматрао да се „србско питање не сме напуштати, треба га се грчевито држати, подржавати га…макар и без Срба, без читаве Европе, то је наша обавеза, наш интерес“!?

Као врхунац лицемерја и језуитизма, кнез Чарториски је лично написао честитку кнезу Александру и, засебно, Вучићу и Петронијевићу, истакавши да Пољска и Србија имају заједничке интересе и заједничке непријатеље и уверавао их у своје најбоље намере!

За унијатско деловање Пољака према Србима Црне Горе, био је предвиђен град Мостар, у којему би били установљени заводи лазариста и часних сестара, са најмање два фратра Пољака и барем једном сестром Пољакињом. Чарториски је имао намеру „ширити римокатолицизам међу Словенима ради сједињења са Православном црквом и одвајању њих од Москве“, а у Београду се ослањао, по узору на Тому Вучића Перишића и Аврама Петронијевића, на проверене масоне и римокатолике. У Србији је „требало радити на помирењу с Римом“, јер се сматрало да да је то најбољи начин да се „Русија одбије с Балкана и даде предност Пољацима“. Као нови агент Чарториског у Србији, Фрања Зах, је пре поласка у Београд 1843. предлагао Чарториском „да Француска утиче на Србе како би пристали на уједињење цркава, и да се у Београду подигне римокатоличка црква“, те да у Србији служе милосрдне сестре под заштитом Француске, да образовање буде у рукама католичког клира и да србска влада мора имати план за образовање, независан од Русије. Али се убрзо дотични Зах уверио да у Србији уопште нема римокатолика, а у Бугарској их има сасвим мало. Основни задатак Франтишека Заха, као пољског агента, у Србији је ипак био заштита Србије од руских утицаја, јер је Зах имао да предочи Србима како им је недостајала само „најпотребнија врлина – спремност да се бију са својим непријатељем – Москвом“ (А. Цветнарович, нав. дело, стр. 265-266).

Зах се непрестано, по директиви самог Чарториског, залагао за увођење латинице у Србији, чиме би је приближио католицизму. Када је посетио Чарториског у Паризу, октобра месеца 1847. године, Јован Мариновић је сведочио како му је кнез Адам Чарториски том приликом дрско напоменуо да би добро било да „ми Срби примимо латинску азбуку, да је наша несавршена“, на шта му је Мариновић одбрусио да се Срби надају како ће „Срби католичког исповеданија примити они нову азбуку, којом се већа част народа србског служи“, и која у неким очима „неразлучно сојузава са собом идеју наше народности“.

Неколико година касније, када је папа Пије IX био изабран за за поглавара Римске курије 1846. године, хтео је да измири све хришћане у Римокатоличкој цркви. Ту папину жељу хтео је да искористи и Русин Хиполит Терлецки (1808-1889), потомак унијатских бискупа из Волињске губерније, који се на универзитету у Виљну заразио пољским национализмом. Он је имао намеру да потчини Православну цркву папском Риму. Ради тога је отишао у Рим и био примљен од папе 23. новембра/5. децембра 1846. године и том приликом му изнео свој план о унији.

УЛОГА ХИПОЛИТА ТЕРЛЕЦКОГ

Тако, већ 1846. унијата  Хиполит Терлецки договара у римском салону Зинаиде Волковске, заједно са бискупом Ликеом и са прокуратором римокатоличке мисије, оснивање Источног друштва, чији би чланови радили на унији православних са Римом. Оно је имало половину чланова из Римокатоличке цркве, а половину из унијатске. Председник му је био кардинал, који је тада руководио Пропагандом (Congregatio de propaganda fide). Састављен је и комитет, у који су ушле истакнуте личности, блиске папи: на челу је био префект Пропаганде – Франкони, канцелар-бискуп Лике, а секретар је био сам Терлецки, коме је лично папа дозволио да се врати обреду својих предака унијата. После овога основано је је 5/17 јула 1847. године Источно друштво за унију свих хришћана Истока. Убрзо је поднета промеморија којом се предлагало прихватање постојећег православног обреда, помоћу којег би се лакше православни привукли унији и признали папу, „пошто они мрзе римокатолике зато што сви имају службу на латинском језику“ (Милорад Екмечић, Покушај уједињења хришћанских цркава 1848. и Јужни Словени). Терлецки је 22 маја/4 јуна 1847. године поднео папи предлог по питању уније, у коме је истакао да је највећа опасност за Римокатоличку цркву „руска шизма“ и Руска православна црква, па је њу ваљало придобити за унију усвајањем православног обреда, који би фратри обављали служећи службу и проповедајући  на словенском језику.

