ПОЈМОВНИК: Бесарабија или Молдавија

  • У савременим енциклопедијама и географијама под Бесарабијом се најчешће наводе територије између река Дњестр, Прут и низина Дунава (југ савремене Републике Молдавије и запад Одеске области садашње Украјине)
  • Међутим, до почетка XIX века Бесарабијом је називан само јужни део територије Буџак
  • Та  Јужна Бесарабија (Буџак) је историјска област међу Дунавом и Дњестром, на југозападу одеске области. На северу се граничи са Молдавијом, на западу са Румунијом, а ка истоку се пружа регион Северно Причерноморије. Са језичке и културне тачке гледишта један је од најсамобитнијих региона савремене Украјине. Тамо се говори украјински, бугарски, молдавски и гагауски језик. А права «lingua franca» региона је управо руски, који овде скоро сви разумеју
  • Административни центар Јужне Бесарабије је град Белгород Дњестровски
  • Први помен Молдавије у србским списима датира из 1435. године када је налазимо у «Житију Стефана Лазаревића», које је срочио Константин Филозоф. Има је и у другим нашим средњевековним списима где је помињу као  Басарабину земљу, Богданску, Карабогданску и Молдавску земљу. Иначе, од 1429. године, надлежност над територијама Молдавије, Ердеља и Влашке имала је Пећка патријаршија, Молдавску митрополију основао је србски  кнез Драгаш  а саму цркву у Бесарабији устројио је монах Никодим Прилепски и Тисмански, који је изградио и прве влашке манастире – Водице и Тисман
  • Што се етничког састава популације тиче, најстарији извори помињу Србе као староседеоце Бесарабије
  • После Октобарске револуције (1917) у Бесарабији је проглашена Молдавска Демократска (Народна) Република (МДР) у саставу Руске Демократске Републике. Јануара 1918. Годне Румунија је, користећи револуционарно стање у Русији, војно заузела МДР и њоме владала до 1940. године, али и од 1941 – 1945. године. Године 1940. Обазована је Молдавска Совјетска Социјалиситчка Република (МССР) у саставу СССР.
  • Године 1944. Молдавија је ослобођена од немачко-румунских нациста и налазализа се у саставу СССР-а. У августу 1991. године проглашена је назвисност Републике Молдавије (РМ), јер се СССР распадао. Међутим у Румунији и даље користе назив Бесарабија за Молдавију.

 

АУТОР: Срђан Новаковић

 

БЕСАРАБИЈА И СРБИ

 

 

Неки извори указују и на чињеницу да је Бесарабија до XV века била подунавска област између Мађарске и реке Сирет, тј. делови Угровлашке, познатије као Влашко књажевство.

Временом, а током XV и XVI века име Бесарабија односило се на степу између доњег тока Дунава, Прута и Дњестра.

Ова Бесарабија је освојена од Молдавског књажевства око 1385. године. Молдавска владавина трајала је скоро 100 година. После тога, 1484. године, Османска империја је освојила кључне градове региона Акерман (савремени Белгород – Дњестровски), Килију и друге, поклонивши Бесарабију Кримском кану. Бесарабија се налазила под влашћу Османлија до 1812. године, када је територија после рата уступљена Русији.

Међутим, сама Молдавија од 9. до 13. века налазила се у саставу Кијевске Русије. У 10. веку становништво Молдавије је покрштено од стране ромејских проповедника. Од 10. до 13. века Молдавија је била угрожена упадима монголских племена, најпре Маџара, потом Печенега и Кумана и коначно Татара. У 14. веку је Молдавцима наметнута власт Краљевине Угарске, која је збачена током прве половине 14. века, када је војвода Басараба са подручја Арђеша у Влашкој ујединио земље између Дунава и Карпата и основао заметак прве Влашке. После неколико победа над Татарима 1325-1328. године проширио је територију на исток, северно од Дунава, између Прута и Дњестра. Тада се јавља назив Бесарабија за ово подручје. После Басарабе, власт у Молдавији поново преузима Угарска, коју протерује 1359. године војвода Богдан, те коначно Молдавија остварује самосталност. Ипак, преко Пољске и Угарске, дејствује половином 14. и током читавог 15. века снажна римокатоличка прозелитска пропаганда, са мизерним успехом. Поред непријатеља Пољске и Угарске, током 15. века појављују се и Турци. То је период славних подвига Стефана Великог (1457-1504), када после победе над Турцима 1475. године учвршћује своју власт у Молдавији. У борби против мухамеданства и римокатолика Стефан склапа 1497. године савез са руским кнезом Иваном Трећим, када успешно одбијају напад Пољске 1497. године. Стефан Велики је био велики дародавац Атоса и србског манастира Хопова на Фрушкој Гори.

Први помен Молдавије у србским списима датира из 1435. године када је налазимо у «Житију Стефана Лазаревића», које је срочио Константин Филозоф. Има је и у другим нашим средњевековним списима где је помињу као  Басарабину земљу, Богданску, Карабогданску и Молдавску земљу. Иначе, од 1429. године, надлежност над територијама Молдавије, Ердеља и Влашке имала је Пећка патријаршија, Молдавску митрополију основао је србски  кнез Драгаш  а саму цркву у Бесарабији устројио је монах Никодим Прилепски и Тисмански, који је изградио и прве влашке манастире – Водице и Тисман. Словенско писмо и говор били су у званичној употреби у дворским канцеларијама свих државних формација које су претходиле формирању влашко-молдавског суверенитета у 14. веку. Од пада Србије под турски јарам па све до краја 18. века трајале су масовне сеобе сербског живља према територији данашње Румуније и Молдавије. Прве штампане књиге у Влашкој настале су почетком 16. века, на словенском језику и на ћирилици, захваљујући труду монаха Макарија из ободске штампарије Црнојевића. Словенски језик је био званични језик у овим земљама све до 17. века, док се ћирилица одржала као званично писмо све до 1860. године у Румунији, а у Молдавији све до 1989. године. Црквенословенски је био и остао језик православног богослужења у Бесарабији све до данашњих дана.

 

                                                     Јелена Бранковић

 

Тако, Јелена Бранковић , “господжа Петра  Четвртог Рареша”, ћерка последњег србског деспота из рода Бранковића – Јована, која је била велики црквени добротвор, помагала је супругу и у дипломатској преписци на ћирилићном писму-србици. О томе сведочи белешка молдавског хроничара Григора Урекеа, који је у другој половини 16. века забележио следеће: »Петар Рареш договори се са својом женом Јеленом да султану Сулејману, турском цару, пошаље писмо са великим молбама да би се сажалио на њега и опростио му савијајући главу под цареву сабљу и да би послао писмо Јаношу (Запољи) маџарском краљу, како би му овај дозволио да напусти земљу и оде у Цариград и служи на царевој Порти. И пошто је Јелена знала србска слова, она написа писмо цару , са много срџби и жалби.» Тада је Молдавија већ потпала под турску власт, претрпевши Рареш неколико тешких војних пораза, посебно после упада султана Сулејмана Величанственог 1538. године, када Турци припајају јужни део Бесарабије. Тек 1541. године ће војвода  Петар Рареш поново бити устоличен, али тада само као турски вазал. Његову телесну граду чиниће искључиво Срби.

Тадашњем игуману манастира Неамц, Макарију Србину, Петар Четврти Рареш налаже писање «Хронике Молдавије», од периода Стефана Великог па све до његовог времена. Каснији епископ Романске епархије, игуман Макарије Србин оставља овај задатак својим ученицима Ефтимију и Азарију. Много је података о србској историји Молдавије сачувано и у хроникама које су нам оставили Григоре Уреке, Мирон Костин и Јон Некулче, као и «Србско-молдавска хроника» из 17. века. Ваља поменути и «Хронику Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије» грофа Ђорђа Бранковића, писане крајем 17. века.

