ПОЛИТИЧКИ ЗАВЕТИ КАО РЕШЕЊЕ ЗА ДЕСНИЦУ (цензурисано у штампаним медијима)

Андреј Фајгељ

 

 

Премијер Александар Вучић је положио заклетву да ће „бити посвећен очувању Косова и Метохије унутар Републике Србије“. Међутим, по тврдњама свог албанског саговорника Хашима Тачија, у Бриселу је потписао документе који говоре о „Републици Косово“ и тиме практично признао њену независност. Скупштина којој се српски премијер заклео ћути као да се ништа није догодило.

Вучић је на власт дошао као конзервативац, а онда је направио налево круг спрам свега што је заступао протекле две деценије и постао либерал. Гласачи ћуте као да се ништа није догодило.

Такође се заклињао „пред Богом свемогућим“, „својом православном вером, својим именом и чашћу, славом својих предака и будућношћу својих потомака“ да ће се безусловно покоравати вољи Српске радикалне странке. Затим ју је разбио да би основао своју странку. Када се Војислав Шешељ вратио из Хага, сви су очекивали освету, али и он ћути као да се ништа није догодило.

Реч је потпуно изгубила тежину у српској политици. Она не значи ништа, ни ономе ко је даје, ни ономе коме се даје.

Уобичајена средства за обавезивање политичара – страначки програми, предизборна обећања, положене заклетве – немају никакво дејство, зато што ни околности нису уобичајене. Где још има да преварени ћуте као да се превара није догодила?

Потребне су нове, јаче мере ако желимо да обновимо поверење између грађана и њихових представника. Решење које предлажем је политички завет: јасно, написмено и лично обећање које политичар даје гласачима и чије испуњавање надзиру независни активисти.

Прво, потребни су људи који не желе да буду преварени. Друго, потребно је ставити на папир обећање које не желимо да се прекрши.

Политички Косовски завет  могао би да гласи: „Ја, име и презиме, заветујем се грађанима Србије да ћу се противити и гласати против сваког покушаја признања независности Косова“. Да смо имали такав папир са Вучићевим потписом, не би сада Тачи махао својим папиром са Вучићевим потписом.

Завет суверености  би поред тога могао да спречи и друге одлуке које су по вољи странаца, али не и грађана Србије, као што је улазак у НАТО, насељавање миграната или продаја пољопривредног земљишта странцима.

Породични завет  би спречавао увођење истополних бракова и друге радикалне промене породичног законодавства. То су неки примери.

Ко јемчи да ће политички завет бити поштован? Људи који не ћуте на лаж. Сви они чијим вредностима и интересима одговара да завет буде испуњен – гласачи, донатори, познате личности, организације – граде вредносно-интересну коалицију која завету даје утицај и моћ.

Србија не оскудева у омладинским и студентским удружењима попутСистема вредности“ која би могла да се посвете заступању политичких завета. Оно у чему оскудевамо је финансијска подршка. Пошто овакви пројекти неће добити средства ни од странаца, ни од тајкуна, ни из буџета, мораћемо да се научимо да сами одвајамо који динар за своје вредности.

Политички завети су пример нестраначког политичког активизма. Док се странке на првом месту баве фотељама и буџетима, активисти завета се на првом месту баве принципом који је јасно исказан у завету. Такав активизам оставља мање места за превару и враћа вредности у политику.

Потпис дају политичари који се кандидују на изборима. Потписани завет јаче обавезује од усмених обећања, а лична одговорност јаче од колективне страначке одговорности. Заузврат добијају поверење и подршку читаве коалиције. Укратко, обећавају исто што би и иначе обећавали, али имају већу обавезу према гласачима и већу подршку гласача.

Политички завети (pledge) играју важну улогу у политици САД. Најпознатији је Порески завет  којег већ тридесет година заступа Гровер Норквист, сива еминенција Републиканске странке. Џорџ Буш Старији је потписао завет да неће подизати порезе, добио изборе, а онда подигао порезе. На следећим изборима га није спасло ни што је управо изашао као победник из Првог рата у Ираку. Једини је амерички председник од 1981. до данас који није освојио други мандат. Америчко искуство показује да су политички завети добар начин да се политичари приволе да држе реч.

У Србији посебан проблем са прелетачима има десница. Коалиција Чедомира Јовановића и Вука Драшковића се звала Преокрет. Заиста, обојица су започели политичку каријеру као десничари и националисти, а онда се преокренули у леволибералне европејце и атлантисте. Зоран Ђинђић је покушао преокрет у супротном смеру. Три недеље пре атентата, јасно је заузео становишта патриотизма и суверенизма. Био је то његов последњи говор и последњи интервју.

На овај или онај начин, чишћење српске деснице траје већ 70 година. Вучићево волшебно преумљење није ништа ново. Прави напредак напредњака лежи у томе што је Вучић за својим прелетањем успео да одвуче читаву странку и већину гласача.

Тиме је почела нова ера у српској политици, ера без идентитета, без идеја, без принципа. Док тој ери не дође крај, сваки десни лидер је Вучић у најави. Неко ко ће ујахати у фотељу на гласовима деснице, а онда одјахати на левицу.

Политички завети ће вратити реч у српску политику. Када се прелетањима постави граница, вештачки вакуум на десници брзо ће се попунити политичарима и гласачима. Проценама аналитичара тада ће морати да се дода једна нула. Десница се неће борити за 6 већ за 60 одсто гласова.

Када финансијер или страни амбасадор изговори „Нисмо се тако договорили“, српског политичара облије хладан зној. Време је да се та моћ врати грађанима Србије.

Овај текст ниједан штампани медиј у Србији није хтео да објави.

 

 

 

ИЗВОР: Блог Андреја Фајгеља, 23. 9. 2015