Адам Мицкјевич

 

На исти начин би се могло радити и међу Словенима на Балкану, којима је предодређена историјска  улога  у унијаћењу. На основу ових предлога, основано је 5/17 јула 1847. Источно друштво за унију свих хришћана Истока, круна „паклене завере противу Православне цркве, односно на првом месту против Словена“ (Љубомир Дурковић-Јакшић, Ватикан и Србија 1804-1918). Међутим, тада је Терлецки наишао на супротстављање кардинала Пропаганде Франконија, који је друштво назвао конкуренцијом Пропаганди и сматрао га бескорисним. Ипак, папа се сагласио са циљевима и радом друштва, а бискуп Лике је свим римокатолицима света упутио позив у чланство. Терлецки са папским пасошем креће у мисију на Исток, а папа објављује чувену енциклику из 1848. године, у којој тражи од православних да прихвате јединство цркава и папски примат, у коме случају би могли задржати своје свештеничке чинове и свој црквени обред, из кога би се уклонило само оно што је било супротно римокатоличком учењу. Ову енциклику су оштро осудили сви православни патријарси и богослови, па чак и сам Терлецки. Агенти Чарториског су помно пратили рад Терлецког и јавили су о пројекту оснивања унијатске школе за Словене у Цариграду. На томе је посебно радио босански фрањевац Филип Пашалић, који је школу намеравао да оснује негде код Дунава и Црног мора. Чарториски је саветовао Терлецком да „о Србији не треба сада ни мислити, а у Влашкој и Молдавији, где мрзе Словене, могу радити фрањевци лазаристи“.

Наравно, иза мржње против Словена у Влашкој и Молдавији (Русовлашкој) стајао је дуготрајни подземни рад римских мисионара на увођењу латиничног писма за влашки језик и на издвајању влашког народа из србског црквено-етничког корпуса, што се показало на „саборима раскола“ у Аустрији, где већ 1850-1851. године „румунска“ јерархија покреће иницијативу за раздвајање, против које је одлучно иступио патријарх Јосиф  Рајачић.

Иначе, Власи Хабзбуршке монархије налазили су се под духовним жезлом србским још од далеке 1698. године, откад је њихов митрополит Атанасије прихватио унију са римским папом. Од 1720. године, митрополит београдски Мојсије Петровић имао је надлежност над Малом Влашком и Темишварским Банатом, да би после пораза Аустрије 1737-1739. ове области потпале под Карловачку митрополију. Светозар Милетић је бранио право „румуна“ на „народну“ јерархију и на службу на њиховом језику, иако су ти „Румуни“ (Власи, Мађари, Цигани, Тоти, Саси, Јевреји ) 1848. године били листом уз Мађаре и подржавали војну интервенцију (рат) против Срба! Наравно, убрзо ће они тражити и читав Банат јер је он „сав румунски“, у којем су Срби само „уљези“, а затражиће и Ердељ, Арадску, Темишварску и Вршачку епархију, као и да добију свој Сабор за избор митрополита (Горан Васин, Сабори раскола).

Елем, Терлецки са папским пасошем долази у Београд 1848. године , где је био представљен и самом кнезу Александру Карађорђевићу, коме је уручио црвени крст који је добио у Риму од папе, истакавши да су му се у Србији највише допали прости народни обичаји и патријархални живот, „где још није продрла одвратна западноевропска култура“. У међувремену, и у Италији избија револуција па се папа и већина кардинала морају склонити из Рима, док се само Источно друштво распада, те остаје пусти сан и папино обећање Терлецком да ће унијатима дати кардинала и патријарха (што беше и Конгрегација одобрила). Најзад, Терлецки одлази у Париз, где оснива Католички словенски институт за спремање мисионара, а потпомаже га Комитет у којем су били архибискуп Париза, војвода де Кадар, Чарториски и Замојски. Комитет је доцније претворен у Источно друштво за сједињење свих хришћана.