 

                                                         Петар Рареш

 

Ћерка Петра Рареша и Јелене Бранковић, Роксанда, супруга молдавског војводе Александра Четвртог Лупушњана (1552-1561 и 1563-1568 г.), даривала је 1567. године манастир Милешеву «у коме почива тело светога Саве». Захваљујући њој, на двору су прихваћени потомци Стефана Вукчића Косаче, херцега од светога Саве. Били су то «три братијенца и двије сестре», у родбинским везама са Роксандом преко славне лозе Јакшића. Александра Лупушњана ће на војводском престолу 1568. године наследити син његов и Роксанде –  Богдан, који ће остати војвода Молдавије све до 1572. године. Тај период ће бити обележен крвавим и грчевитим борбама војвода како би се збацио турски јарам, у чему се посебно истиче славни период војводе Михајла Храброг (1593-1601 г.) , када бива ослобођена Влашка, па Молдавија и Ердељ. У његовој војсци најзначајнију улогу имали су – Срби. По наводима швабског летописца Балтазара Валтера, прекодунавски Срби упутили су делегацију «кнезу Михају» са предлогом да му се придруже у борби против Турака, бивајући спремна читава војска хајдука у шумама око Кладова – чак десет хиљада бораца. Тако, помињу се међу командантима Михајла Храброг, жупан Србин Никола као «командант знатног одреда коњице», који се истакао у неколико битака. Србски војвода Дели Марко предводио је чету од преко хиљаду коњаника, али је касније пришао ердељском кнезу Габору Бетлену, који је неуспешно покушао да Дели Марка наметне као војводу читаве Молдавије. Ђорђе Сланкаменац је био неустрашиви крајовски бан који је имао команду над две хиљаде Срба. Ипак, најпознатији је био Старина Новак, србски хајдук из Пореча и капетан Михајлов, којега је чувени румунски историчар Николае Јорга описао као «јунака из поетске легенде».  Пострадао је мученичком смрћу и ушао је у легенду као србски, бугарски и румунски национални херој и ратник за ослобођење.

 

  ВАСИЛЕ ЛУПУ И ПЕТАР МОГИЛА

                                                    Петар Могила

 

Мученичка кончина Старине Новака и Михајла Храброг довела је до поновног успостављања турске власти, али не задуго јер ће се ускоро појавити једна невероватна личност – легендарни молдавски војвода Василе Лупу, човек који ће учврстити војводску власт и, мудром политиком, знатно побољшати међународни положај Молдавије и културно уздићи народ и државу. За време његове владавине, долази до процвата културе и учвршћује се закон у земљи, обилно се даривају србски манастири (Милешева, Лепавина, Требиње), а огромна средства се усмеравају ка Светој Гори, Јерусалиму и Цариграду. Ватикан не мирује и језуити прате ситуацију  земље у којој «се илирски језик, писмена св. Ћирила употребљавају… у свим војводствима Влашке и Молдавије…и сви који употребљавају илирски језик у богослужењу су «шизматици», осим неких цркава у Литви и Русији које су примиле унију» (извештај нунција из Беча). Уз помоћ Кијевске духовне академије, 1640. године отвара се у Сучави Славјано-грчка академија, а већ 1641. године прорадила је и типографија. Кључну улогу имао је и Петар Могила (1596-1647), син владара Молдавије и Валахије и праунук Петра Рареша IV, који би  1627. године изабран за Кијево-Печерског архимандрита, а године 1633. беше посвећен за митрополита Кијевског. Док су се у северној Русији споменици старе књижевности, и међу њима животописи светаца, чували неповређено, црква јужно-руска, због најезде Татара, као и због разарања од стране Пољака и Литванаца, била је лишена многих драгоцених духовних књига, а заједно с њима и житија светих. Са тог разлога љубитељи душеспасоносног штива морали су се тамо задовољавати западним мартиролозима, преведеним на пољски језик и у многоме несагласним са духом православља. Желећи да уклони те горке незгоде, Кијевски митрополит Петар Могила се реши да предузме издавање житија светих на словенском језику. У том циљу он створи план о новом преводу грчких животописа и наручи да му из Свете Горе Атонске пошаљу Житија светих од светог Симеона Метафраста. Али прерана смрт овог првојерарха Кијевског омете остварење замишљеног посла. Борац против Брестлитовске уније из 1596. године и аутор првог православног катихизиса, Митрополит Петар био човек који се први озбиљно срео са Западом и понудио православни одговор, установивши по Русији школе које су полазницима давале образовање довољно широко да би се могли суочити са изазовима учених језуита и других папских проповедника унијаћења. Петар Могила је схватио да православни Хришћани не могу дати одговор Западу уколико се најпре не упознају са оним што знају западњаци. Пошто је постао митрополит кијевски, он је видео да у Кијеву постоје само ниже, словенско-грчке школе, у којима се учило о Предању какво је оно дошло до нас, а да људи који су излазили одатле нису били кадри да одговоре на питања људи образованих у западном духу. Зато је митрополит Петар наредио да се отвори и латинска школа. Митрополиту Петру Могили дугујемо то што смо данас кадри да се супротставимо западњацима на њиховом терену, зборио је отац Серафим(Роуз). Само век касније, духовна академија Петра Могиле извешће на пут највећег ученика  – Светог Пајсија Величковског! Сасвим сличну заслугу и улогу код Срба имао је и највећи каноничар Православља – свети отац Никодим Милаш у Далмацији.

Господар молдавске државе Василије Лупу (Лупу Коч), иначе Цинцар из Епира, је 1641. године купио мошти Свете Петке Сербске од султана, донео их и положио у манастир Света Три Јерарха, где су мошти  првобитно биле положене, када је у 18. веку избио велики пожар, у коме је манастир изгорео до темеља; сребрено-златни кивот у коме је била положена светитељка се скроз био истопио, а мошти Свете Петке заједно са хаљинама у које је она била обучена са свим повојима и одеждама биле су нетакнуте. После овог случаја су мошти биле пребачене у дрвени кивот, и однешене у нови, тек изграђени, велелепни Саборни храм митрополије Молдавске са четири куполе, који је и данас бисер града Јашија. 

Нажалост, после славног Лупуа долази до опадања словенске моћи а Цариград (Порта) полако намеће власт фанариотских вазала у Молдавији и Влашкој…

 

ФАНАРИОТИ И ГРЧКИ ИГ, РУСИЈА

 

Током XVIII и у првој половини XIX века, на челу влахомолдавских кнежевина смењивали су се припадници грчких фанариотских породица (Кантакузини, Гике – арбановлашке лозе, Ипсиланти, Маврокордати, Морузи, Хангерли, Каламаки и Раковице (влашке крви), Шуцу..), који су Порти плаћали своју инвеституру, а потом тешким фискалним мерама покушавали да уложени новац брзо поврате. Њихово миропомазање у XVIII веку вршено је у Цариграду од самог патријарха. О трагичном стању у Влашкој писао је Александру Влахуца: «Владари су окружени Грцима, Црква је под грчким окриљем – сви кључеви нашег живота су у рукама Грка и сви су на продају: високе службе, игуманства, скупљање пореза који одавно више немају мере – сам владар на лицитацији продаје господарске манастире. Бољари и свештенство се још и сналазе – а сељаку је тешко, јер су му само руке остале, а ни над њима више нема власти». » Грци, вазда поузданији Турцима него Срби и Власи, потискују ове са епископских столица и успостављају злогласни фанариотски зулум над србским и влашким живљем, уводе службу на грчком језику, купују владичанства од Турака да би затим цепали парохије и продавали их бољим купцима, а за свештенике би рукополагали сасвим недорасле и неписмене људе. Свештенике и народ су били и окивали у гвожђа, глобили новчано и претили анатемом или турским судом. Старе књиге србуље су спаљивали… Фанариоти тежише уништењу народне свести код Срба и Влаха, те забрањиваху прославу Крсног Имена и србских светитеља, уводећи грчки језик и обичаје углавном по већим градовима, где је било јаких грко-цинцарских колонија «(Радослав Грујић, Православна Србска Црква).

 

                               Фанариота Турчину издаје православне хришћане

 

 

Ко су били они? Грци звани «фанариоти» били су првобитно турски тумачи и посредници («дилери»), који су се касније развили у врло јаку и повлашћену класу, прави аристократски сталеж, за који се може шпекулисати да је заперак, заоставштина из старе олигархијске и плутократске класе некадашње Ромеје, иако тек од осамнаестог века датира њихова превласт над сербским утицајем при Порти. Из овог овог сталежа се регрутовало првосвештенство које je господовало и паразитирало широм србских земаља, у Бугарској, Влашкој и Молдавији, а у Православљу је имало углавном само формалну укорењеност; звања, чинове и надлежности. Међутим, ваља свакако подвући да је само у Влашкој и Молдавији ова паразитска каста изродила и бојарски сталеж отуђен од матичног словенскосрбског етноса, чак са усађеним презиром према «варварској» раји ћириличне писмености и влашкосрбског говора. И овде, тек од осамнаестог века долази до превласти грчке струје над сербском, али само у погледу властелинства, јер ће сербска ћирилица и црквенословенска духовност преживети све до краја деветнаестог века. Из овог проклетог сталежа изродиће се читава плејада новорумунских државника и политичара Грка и Цинцара, која ће касније, преко руског двора, из Молдавије и Влашке припремати – грчки устанак!

«У образовању и управи фанариоти су наметнули стране структуре, ред и владаре који су пропагирали стране вредности, језик и чак одећу. Свим тим придошли владари и чиновници изазвали су мржњу не само широких маса, већ и племства, које је остало без функција и чак имања, која су све чешће заузимали Грци. Постепено су Грци-Фанариоти заузели високе јерархијске позиције у Молдавској Православној Цркви, тако да је крајем XVIII века Митрополија Молдавије постала својеврста грчка епископија, која је потчињења страним црквеним структурама. На тај начин наметање фанариотског режима сводило се не само на постављење људи пореклом из Фанара. То је стварно била коренита промена самог политичког система управе» (види» Режим фанариотов (1711 – 1821)», m.moldovenii.md,као и Демьянов Сергей,» Эпоха фанариотов в Валахии и Молдавии»).

 

РУСКО-ТУРСКИ РАТОВИ

 

Осамнаести век био је обележен руско-турским ратовима, којима је било захваћено и подручје Бесарабије.

Први у низу руско-турских ратова догодио се 1710-1711. године. Тада је изведен чувени Прутски поход армије цара Петра Великог, када је заједно са војском молдавског војводе Кантемира са подручја Молдавије требало да буде протерана турска војска. Међутим, ратне операције се нису завршиле успешно по Русију и Молдавију.

У рату од 1735. до 1739. године, када је Турска поражена, Русија је добила проширење на северни део Бесарабије.

Жестоке борбе вођене су између Русије и турске на територији Бесарабије у рату од 1768. до 1774. године. После рата који је окончан миром у Кучук – Кајнарџију, Русија је добила протекторат над  кнежевинама Влашком и Молдавијом, у чијем се саставу налазила и Бесарабија.

Рат вођен од 1788. до 1791. године донео је ново проширење Русије на рачун Турске на данашњем тлу Молдавије. Тада су Руском царству припојене територије источно од Дњестра, у Придњестровљу, са градовима: Тираспољем, Григориопољем, Слобозијом, Дубосаријем и др.

 

 САВА РАГУЗИНСКИ И ТЕКЕЛИЈА

                    генерал руске царске војске Петар Поповић Текелија

 

 

У ратовима вођеним против Турске у 18. веку, посебно су се истицали два Србина. Први је био гроф Сава Владисављевић Рагузински, а други генерал руске царске војске Петар Поповић Текелија.

У време непосредно после Великог рата (1683-1699), када су Турци протерани из већег дела Панонске низије, појачао се ослободилачки покрет у Молдавији. У настојањима да протера Турке, молдавски војвода Димитрије Кантемир је ступио у савез са руским царем Петром Великим, који је био усмерен ослобођењу Молдавије од Турске. У припремама за заједничко дејство Руса и Молдаваца против Турака 1710. године значајну улогу имао је саветник цара Петра Великог, Сава Владисављевић гроф Рагузински.

Гроф Сава Владисављевић Рагузински (1664-1738), царски саветник, политичар, дипломата, путописац, полиглота, један од најбогатијих људи у Руском царству, највише се налазио у служби цара Петра Великог. Потицао је из угледне српске властелинске породице Владисављевића, чији чланови су од давнина живели у околини Гацка. Почетком 17. века под притиском бегова Ченгића избегли су из завичаја. Савини преци су се иселили у Дубровник, док се део њих настанио у Црној Гори, Боки Которској и у Требињу.

Сава, син кнеза Луке Владисављевића из Гацког, школовао се у Дубровнику, а крајем века отишао је у Цариград. Овде га је запазио руски посланик, са којим је сарађивао. На његову препоруку, 1703. године ступио је у службу руског цара Петра Великог. Зналац више језика (руски, турски, италијански, латински и грчки), широког образовања и високе личне културе, са дипломатским искуством, постао је саветник руског цара. По његовом захтеву, одлазио је у дипломатске мисије у Цариград, на Порту. За заслуге је добио и дворац трговачке концесије у Азову у Украјини. У бици код Полаве, када је Русија поразила Шведску, чију је војску предводио краљ Карло XII, Владисављевић је руководио читавом интендатуром руске армије.

За изванредне заслуге цар Петар Велики доделио му је 1710. године титулу дворског саветника за питања православног Истока. Поред заслуга за склапање савеза руског цара са молдавским војводом Димитријем Кантемиром 1710. године, посредовао је у организовању устанка црногорских и херцеговачких племена.

Непосредно уочи избијања сукоба руско-молдавских снага са Турском, гроф Владисављевић је добио задатак да „обезбеди цивилну страну рата“. У име руског цара водио је преговоре са молдавском страном. О томе говори молдавски хроничар Јон Некулче, који за грофа Владисављевић каже да је „царев министар, којег сматрају бољаром великог значаја, који зна више језика“. Сава Владисављевић је имао овлашћење да сваком молдавском пуковнику исплати 100, подофициру 30, заставнику и интенданту 10, а војнику пет рубаља. Уједно је редиговао уговор између руског цара Петра Великог Романова и молдавског кнеза Димитрија Кантемира. Овај рат окончан је 1711. године после Прутског похода Руске војске, поразом савезника.

После пораза у рату са Турцима 1711. године, Кантемир са 11.000 Молдаваца прелази у Русију, добивши титулу кнеза, пространа имања у Украјини и доживотну пензију. Писао је историјске радове, међу којима велику вредност има „Хроника стародревности романо-молдавско-влашке“, затим „Историјско, географско и политичко описаније Молдавије“, на молдавском језику, као и „Историја настанка и пада Отоманске империје“. Био је један од првих историчара који су предвидели неминовни пад Турске империје. У Русији је видео велику силу која ће Молдавију ослободити од турског ропства.

Петар Текелија (1720-1792), руски царски генерал, потомак је арадске властелинске породице, чији је родоначелник Јован Поповић Текелија био јунак битке код Сенте и први заповедник Поморишке границе. Пошто је стекао ратно искуство на западноевропским бојиштима, прешао је у Русију. Као командант Српског хусарског пука и руских царских корпуса, прославио се у биткама од Западне Европе до Кавказа. Ратовао је у Басарабији.

Петар Текелија се прославио у ратовима против Турске и у Бесарабији. У руско-турском рату (1768-1774) Српски хусарски пук, са Петром Текелијом на челу, однео је победу код Хотина 1768. године. Нове победе српски хусари су однели код Фокшана у Молдавији и Браиле на Дунаву. После битке код Рјабаја Могиле, у којој се Текелија истакао, главнокомандујући Рјуманцев, у рапорту царици, посебно истиче његов допринос победи. За заслуге у бици код Кагула, у јужној Бесарабији 1770. године унапређен је у чин генерал-мајора.

Од 1781. до 1782. године у Молдавији је боравио и Доситеј Обрадовић, књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ сербски.

 

НАЈВЕЋИ СВЕТИ РУС МОЛДАВСКЕ ЗЕМЉЕ

                                               Свeти Пајсије Величковски

 

Међутим, један Рус пореклом из Полтаве, обележиће духовни препород Молдавије тог доба…

Свeти Пајсије Величковски, рођен је у Полтави, 21. децембра 1722. године, од врло побожних родитеља. Отац му је био свештеник у градској саборној цркви. У овом благословеном домаћинству Петар – како су га назвали на крштењу – је био једанаесто од дванаесторо деце. Пошто му се отац рано упокојио, мајка га је послала да се школује на Академији Могила у Кијеву 1735. год.

У јесен 1739. год, када му је било само седамнаест година, Петар се упутио у потрагу за манастиром и добрим духовним оцем, што је његовој души било преко потребно. Седам година је лутао по различитим скитовима и манастирима, укључујући и Кијевско-печерску лавру. У Медведовском манастиру је постао расофорни монах са именом Платон. Међутим, не налазећи духовни одмор и мир у Украјинским манастирима, расофорни монах Платон, вођен Духом Светим, прешао је у Молдавију 1743. год, где је трудбовао  приличан број малоруских монаха. У то време је тамо било око четрдесет скитова разбацаних по околним планинама, у којима су живели руски, српски и бугарски монаси, бежећи од невоља које су задесиле њихове земље.

Платон је био у неколико од ових скитова у којима су живели молдавски пустињаци изузетног кова, попут старца Василија (из Поиане Марулуи) и Онуфрија. Правило њиховог живота је било слично оном са Атоса и били су васпитани на учењима Светих Отаца. У овом периоду је монах Платон стекао такву мудрост и искуство, укључујући и вештину умно-срдачне молитве, да су га сви звали „млади старац“.

После три године духовног подвижништва у Молдавији, 1746.год, у двадесет четвртој години живота, он одлази за Свету Гору, како нам сам говори – не би ли избегао рукоположење. Један од његових биографа додаје да је за време свог боравка у Влашкој он већ примио све духовно благо које је могао примити за своје године. Осим тога, Атос је био његов сан још из најраније младости. Када је Платон стигао на Атос, путовао је до свих манастира и испосница, не би ли нашао искусног вођу. Али не налазећи духовног оца по својој жељи, повукао се у пустињу где се сам подвизавао четири године, уз велике напоре и у оскудици, у молитви и читању светих отаца, и у сузама и бдењу дан и ноћ. Живео је у крајњем сиромаштву и то само од милостиње. Узимао је храну једанпут сваког другог дана, а и онда само суви хлеб са водом, осим суботом, недељом и празником. У духовној борби коју је водио на Атосу осећао је потребу да га неко руководи више него икад. Али духовни оци су били реткост на Светој Гори у то време, и дела о аскетском животу су била заборављена до те мере да многи чак никад нису ни чули за њих.