Пољаци ће 1849. године, у јеку борбе Маџара против Срба, ангажовати и легендарног Адама Мицкјевича да води новине „Трибуна народа“ (La Tribune des Peuples) у Паризу, лист иза кога се наравно скривао кнез Чарториски и његов „Отел Ламбер“. Чајковски је обавестио Звјерковског да ће бити покренут овај лист у Паризу, на шта му је Звјерковски одговорио да шаље бар два примерка у Београд, и да ће он лично предложити да „овдашња влада пошаље стотину дуката за тај подухват“, као и да ће дати да се лист штампа на србском и да се пребаци у Влашку руској армији (Љубомир Дурковић-Јакшић, Мицкјевич и Југословени,стр. 146).

Лист је често у рубрици „Мађарска“ доносио вести о борбама Мађара против Аустро-Срба (Аustro-Serbes), а пренео је и вест да је 3.000 Срба под Стеваном Книћанином притекло у помоћ Аустро-Србима, као и да су патријарх и војвода послали делегацију руском генералу у Влашкој, преко кога су тражили да се помогну руске трупе које су се крваво бориле против Мађара.

Међутим, нешто касније изашао је опширни чланак о Мађарима и Пољацима и њиховој узајамној помоћи, у коме се инсистирало да се под мађарско-пољском заставом ради на ослобођењу свих народа словенске расе зарад формирања једне велике словенске федеративне републике. Иако су се Пољаци заједно с Мађарима борили против Срба на живот и смрт у Бачкој и Банату, генерал разбијених Пољака, Мађара и Италијана, Јузеф Висоцки, је радије решио да пређе преко Дунава у Кнежевину Србију, у потрази за последњим прибежиштем. Пољаци су код „турских“ Срба тражили гостопримство, чија је влада дозволила Пољском легиону прелаз преко Србије у Видин, турску територију. Србски кнез је овим душманима „аустријских“ Срба дозволио слободни пролаз преко своје земље, обезбедио им исхрану и вратио им је новац који су дали за куповину хлеба!

«БЕЗЗАКОНИЈА ПОЉАКА»

„Вестник Војводства Сербије“, лист госп. Константина Богдановића, који је био секретар патријарха Рајачића и изасланик у Бечу, и који је одлично упознао закулисне циљеве Пољака и њихову улогу у току буне, објавио је 26. маја 1849. године на насловној страни огромни чланак насловљен „Беззаконија Пољака“  у коме су Пољаци и „Трибуна Народа“ оштро осуђивани због позивања Чеха да се придруже Мађарима и Пољацима, као припадници пољског народа којег је до сада свако сажаљевао, али од оног времена када су „Пољаци ступили у редове мађарских бунтовника, ових азијатских гонитеља Срба и Словена“ нису за жаљење, јер „ово забвеније Пољака, у ком они не виде само обични рат, но хунски, гадни, истребитељни нож дижу на браћу своју Србе и Словаке“. Зато им се више веровати не може, и онај који би се обазирао на њихове речи „тај нека погледа на попаљене, упропашћене градове србске“ у Војводини. Срџба против Пољака, који су на србској земљи помагали Мађаре да је освајају, разарају и људе србске убијају, била је неминовна, али је Кнежевина Србија притекла у помоћ баш тим Пољацима, и њихов и италијански легион пропустила у Турску и тако их спасила заробљавања од руске војске, која је надирала од севера ка Дунаву и србској граници. Свакако је капиларна мрежа агената утицаја при влади и двору у Београду омогућила Чарториском да врло ефикасно управља Србијом и Србима, као што се ради са простим фигурама на шаховској табли. А агената и доушника међу Србима и римокатолицима Србије није мањкало…