Године 1750, старац Василије је посетио Атос и замонашио пустињака Платона, дајући му име Пајсије. Старац Василије је саветовао свог ученика да напусти усамљеничко подвижништво и да крене царском стазом, говорећи: „Онај који живи сам ради само за себе, из самољубља“. Учење светог Пајсија је у његовом каснијем животу одзвањало ове исте речи попут еха: „Онај који не жели да страда заједно са Христом у животу заједнице, већ се у својој гордости усуђује да се одмах успне на Христов крст – бирајући пустињски живот пре времена, није пустињак, већ је самовољан… Ни један други живот не доноси монаху такво напредовање, нити га избавља од страсти душе и тела тако брзо, као што то чини живот у заједници кроз блажено послушање.“

Од тада је смирени Пајсије почео да прима ученике, од којих је први био Висарион, молдавски монах који га је молио са много суза да га прими. Опет из послушања, свети Пајсије је примио и свештенички чин, и од тада братство почиње да се увећава. Услед недостатка простора морали су да се преселе у скит светог пророка Илије. Пајсије је био толико поштован и вољен да су монаси долазили код њега са свих крајева Свете Горе. Његов биограф Григорије Учитељ бележи да се не памти када је Атос имао такву заједницу. Јасно се виде почеци духовне обнове на Светој Гори у примеру ове заједнице. Они су живели у великој материјалној немаштини, али и у потпуној хармонији и духовној ревности. Сам блажени игуман је радио током данa правећи кашике, а ноћу читајући и преписујући књиге Светих отаца, жртвујући само три сата за спавање. Његови ученици су говорили како је Пајсије током целог свог живота пролио много суза служећи Божанствену Литургију, дубоко додирнут Божанском љубављу. Живео је на Атосу укупно седамнаест година.

Свeти Пајсије је мудро приметио да духовни живот мора бити утемељен на изучавању светотачких аскетских списа. Из тог разлога је он започео свој рад на превођењу тих драгоцених текстова, који је трајао до краја његовог живота, а који је био неизрециво тежак. Оригинални грчки зборници текстова су били непотпуни, а он није знао језик. Рукописи који су тада постојали често су били пуни грешака насталих приликом преписивања, што је отежавало одређивање оригиналног смисла текста. Уз помоћ двојице ученика, почео је да истражује те рукописе у разним светогорским манастирима; на њихово велико разочарање, нашли су их једино у скиту Светог Василија. Рад пајсијеваца је био попут зоре која најављује долазак „Добротољубља“ 1782. год.

У лето 1763. год, усред све бројнијег братства и тешких услова живота на Светој Гори, игуман Пајсије је са својих шездесет и четири ученика дошао у Молдавију где је добио манастир Драгомирну. Тамо је живео дванаест година и окупио братство од тристо педесет монаха. Овде је он организовао праву школу за монахе који ће исправљати, преводити и преписивати патристичке и аскетске текстове. Молдавско „Добротољубље“ је настало већ у Драгомирни: позамашни зборник текстова чија је главна тема била Исусова молитва. Тако је рођено прво „Добротољубље“ на домаћем локалном језику. У јесен 1775. године старац Пајсије са још две стотине монаха одлази у манастир Секу; а у лето 1779. се по последњи пут сели, сада у велику лавру Молдавије, манастир Њамц, где је провео петнаест најплоднијих година свог живота. Ту је превео многобројна дела Светих отаца. Његов ученик се дивио: „Човек може само да се чуди како је он могао да напише толике књиге, јер је био физички веома слаб, и имао је ране по читавој десној страни тела. На кревету где је лежао окружио би се књигама: разним речницима, Светим Писмом на грчком и словенском језику, грчким и словенским граматикама, књигом из које је преводио, и свећом у средини. И он би, седећи нагнут као мало дете, писао по целу ноћ, заборављајући и на слабост тела и на јаке болове и напор“.

Такође је наставио своју школу за темељно обучавање лектора и преводилаца. Светоотачки списи су пунили библиотеку манастира Њамц и били слани у бројне друге манастире широм земље, а и ван њених граница. Њамц је нарочито постао центар и светилник православног монаштва, школа исихастичког живота и духовне културе за читав православни свет. Овај велелепни рад старца Пајсија је крунисан издавањем „Филокалије“ на словенском језику – Добротољубље у Петрограду 1793. год. (годину дана пре његовог упокојења).

Подједнако је важно истаћи да је велики старац био живи преносник ових учења својим ученицима. Он је уредио своју заједницу следећи светогорска правила, и окупио веома велико братство од око хиљаду монаха, обучавајући многе ученике у упражњавању Исусове молитве. Монашки живот у његовом манастиру цветао је као неко ново чудо, изображавајући живот раних пустињских отаца. У среду, 15. новембра 1794. години, у седамдесет другој години живота, овај велики светилник, тај старац над старцима, Свети Пајсије Величковски, преселио се у вечни покој, остављајући иза себе преко хиљаду монаха: Влаха, Молдаваца, Руса, Срба, Бугара и Грка.

«Свети Пајсије Величковски научио се молитвеном тиховању из светогорског предања; отишао је у Молдавију, и у манастиру Њамцу објавио Добротољубље на словенском језику; његови ученици основали су Оптину пустињу; ученик оптинских старца био је старац Амвросије Миљковски; у манастиру Миљкову његов духовни синци постали су племенити унук Светог Јована Тоболског- Свети Јован Максимовић Србски и Шангајски и Тадеј Витовнички; а духовни син Светог Јована постао је отац Серафим Роуз… Само таквим преношењем опита, Предање је постајало и остајало свето, а не пука људска измислица», праведно подвлачи Владимир Димитријевић.

Збиља, у деветнаестом веку налазимо много Молдављана, Куцовлаха и Срба међу најзначајнијим подвижницима Свете горе атонске…

 

КАРАЂОРЂЕ, ХЕТЕРИЈА И ХОТИН

 

 

КАРАЂОРЂЕ,ХЕТЕРИЈА И ХОТИН

Букурештанским миром, који је уследио после руско-турског рата (1806-1812), Русија је добила читаву територију Бесарабије у којој се налазила данашња Молдавија. Ово прикључење Бесарабије Русији значило је да је ова империја избила на обале Дунава и Прута. То је имало велики војно-политички и стратешки значај, у складу са настојањима Руског двора да постане доминантан војно-политички чинилац на карпатско-балканском простору, где су у великој већини живели православни народи. У том смислу били су даљи потези дипломатије Русије, која је после Бечког конгреса представљала водећу европску силу. У том контексту је било и настојање и деловање Хетерије, чије се седиште налазило у Одеси, а предводници овог панхеленистичког покрета били су Грци, који су заузимали висока места у руској дипломатији и у војној хијерархији.

После пропасти Првог србског устанка, јуна 1814. године, Карађорђе је добио пасош за Русију. Из Штајерске војводе су најпре дошле у Нови Сад по породице. Карађорђе и војводе су са породицама 17. септембра 1814. године кренуле из Новог Сада, преко Темишвара и Ердеља за Русију. У бесарабијски град Хотин стигли су 26. октобра 1814. године. Овде су добили смештај и издржавање. Карађорђе је добио 1.000 царских дуката годишње, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић по 500, а остале војводе 400, 300 и мање дуката. Карађорђу и војводама се придружио и вођ буне у Србији 1814. године Хаџи Продан Глигоријевић.

Јануара 1815. године у Хотину је Карађорђе одржао састанак са војводама, на којем су назначени даљи потези вођства устанка у односу на заштиту српског становништва у Турској. Међутим,намера Царског двора била је да Србима који су избегли у Бесарабију са Карађорђем насели гранично подручје према Турској. На тај начин била би организована Војна граница према Турској, као што је учињено пре више од шест деценија на Дњепру и Дону, односно у Новој Сербији и Славјаносербији. Зато,Вожд Карађорђе  долази у додир са вођством Хетерије 1816. године, док се налазио у Петрограду, у аудијенцији код цара Александра I. Овде га је са идејама Хетерије упознао гроф Јоанис Каподистријас, руски министар иностраних послова. Међутим, у Хотину се већ налазе и други завереници…

Крнар Наум био је Цинцар,рођен  1780. године у Москопољу, у имућној кући трговца. Учио је грчке школе, познавао је више језика и бавио се трговином крзном и кожама. Трговао је храном и кожом. Женио се два пута, први пут у Москопољу, са Маријом, која му дарује сина Петраћија. Замеривши се нешто Турцима, Наум се преселио у Београд, где је купио кућу на Дорћолу. После мирног раскида са првом женом, Наумова нова жена постаје Марица ,«потурчена хришћанка». Послије слома Првог српског устанка Крнар прелази у Земун, а одатле у Нови Сад, да би коначно завршио у Хотину у Русији, гдје је живео уз Карађорђа до 1917. године. Наум је описан као „омален, стар, бео у лицу, са више седом него плавом косом“. Потврђена је Крнарова припадност Хетерији и да га је она послала код Карађорђа, јер је он био главна веза између Карађорђа и Хетерије.

У Хотину Хетерија везује Црног Ђорђа за своје циљеве. Наум Крнар, члан Хетерије, постаје верна сенка Црног Ђорђа који се обавезао, новчано помогнут од србских и цинцарских трговаца-масона из Трста, да дигне Србе на заједнички устанак са Грцима. Георгиос Левентис, хетериста, који  је радио у Руском конзулату у Јашу, био је и срцем и душом  загрејан за ову идеју. Преко свог пријатеља Јоргаћа, он овај план представља Карађорђу. Крајем маја, Карађорђе напушта Хотин и прешавши Прут, састаје се са Јоргаћем који га води у кућу Александра и Константина Ипсилантија. Одређен му је и пратилац, хетериста Михаил Леонардиос. Тако Карађорђе, његов писар Наум, Леонардис и Јоргач преко Буковине, Ердеља и Баната на Дунав стижу 11. јула 1817. године. Одавде прелазе у Србију где је Карађорђа и Крнара снашла трагична кончина…

 

 СУДБИНА СРБА ИЗБЕГЛИЦА И УСТАНАК У БЕСАРАБИЈИ

 

Крајем 1820. године, фанариота и потомак господара Каравлашке Александар Ипсиланти, званични председник Хетерије, обавештава Милоша Обреновића о припремама за устанак против Турака и тражи да и он учествује у њему. Милош, вероватно из неповерења према Ипсилантију и Хетерији, при којој је имао више доушника у самом срцу уроте (преко веза Михаила Германа, иначе Цинцара), избегава да пружи Ипсилантију било какав одговор на његов захтев. У марту 1821. године Турци хватају Ипсилантијевог изасланика са поруком кнезу Милошу са предлогом конвенције између Србије и Грчке. У писму Ипсиланти подсећа Милоша на велике заслуге његовог оца Константина Ипсилантија за Србију и тражи да Милош приступи припремама за борбу против заједничких душмана. У име Грчке обећава му да ће бити признат за вожда Србије и да га неће узнемиравати ни Карађорђеви потомци ни србски емигранти у Русији.

Не сачекавши Милошев одговор на понуду, кнез Ипсиланти је већ подигао устанак у Молдавији, који се преко Влашке шири и на јужни део Грчке, тамо где ће почети дуга борба грчког народа за стицање независности. Тудор Владимиреску диже буну у Влашкој већ у јануару 1821. године, убрзо заузимајући главни град Букурешт. Вук Караџић био је живи сведок бројности Срба у Влашкој и Молдавији, тврдећи да је Букурешт тада „киптео њима“. Сведоци су наводили да Срба у Букурешту „има много, но осим тога полак града говори сербски или болгарски, а пола другим језицима“. Сама побуна је пропала, Владимиреску је ликвидиран, док је Ипсиланти избегао у Аустрију, где је и умро, после више година заточеништва у тамницама Закарпатја

Са влашким устаницима за ослобођење Влашке и Молдавије 1821. године борили су се и многи Срби. Међу њима се посебно истицао Хаџи Продан Глигоријевић, вођа буне у Србији 1814. године. У устаничкој војсци је био пандурски капетан.

У хетеристички покрет за ослобођење кнежевина били су укључени и војводе Петар Добрњац и Миленко Стојковић, који су, плашећи се Карађорђеве освете, 1811. године побегли у Влашку, а потом у Кишињев. Овде су се 1821. године укључили у хетеристички покрет, због чега их је прекоревао књаз Милош, говорећи како „буну хетериста хоће да пренесу у Србију, где је мир тако потребан и делотворан“. Запретио им је да ће и сам „заједно са Турцима устати против њих, ако се усуде ту буну пренети овамо преко Дунава“.

Већина српских избеглица остала је у Бесарабији до 1830. године, када је Србија султановим Хатишерифом добила аутономију, а Турци исељени, изузев војних поседа по градовима. Пошто је прошла опасност од могућих турских репресалија, избегле српске породице из Бесарабије почеле су да се враћају у домовину. После Хатишерифа, књаз Милош Обреновић је у Бесарабију послао депутате Аврама Петронијевића и Цветка Рајевића са писмом којим је Србе који су тамо живели позвао да се врате у Србију. То је било у складу и са ставом Русије да су се после Хатишерифа стекли услови да се војводе и други учесници Првог српског устанка који су живели у Бесарабији врате у Србију. Међу њима неколицина су се посебно истицала.

Јаков Ненадовић, рођен 1765. године у Бранковини, био је један од виђенијих војвода, председник Совјета и попечитељ унутрашњих дела. Са Карађорђем је напустио Србију и 1814. године стигао у Бесарабију. Са Карађорђем се налазио у депутацији на двору код цара Александра I у Петрограду 1816. године. У Србију се вратио 1831. године. Умро је 1836. године у родној Бранковини.

Јеврем, син Јакова Ненадовића, рођен 1793. у Бранковини, у време устанка био је војвода. У Бесарабију је доспео 1814. године. Године 1815. укључио се у војну службу, а генерал Сењајев у Варшави га је унапредио у чин поручника. Убрзо је добио руско племство. Учествовао је у Наполеоновим ратовима, доспевши до Париза. После рата вратио се у Хотин, где је 1828. године, за време руско-турског рата постављен за интенданта у овом граду. У Србију се вратио 1831. године, када је постао државни саветник. Умро је у Београду 1867. године.

Младен Миловановић, рођен 1760. године у Ботуњу у крагујевачком крају, био је војвода, председник Перавитељствујушчег совјета, војни попечитељ. После пропасти устанка, доспео је 1814. године у Хотин.

Скуп устаничких старешина одржан је у Хотину почетком 1815. године, после Хаџи Проданове буне, у време када су Турци спроводили терор над Србима.

У име Карађорђа и српских војвода јуна 1815. руском цару Александру I, који се тада налазио у Паризу, упућен је Младен Миловановић. Пошто је успешно завршио мисију, „Младен после тог свршеног дела врати се из Париза у Хотин и о том Карађорђа и војводе извести“.

Младен Миловановић се вратио у Србију 1822. године. По налогу књаза Милоша убијен је 1823. године.

Петар Добрњац, војвода млавски, рођен је 1771. године. Истакао се у многим биткама. Због неслагања са Карађорђем, заједно са Миленком Стојковићем, напустио је Србију 1811. године, да би се 1812. године настанио у Кишињеву. Овде је од руске владе добијао 300 дуката годишње и живео од трговине и пензије. У више махова покушавао је да се врати у политички живот Србије. Умро је у Јашу 1828. године, где се више година лечио.

Миленко Стојковић, родом из Кличевца у близини Пожаревца, један је од најистакнутијих војвода Првог српског устанка. Учествовао је или водио устанике у више бојева. После протеривања из Србије 1811. године, живео је у Кишињеву, где је добијао руску пензију у висини 300 дуката годишње. Поседовао је земљу и бавио се трговином. У време покушаја руске владе да убеди Србе у Бесарабији да постану граничари, укључио се у агитацију, али га српске избеглице нису прихватиле. Са Добрњцем укључио се у хетеристички устанак 1821. године. Умро је у Бахчисарају 1831. године.

Поп Лука Лазаревић рођен је 1774. године у нахији шабачкој. У време Првог српског устанка био је тамнавски војвода, истицао се у многим биткама. После пропасти устанка, са српским војводама је прешао у Хотин 1814. године. По повратку био је противник династије Обреновића, па га је кнез Михајло Обреновић затворио. У време Александра Карађорђевића био је члан Државног савета. Умро је у Шапцу 1852. године.

Леонтије Ламбровић, митрополит београдски од 1801. до 1813, пореклом Грк из Једрена, био је велики противник Карађорђев. Са руским представником Родофиникином мешао се у унутрашње ствари Србије. После пропасти устанка 1813. године, настанио се у Кишињеву, где је умро 1822. године.