Посебно се Томи Вучићу нису нимало свидели успеси спољне политике Србије и био је противан слању помоћи Србима у Војводини. Говорило се да је послао своје људе из Груже да убију Стевана Книћанина, а радио је и на то томе да онемогући регрутовање добровољаца за Војводину. Сам Аврам Петронијевић је у једном свом писму Книћанину назвао Вучића побратимом Кошутовим и опомињао Книћанина да не распушта о Божићу војску, већ да се нарочито чува, јер је Вучић послао своје шпијуне у Војводину да би ступили у пријатељске везе с Мађарима, па лако може бити препада и издајства (Драгољуб М. Павловић, Србија и српски покрет  у Јужној Угарској 1848. и 1849, стр. 93-94).

Матија Бан

Матија Бан је посебно волео агентску службу па је купио велико земљиште у околини Београда, одакле је строго поверљиво писао Чајковском и достављао извештаје, које је добијао из Котора, Дубровника и Сарајева, директно Главној пољској агентури у Цариграду. Бан је 31. августа 1854. године из Букурешта упутио меморандум Владиславу Замојском, у коме је описао положај хришћана у Турској Европи, нагласивши свој антируски став и констатујући да су Пољаци и Јужни Словени у истом положају, па је тражио да му се укаже како треба деловати у Београду (Љ. Дурковић-Јакшић, Мицкјевич и Југословени,стр. 169). Матија Бан ће за време кримског рата написати похвалне песме Наполеону и султану, које ће дизати у небеса, а о султану ће певати како  ће својим реформама побољшати живот у Европској Турској. Оду Наполеону ће овај шпијун предати француском конзулу у Београду, а песму султану ће уручити лично Етим-паши београдском.

Када су Пољаци учествовали у кримском рату, и Адам Мицкјевич је покушао да им помогне, али је он тада добио и специјалну мисију у Европској Турској. Чарториски је предложио Наполеону да се на Балкан пошаље Мицкјевич, човек који је са катедре у Паризу имао утицај на Јужне Словене,  да би радио у интересу Француске (и Пољске). Наполеон III је прихватио овај предлог и Мицкјевичу је поверена мисија на Балкану, а на чијој су припреми радили Људвик Звјерковски и Бистшоновски. Мицкјевич је сам саставио пројекат обавештајне мисије за свој пут на Исток, под изговором наводне научно-литерарне сврхе њене, коју су Французи прихватили, уз ситне допуне.

У инструкцијама за шпијунски рад наглашено му је да, после реформи у Турској, француско министарство жели да има тачне податке  о проблему утицаја, броја становника средина на чије би се становништво пропагандно деловало, као и где би били могућни већи успеси. Задаци су били да се прикупи све о научним и литерарним установама у кнежевинама Србији, Влашкој и Молдавији; да се упозна њихова организација, методе рада у школама, врсте уџбеника, какви су прописи цензуре и царина, који су преводи са француског и има ли у библиотекама страних рукописа који се односе на класичну писменост Запада. Београд је био најважније место мисије, а касније је ваљало отићи преко Добруџе у Молдавију и Влашку. За пут је Мицкјевичу дат француски пасош и препоручен је 7. септембра 1855. године француским дипломатским представништвима у Цариграду, Београду и Букурешту. Пред полазак на пут, Адам Мицкјевич је прегледао у министарству иностраних дела све извештаје о Словенима на Балкану, које је врло похвално оценио. Пољски ерудита дошао је у Цариград 22. септембра 1855. године, почевши одмах са радом на прикупљању информација од Словена који су се тада налазили у Цариграду. Задржао се у посети Чајковском (Садик-паши) у Бургасу од 8. до 18. октобра, када га је Чајка испратио са два писма-препоруке за Константина Николајевића (србског представника при турском двору) и за Азис-пашу, турског гувернера Београда. Међутим, Адам Мицкијевич се изненада разболео у Цариграду и умро 26. новембра 1855. године.

РАД ТАРЛЕЦКОГ И ЧАРТОРИНСКОГ НА УНИЈИ НАСТАВЉА БИСКУП ЈОСИП ШТРОСМАЈЕР

 

Бискуп Штросмајер

 

Рад Хиполита Терлецког и Чарториског наставиће успешно на Балкану бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Супротно договору са Србима о србско-хрватској идеји, он је маја 1867. године ступио у везу са кнезом Владиславом Чарториским (сином Адама Чарториског) у Паризу, заложивши се кроз меморандум за сарадњу и заједничку борбу аустријских Словена, тврдећи да Пољаци из Галиције и Хрвати имају да играју пресудну улогу у консолидацији пољуљане аустријске царевине. У међувремену, дошло је и до реорганизације Конгрегације за пропаганду вере, па се зарад ширења уније, у њеном саставу нашла новооснована Конгрегација за пропаганду вере на Истоку. Штросмајер се одраније укључио у римокатоличку пропаганду, са јасно дефинисаним циљем потискивања православне вере са Балкана, полажући своје наде у католичку Хрватску, иза које би стајала федеративно уређена Аустрија. Посебно се ангажовао на ширењу уније у Бугарској, желећи са оснује семениште за 15 младих Бугара у Загребу, са Хиполитом Терлецким као вођом мисионара у Софији (Василије Ђ. Крестић, Бискуп Штросмајер: Хрват, Великохрват или Југословен, стр.172-177). „Живео је дуго времена у Бугарској, познаје земљу и људе. Језик је потпуно савладао и обред на њему“, одушевљавао се Штросмајер подобношћу Терлецког.

Око 1880. године, понудио се бискуп Штросмајер, преко својих „подлих агената“ (Сава Дечанац), да отплати дугове манастира Дечани, уколико се братство обавеже како ће при богослужењу спомињати „Светог папу“. Као римокатолички фанатик, бискуп је сматрао да су Срби без праве цркве и без праве вере (у једном писму Рачком 1891. г.), јер „Graeca fides, nulla fides” (православље је никаква вера). Због тога, он је хтео Србе, Бугаре и Русе да „врати“ хришћанству кроз унијаћење или сједињење цркава са папом на челу. Штросмајер је писао папи Лаву XIII 1888. године: „Заиста се бавим већ од више годинах с вероисповешћу милијуна Руса некатоличке словенске браће, али радосним поносом то данас признајем само у ту сврху, да их преведем у наручај наше свете католичке цркве“ (Василије Ђ. Крестић, Бискуп Штросмајер: Хрват, Великохрват или Југословен, стр.188-189).

Штросмајер је преко војног свештеника Ивана Енекеса, којега је поставио за мисионара у Београду, дрско тражио да србска влада о свом трошку подигне цркву, да плаћа свештеника и да римокатолицима пружи „сва права која имају у Влашкој“ (Шишић, Јосип Јурај Штросмајер, документа и кореспонденција). Испоставиће се да одређена ограничења римокатолика постоје и у „кнежевинама Влашке и Молдавије, где они, особито у Русији, у маси и као поданици живе, па опет онаквом ограниченију подлеже, и тако би чим пре имали подлежати овде, где су редки и једва их неколико у поданству има“. Дотле, многобројни православни Срби су у Загребу тек 1866. године властитим новцима подигли пристојни храм, у Трсту тек 1861. (засебну цркву, одвојену од Цинцара-Грка), у Дубровнику је црква сазидана тек 1877. године, а у самом Бечу храм Светог Саве тек 1893. године. На дрску окружницу Штросмајерову из 1881. године, у којој је тврдио да је „највећа и једина разлика између Цркава у томе што је православна Црква својим одвајањем повриједила божански устрој Цркве па је губитком божанског јединства напустила сваку слободу и сваку животну бодрост“ и позвао православне на унију са папом, уследиле су једногласне осуде свих православних богослова, са изузетком криптоунијате архимандрита Илариона Руварца, којему је митрополит Михаило лично писао: „Чудимо се што Карловачка Катедра ништа не рече своме народу на Штросмајерову посланицу, којом се без савести обмањује и зове православне у папство“.