Лазар Арсенијевић – Баталака родио се у Буковику 1793. године. Учио је у Југовићевој школи у Београду. После пропасти устанка доспео је у Кишињев, где је „учио децу богатијих српских бегунаца, и тако живео“. Долазио је у дом Ненадовића где је упознао и оженио се са њиховом рођаком Станом. У Србију се вратио 1827. године. После доласка кнеза Александра Карађорђевића на власт 1842. године, био је саветник и министар правде и просвете.Знаменити хроничар србског устанка. Умро је 1869. године у Београду.

Ђуро Милутиновић Слепи рођен је 1770. године у Грахову. Као млад изгубио је вид, а за време Првог српског устанка преносио је поруке између митрополита Петра 1. Петровића и вожда Карађорђа Петровића. У Београду је учио Велику школу. После пропасти Првог српског устанка, 1814. године избегао је у Хотин. Када су из Петрограда у Хотин долазили Миленко Стојковић и Петар Чардаклија са предлогом Руског двора да Србе населе на граници дуж Дњестра „са правима обичних досељеника“ Ђуро се побунио. Обратио се Србима речима: „Зар ви слободни Срби да будете прости козаци, и да заборавите своју красну отаџбину.“ Затим се обратио Стојковићу речима: „Господине Стојковићу! Мојсије је избавио свој народ. Избавите ви и нас помажући нам се вратимо у своје отачаство.“ У Србију се вратио 1817. године. Живео је у дому Милоша Обреновића и учио његове синове. Био је један од културних посланика у Београду у време робе Србије за стицање националне независности. Умро је 1844. године у Београду.

Сима Милутиновић Сарајлија, песник, претеча српског романтизма, рођен је 1791. године у Сарајеву. Учествовао је у устанцима и бунама српског народа за национално ослобођење. Написао је „Историју Србије“ и „Историју Црне Горе“. Био је поетски учитељ и васпитач младог Рада Петровића Његоша, будућег црногорског владике Петра Другог и писца „Горског вијенца“.

У Кишињев Сима Милутиновић је доспео 1819 . године трагајући за родитељима, који су у ову варош избегли после пропасти Првог српског устанка. Нашао је само оца, јер му је мајка у међувремену умрла.

За време вишегодишњег Милутиновићевог боравка у Кишињеву, у главном граду Бесарабије живели су многи истакнути учесници Првог српског устанка. Овде је окончао писање свог најзнаменитијег дела «Србијанке».

 

ПУШКИН И СРБИ

 

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837), велики руски песник, родоначелник нове руске литературе, боравио је три године у Кишињеву и годину дана у Одеси међу Србима (1820-1824).

Пушкин се са напредним идејама упознао на Лицеју у Царском Селу. У стваралаштву младог Пушкина сјединили су се патриотски понос и борба руског народа, насупрот наводног угњетавања и израбљивања које јеспроводила царска влада. Из тог периода водио је борбу епиграмима упућеним цару Александру I. Друштвени бунт који је изразио у политичким и антирелигиозним стиховима изазвало је револт цара Александра I, који је одлучио да Пушкина пошаље у прогонство у Сибир или у Соловецки манастир. Првобитну одлуку, под утицајем Пушкинових другова, цар је заменио прогонством на југ, под изговором да је размештен у Јекатеринослав, у канцеларију генерала Н. И.Инзова. Пошто је због болести неко време боравио на Криму, септембра 1820. године доспео је у Кишињев, у канцеларију поменутог генерала, сада намесника Бесарабијске области. Овде је остао до јула 1823. године и повезао се са револуционарним покретом руске интелигенције и официра.

У време Пушкинова боравка у Кишињеву и Одеси, у овим градовима налазили су се многи Срби. Док су у Кишињеву, после пропасти устанка, живели са породицама многи устаници, дотле су у Одеси, у старој српској трговачкој колонији, живели и стварали бројни Срби, заслужни за културу своје дијаспоре и нове домовине, као и народа из којег су потекли.

Код Пушкина, који је у Кишињеву живео у кући грчког трговца Липрандија, долазили су многи виђени Срби. Били су то интелектуалци, војводе и учесници Првог српског устанка, као и богати трговци.

Са Пушкином се сусретао руски академик Србин Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, који је живео у Петрограду. У Кишињев је често долазио због имања које је купио у Бесарабији.

Војвода Јаков Ненадовић, попечитељ унутрашњих дела у Карађорђевој Србији, са сином Јевремом, хусарским царским официром, долазио је код Пушкина. Долазио је и Стефан Живковић, књижевник који је Пушкина упознао са делима Вука Караџића. У Кишињеву је у то време боравио и књижевник Лазар Арсенијевић-Баталака који је учио децу богатијих српских избеглица.

У Кишињеву се Пушкин упознао са Карађорђевим сином Алексом Петровићем, руским царским официром и његовим сестрама и мајком. Најмлађој Карађорђевој кћери, Стаменки, спевао је једну од својих „српских“ песма, уносећи у своје песништво легендарни и митски лик вође српске револуције.

У време боравка у Бесарабији, Пушкин је ишао и у Измаил, где је био у дому Србина Николе Славића. Овде је упознао Ирину, рођаку Славићеву, која му је певала српске народне песме; преводећи их на руски. Вероватно је то она Јекатерина Славић, која се, заједно са Николом Славићем, налазила међу претплатницима Вукових издања из Одесе.

Пушкин је, посредством својих пријатеља, 1823. године прешао у дом Јована Ризнића, најбогатијег трговца у Одеси, царског саветника, директора Државне банке у Кијеву, мецене многих српских књижевника, међу икојима и Симе Милутиновића. У његовом дому налазио се надалеко познати књижевни салон, у који су долазиле знамените личности из политичког, трговачког и културног живота Одесе. Овамо су долазили и поједини Срби, међу којима, сем поменутог Симе Милутиновића Сарајлије, и професор универзитета Платон Симоновић, попечитељ Одеског научног округа, затим Димитрије Књажевић, српски књижевник Димитрије Тирол и многи други. Душа књижевног салона била је супруга Ризнићева – Амалија, која је припадала чувеној српској грофовској породици Нако из Баната. У њену част Пушкин је испевао песме посвећене „госпођи Ризнић“. Ове топле лирске песме ушле су у све збирке Пушкинове лирике, а њени портрети цртани његовом руком, налазе се у Пушкиновом рукопису „Евгеније Оњегин“.

У бројним сусретима са Србима, Пушкин се упознао са њиховом историјом, народним стваралаштвом и актерима устанка.

У Бесарабији се Пушкин нашао у исто време када је Србија, после Другог устанка, кретала у правцу освајања потпуне националне слободе. О јунацима србског устанка, пре свега њеним предводницима, Пушкин је слушао од Срба у Кишењеву.

У напису „Пушкинове српске песме“, Милорад Павић истиче да Пушкиново интересовање за вође српске револуције „очигледно претеже у корист Карађорђа, јер је њему посветио више простора и пажње“. Лик Милоша Обреновића лишен је трагичних примеса, док је, за Пушкина, Карађорђе „трагичан јунак, готово митска личност, преступник и херој, слободе војник, и оцеубица, вредан и славе и ужасавања, бунтовник покривен светом крвљу, чији је и гроб страшан“. Постхумно објављена Пушкинова песма о Карађорђу приказује Милоша као „злотвора који шаље у Хотин човека са налогом да сатре Карађорђа“. У овој песми Милош је приказан као „подлац и душман крвни“ вожда Карађорђа.

 

ПУТЕШЕСТВИЈЕ ЈОАКИМА ВУЈИЋА

Посебно је значајан допринос велико «славено-сербског литератора» Јоакима Вујића који је1845. године у Београду објавио књигу под насловом: „Путешествије по Унгарији, Влахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму“.

На свом „путешствију“ Вујић је детаљно писао и о Бесарабији. Најпре је дао основне податке и историјат ове области: „Област Бесарабија или земља лежашча измежду рекама Дњестром, Прутом и Дунавом с градови Хотином, Бендером, Акерманом, Килијом и Исмаилом, присоједињена је к Росији лета 1812. при закљученију трактата букурештског, геди Порта отоманска принуждена је била предречну земљу скупно с градови Росије уступити. Јест она већа од Краљевства Нидерландског, већа је и од Краљевства Саксонског, него не знам је ли већа она и от Краљевства Баварског. Но, мени се чини, да она и Баварију величином њеном превасходи, зашто она у дужини содржи 550 версти, а у ширини од 60 до 180 и више. После Бесарабија од севера граничи се са Роијом, а имено с Губернијом Подолском от востока с реком Дњесторм, која њу раздељва од Херсона, от полдна с реком Дунавом и Црним морем, која њу раздељава от Болгарије, а от запада реком Прутом, која њу раздељава од Молдавије“.

Јоаким Вујић наводи да се у Бесарабији налази око две хиљаде цркава и двадесет манастира, од којих 14 мушких, а шест женских.