Штросмајер у писму папском нунцију у Бечу, Серафину Ванутелију, пише да га је највише „обрадовало што је неки архимандрит именом Руварац моје писмо посебно похвалио управивши усрдне молитве Богу да куцне час кад ће источна Црква бити једно са западном Црквом. Буди име Госпара благословљено! Тај архимандрит зацијело спада међу најученије свећенике источне Цркве који је својим повјесним проучавањима у нашој књизи име стекао“ (Василије Крестић, Бискуп Штросмајер у светлу нових извора, стр. 13-14). Још је славни Нићифор Дучић 1878. године изрекао да је „Рим одувек био грозна чума за наш народ, државу и цркву“, те да би пристајање да иностране црквене општине у Србији зависе у црквеном погледу од више духовне католичке црквене власти изван Србије било апсолутна „аномалија, а да не речем: Државице у држави“ (Гргур Јакшић, Први предлог конкордата између Ватикана и Србије). Чак је Људевит Вуличевић, римокатолички проповедник из Цавтата, писао Штросмајеру из Трста: „Погледај  мало у повијест, пригледај одношаје римпапе са Славјанима, и увјерићеш се, да горега душманина до Ватикана ми нисмо имали. Виђи повијест ових Словена близу којих ја живим. Папа их је због вјере издесетио ножем и ватром, и папи су помогли немачки цареви. Виђи повијест славне Чешке, и згрозићеш се ради прогонства којим их је свест ватиканска прогонила. Ко је Пољацима уништио славјенску совјест? Рим зацијело. И ако добро увидиш узроке пољске пропасти, исповједићеш, да је Рим први и највећи. Ко је узрок да су се Срби богумилци у Босни потурчили? Окрутност Ватикана и ондашњих угарских краљева. Грозни су одношаји међу нама и Ватиканом, крвљу су написани они листови повијести, и ми их морамо држати вавијек отворене пред очима својега народа, да га криви пророци не преваре и не уведу у нове напасти, у несреће горе“. Живи и промишљај, да те је славјанска мати родила, задојила и одгојила, прије почимљу права народности него вјере и цркве, поручио је Штросмајеру Вуличевић у својој посланици (Још једна реч владики Штросмајеру, 1882. године).

Ништа није вредело ни упозорење Павла Шафарика и Јанка Колара да „Римокатоличанство учинило је више штете од ислама“, јер је кренула Навала на Исток (Drang nach Osten) па се на Србску цркву кидисало са ове и са оне стране Саве и Дунава (Гласник православља, 1882). Под снажним притиском Рима и Пропаганде, Илија Гарашанин тражи 30. јуна 1884. године да му србски посланик у Букурешту достави „како је у Румунији расправљено питање о Католичкој цркви, у каквим односима стоји она према држави“, и да му пошаље, „ако је могуће акт уредбе која је између њих учињена“. Овај му одговара да у Румунији „попове католичке поставља Ватикан. Њих издржавају издржавају католичке општине (којих), узгред буди речено, има много у Румунији. Исто тако и њихове школе падају на терет католичкој општине. Влада се ниуколико не меша у унутрашњи ред цркве и свештенства. Обредне таксе и остала давања црквама, утврђују католичке општине у споразуму са владикама у Букурешту и Јашу“.

Навала Пропаганде римске на Исток се незадрживо наставила, све до данашњих дана. Срби су после Штросмајера добили Ханса Ивана Мерца и Алојзија Степинца, крсташки рат, мучилишта и насилна покрштавања. Све је то било „пургаториј“ зарад „спасења душе“. После Великог и Другог рата, преживели Срби су се одрекли свог имена, своје државе, свог писма и своје прошлости. Власи и, делимично, Молдавци су постали „Романи“, потомци и наследници „славних римских легионара“, док су Бели Руси искусили све ужасе римокатоличко-пољске илегале (Армје Крајове) у Белорусији од 1939. године, па све до краја 1953.

Пољска римокатоличко-франкистичка мегаломанија и месијанизам ће, преко тројца Лех Валеса-Карол Војтила-Збигњев Бжежински, задати одлучујући удар Словенству, Југославији и СССР-у. 

 

Из рукописа књиге Срђана Новаковића, Историја Срба,Руса и Влаха

 

ИЗВОР: Центар академске речи