У Бесарабији живи преко милион становника, наводи Вујић, највише Молдована, који говоре „влашки„, или „скоро сваки говори росијски језик, а овај почели су они учити от онога времена, от када су под просвештенију управљеније благополучне Росије дошли“. У овој етнички сложеној средини највише је било Молдаваца. „После Молдована следују Росијани, Греци, Болгари, неки Сербљи, Јермени и Жиди, а најпосле има у Бесарабији и Немаца“.

Бесарабија се делила на Доњу и Горњу. За Доњу Бесарабију Вујић каже: „Долина Бесарабија от Вароши Рене до самога Акермана куда сам ја пролазио јест свуда равна, како год и наша Бачка, или Банат. Нема ту нигде брега или какве планине, а наипаче што никакво дрво при путу, а кроме пута видети се може, разве и неки сели, и ту су дрвца веома мала, а села су свугде по мали долина и није их можно видети пређе, докле год човек к њима не дође, него по мелницама (млиновима), издалека познати се може, где је село, зашто су оне изван села по мали брегови понамештене“.

За земљу Вујић каже да је „особито добра и плодоносна на којој различити усеви роде, као ти: жито, раж, јечам и зоб, потом богате ливаде дају прекрасну високу с човека траву пак се сеном разенсе многочислена стада оваца, коза, коњи, а наипаче рогате марве“. Закључује да је „Бесарабија једна благословена и са свим плодородијама кроме једни дрва украшена земља“. Сем тога, Бесарабија је била богата рекама и имала је мноштво дивљих животиња.

После „путешествија“ по Одеском и Кримском крају, Вујић је доспео до Горње Бесарабије. Најпре је дошао у Тираспољ. О томе каже: „Ово је једна мала варош, која може имати до 400 домова, а житеља близу 5.000, от којих многи јесу Жиди, који с различитим вештинама трговину њиову воде“.

Вујић дефинише и појам Горње Бесарабије, која се простире „от вароши Рене до града Акермана, после от града Бендера до вароши Шкуљана, и то се зове Горња Бесарабија“.

Описујући земљу, Вујић каже да је „заиста блага, добра и особито плодородна. Јест истина, да је она бреговита и горохломна, обаче нигде камења по горама не има, како по Сербији, него је свуда она чиста, и где се год у њу једно зерно баци, тамо оно сторјачну корист и ползу трудољубивоме земљоделцу принесе. Истина по Горњој Бесарабији нема реки, како год по Доњој кроме реке Прута и Дњестра, него по долини находе се велике и богате ливаде, које с добровкусним сеном домашну марву ране и прикормљивају, после налазе се велики и многи ритови с лепом трском, и с аразнога вида рибом. А горе и планине опет дају изобилна, добра и здрава дрва, источници опет шумни прекрасну и добровкусну воду, пак је по њој мило и весело путовати тако, како год и по Унгарији, от Будимске стране. Једним словом Горња Бесарабија јест са свима природнима и јестественима благодејанијама и богатствима от свевишнего творца обдарена, наипаче с рогатом марвом и другом домашном животињом“.

На путу према Горњој Бесарабији, Вујић је прешао реку Дњестар и ушао у град Бендер. У његовој околини, пошто је 1709. године био поражен од војске Петра Великог, шведски краљ Карло XII је бежећи од Руса побегао у Бендер, тражећи султанову заштиту. Вујић се пита: „Благи боже, чудна су дела твоја. Где је Штокохолм, шведски престолни град, и где јер опет Бендер, куда су сиромаха Карла козачки кнути дотерали били“.

Путујући Бесарабијом у средишњем делу је доспео у Кишињев: „Ова варош, јест доста велика и може имати преко 4.000 домова, а житељи су: Росијани, Молдовани, неки Срби, Греци, Болгари, Армени, Каранти, Немци“. Овај град лежи „на једном неравом месту, то јест и на брегу и у долини, пак покрај ње никаква река не тече, него само један поток на коме неке воденице виде се. Ова варош раздељена је на нову и стару варош. У старој вароши ништа примеченија достојно видети је можно, него само многе криве и тесне улице, пак многи дућани с многи разни хеспапи напољњени, а домови су по старом турском обичају од сами дрва начињени. Такожде и дућани су по турски и ћепенци устројени. Ова стара варош има пијацу доста велику, на којој се скоро сва препитателна средства у изобиљу наћи се могу и за копејке купити. Него што се тиче нвое вароши, ова заиса у устројенију домова, расположенију улица и урежденију политическом ни крило не уступа Одеси, само што једном трговином оскудева. А све друго што је у Одеси, то је и овде“. У том смислу посебно истиче Саборну цркву, у средишту епархије за област Кишињева и Хотина, „која је на среди ове нове вароши основана, изнутра прекрасно украшена“. Сем Саборне, Вујић описује и више других православних цркава, истовремено наводећи да су у Кишињеву постојале и католичке, протестантске и јеврејске цркве. Вујић је описао и здања у којиам су биле смештене школе и политичке установе.

Идући на север, Вујић је доспео у варошицу Калариш, са 300 домова, у којима је живело 4.000 становника, од којих су „понајвише Молдовани, мало има и Росијана, него само Жида. Ова варошица јест доста обична, у којој на једном брегу види се и једна от дрва сочињена црква, у којој богослужење бива молдованским језиком. Доле опет по поијаци јесу дућани“.

Од ове варошице, вели Вујић, „почињу велике шуме а високе планине бивати, а от пол пута Кишињева до реченога овог места Калариша само неке мале шуме указују се. И тако путујући дођемо до једне високе планине, после изијдемо горе на њу, пак после спустимо се с планине, а ја таки с леве стране опазим монастир. Био је то манастир Хржавка. Архимандрит манастира био је Србин Спиридон Филиповић од Сундечић“.

Из манастира Гиржавке, односно Хржавке, Вујић је кренуо пут Скуљана. У овој варошици од 200 домова живело је око 1.500 душа. Био је то гранични прелаз из Русије у Молдавију. Доспео је у главни град Молдавије – Јаш. Ту се завршило „путешествије“ Јоакима Вујића по Бесарабији.

„Путешственије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму“ Јоаким Вујић је написао у манастиру Гиржавки, а штампао у Београду 1845. године. Умро је две године касније.

 

СТВАРАЊЕ «РУМУНИЈЕ» И КОНВЕРЗИЈА ИДЕНТИТЕТА

Помодарско позападњачење тридесетих и четрдесетих година XIX века у Влашкој и Молдавији постаје свеопшти и свеобухватни процес, чији смо почетак видели за време руске окупације од 1806. до 1812. године. «Румунска» елита завршила је са грчким симпатијама XVIII века, отргла се из византијског сна, кога ће се неколико будућих генерација сећати с презиром, и одлучно се окренула на страну Европе. Европска мода је постала норма. Путници са Запада су се чудили када би у земљама, за које им се чинило да су део Истока, видели позоришта, балове и аристократске салоне, чији су се организатори из све снаге трудили да подржавају петроградским, бечким и, најпре, париским обрасцима. Поред византијских манастира и турских караван-сараја појављују се прве виле у европском стилу. Младе аристократе, чији су небројене генерације предака за центар света сматрале Константинопољ, сада откривају Париз и Берлин, Рим и Лондон. Посећују западне престонице, а многи остају тамо и да студирају. Корисна је била и навика образовних «Румуна» да знају много страних језика, али се њихов избор мењао. Заборавља се старословенски, у прошлост одлазе грчки и турски. Влашка и молдавска елита сложно прелазе на француски. У XIX веку француски језик је био популаран у многим европским земљама, али се нигде није проучавао с таквим ентузијазмом као у «румунским» земљама. Из разлога што се нигде у знање тог језика није улагао тако дубоки идеолошки смисао. Мисао о тобожњем сродству с једном од најнапреднијих нација света овладава у покондиреној свести влахомолдавске елите. Наравно да ће један од најважнијих аката новостворене Румуније 1859. године бити протеривање древног ћирилићног писма…Чека се само повољни моменат,када ће Русија бити довољно слаба…

У настојањима Русије да овлада Балканским полуострвом и избије на Средоземље, значајно место имао је Кримски рат (1853-1856). Отпочео као руско-турски сукоб, убрзо је добио европско обележје, јер су се у њега умешале и европске силе (Француска, Аустрија и Сардинија) у настојањима да спрече продор Русије према Средоземљу. Париским миром, Русија је изгубила јужни део Бесарабије, односно излазе на Дунав и Црно море, који су припали Румунији,држави која је створена насилним уједињењем словенских кнежевина Влашке и Молдавије 1859. године и која је имала као примарни циљ раздвајање «малих и великих Словена»(из преписке грофа Камила Кавура),као вештачки латински бедем против Русије и словенског Балкана. Већ 1860. године забрањује се ћирилићно писмо, а након екуменског синода 1864. године, сербски патријарх Сава-Самуил Маширевић (1804-1880) дозволио је одвајање тзв. „Румунске православне цркве“ из сербске цркве. Теодор-Теодосије Мраовић (1815-1891), митрополит Београдске митрополије (период: 1883-1889), прихватио је 1885. године антисербске активности у Румунији под утицајем сербске династије Обреновића, која је водила изразито аустрофилску политику.

Руско-турски рат и Берлински конгрес 1878. године поново су се тицали и Бесарабије, односно Молдавије. У настојањима да постане одлучујући војни и политички чинилац на Балкану, Русија је Санстефанским миром 1878. године створила Велику Бугарску, што би јој осигурало излазак на Средоземље и одлучујућу позицију на Балкану. Европске силе, у настојањима да ово спрече, организовале су Берлински конгрес 1878. године. На тај начин балканске земље дошле су у интересну сферу Аустроугарске. Русија је добила јужни део Бесарабије, па се ова територија поново у целини нашла у саставу Русије. На тај начин Бесарабија је добила изузетан стратешки положај у Руској империји, која се није одрицала амбиције да буде пресудан чинилац на Балканском полуострву. То је био разлог да Бесарабија буде предмет посебне бриге Русије, како са стратешког, тако и са привредног аспекта, као један од развијенијих делова Руског царства.

У саставу руске империје Бесарабија и Источна Молдавија су уједињени, прво у Бесарабијску област, а потом у Бесарабијску губернију. Од тога времена су и источну Молдавију почели сматрати делом Бесарабије.

 

СРБИ ДОБРОВОЉЦИ

 

За време Првог светског рата, српски заробљеници, који су се као мобилисани војници Аустроугарске нашли на Источном фронту, предавали су се руској војсци и окупљали у области Одесе. Одавде, на њихов захтев, у договору између српске и руске владе, одлазили су у Србију, укључујући се у састав српске војске, која је постизала велике победе над снагама Централних сила. Добровољци су се кретали јужним деловима Бесарабије и Дунавом долазили у Србију. Њихов пут пресекла је Бугарска 1915. године, када је ушла у рат на страни Централних сила, па више није дозвољавала да се српски добровољци пребацују Дунавом. Упркос прекинутим везама са матичном земљом, српски добровољци су се у све већем броју окупљали на тлу јужне Украјине, припремајући се за рат на страни Србије. Као део савезничких снага, српски добровољци су заједно са руском и румунском војском, преко Бесарабије и луке Рени на Дунаву, одлазили на фронт у Добруџу и тамо се 1916. године борили против војске Централних сила, коју су чиниле немачке, аустроугарске, турске и бугарске јединице. Део српских заробљеника који се нашао у Бесарабији, укључио се и у Октобарску социјалистичку револуцију 1917. године.

После Октобарске револуције (1917) у Бесарабији је проглашена Молдавска Демократска (Народна)Република (МДР)у саставу Руске Демократске Републике. Фебруара 1920. године Црвена армија је запосела леву обалу Дњестра. Придњестровље (Левобрежна Молдавија) је укључено у састав Совјетског Савеза. Иначе,током 19. века цело је Придњестровље било и даље у саставу Русије. На ово је подручје претендовала и Румунија, али оно јој никад није припало, чак ни после Првог светског рата. Једини је изузетак био град Бендер који се у раздобљу од 1918. до 1940. налазио у саставу провинције Молдавије која је била једна од тадашњих румунских провинција.

Што се тиче осталог дела Придњестровља, од 1917. се подручје налазило у саставу Украјине, а 1922. заједно с целом Украјином ушло у састав Совјетског Савеза. До 1924. године било је саставни део Одеске губерније. Одлуком совјетске владе, октобра 1924. године основана је Аутономна Молдавска Совјетска Социјалистичка Република. Молдавија је као аутономна република укључена у састав Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Главни град Молдавске АССР од 1928. године био је Тираспољ. Јануара 1918. године Румунија је, користећи револуционарни метеж у Русији, војно заузела МДР и њоме владала до 1940. године, али и од 1941 – 1944. године. На захтев владе СССР-а, румунске трупе су напустиле Бесарабију јуна 1940. године. Тада је највећи део Бесарабије, заједно са Придњестровљем, укључен у Молдавију. Октобра 1940. године на овом подручју проглашена је Молдавска Совјетска Социјалистичка Република, чији је главни град постао Кишињев. Северни део Бесарабија, Хотински округ, као и јужни, према Дунаву и Црном мору, Измаилски и Акермански округ, присаједињени су Украјини. Јуна 1941. године Молдавска ССР је међу првима постала жртва нацистичке агресије на СССР. Тада се Румунија под диктатуром Јона Антонескуа, укључила у агресију на Совјетски Савез и запосела читаву Бесарабију и југозападни део Украјине. Овде је до августа 1944. године била успостављена румунска окупациона власт. Читаво време рата Молдавци су се заједно са Украјинцима и Русима борили против фашистичке окупационе власти генерала Антонескуа.

У пролеће 1944. године Црвена армија је ослободила северне и источне делове Молдавије од фашистичких окупационих снага. После Јашко-кишињевске операције, августа 1944. године, ослобођена је Молдавија, а 24. августа 1944. године и главни град Кишињев.

У биткама вођеним приликом ослобађања Молдавије и протеривања нацистичких агресора учествовали су и Срби. Године 1944. Молдавија јеконачно ослобођена од немачко-румунских нациста и налазила се у саставу СССР-а све до 1991. године. У августу 1991. године проглашена је назависност Републике Молдавије (РМ)јер се СССР распадао. Међутим у Румунији и даље користе назив Бесарабија за Молдавију,негирајући посебност националног идентитета Бесараба и Молдављана. Румунија је поново војно учествовала у рату који је вођен у региону Придњестровља 1992. године и озбиљно намерава да анектира Молдавију. Овога пута Румуни иза себе имају НАТО,уместо Хитлера.

 

КО СУ СТАРОСЕДЕОЦИ БЕСАРАБИЈЕ

Што се етничког састава популације тиче, најстарији извори помињу Србе као староседеоце Бесарабије,тако чувени пољски историчар Јозеф Игњациј Крашевски (1812-1887) сматра да» раби у арабљанском стоји насупрот раб (на хебрејском, као и у великом броју источних дијалеката) — најзад, одражава се на Бес-Сораб — тј. Бес-Серб и доказује да су Беси  били Словени. Кажу да Беси, као и Гети, Дачани, Анти, спадају у првобитно словенско становништво дунавске котлине (басен), чију су велику грану чинили Серби, одавно знани под тим именом.« (стр. 86-87, „Wspomnienia Odessy, Jedyssanu i Budżaku. Dziennik przejazdki w roku 1843 od 22 czerwca do 11 września“ ,Tom trzeci,Вилњус,1846 г.).

Још поучније,Крашевски тврди да »У 7. веку, у време пада романске моћи, задунавски Беси са Балкана, из крајева суседних данашњој Сербији, кренуше на ону страну Дунава и угнездише се код Алутије (Олтенија) у садашњој малој Влашкој. Могуће је да се тада њихов вођа звао Бас-Сораба, то јест глава сербских, или словенских Беса, који су се разликовали од Беса-Влаха. У међувремену је притисак азијских хорди са истока прогутао, али не и уништио Бесе, са те стране Дунава, где су они, у нижем делу тадашње Бесарабије, у 8. веку, били познати под називом Бјеса или Бјесена, измешаних касније са Печенезима и Половцима, тј. Куманима. Можда је и назив Печенези, према Византинцима  Пацинаки, првобитно Беси (од ушћа Дунава) припадао и представљао само кварење некадашњег старог назива Пенцина и Пенкина, становника острвца на ушћу  Дунавског острвца Пенка. Код тих последњих Беса, назив Бесараба се појављује такође као име вође, али је касније, у хроници  анонимног гњезненског архиђакона, поменуто под 1259. годином. Од њега он изводи назив који је дат данашњој Бесарабији.«(стр. 87-88,наведено дело).Румунски академик Илие Барбулеску тврди да Срби преовлађују у Влашкој и Молдавији од 14. века ,а да су већину имали и раније ,када се влашко-молдавско племство сродило са Србима,наводећи пример влашког војводе Олтеније,Љутивоја,који је удао своју ћерку за Стевана Милутина  краља  Србије 1274. године. Посебно је значајно сведочанство ученог грофа Ђорђа Бранковића  који у својој «Хроници Словена Илирика,Горње Мезије и Доње Мезије» писане између 1684 и 1688. године,вели дословце следеће:»спустивши се Словени према западу и према северу,на обе стране,уз ток Дунава,Висле,Дњепра,Двине,Вараве,Варагије,Руса,по којој се води Словени прозваше и Русима,и уз многе друге воде распространили су се на десној страни света:тако на Волги,која иђаше на исток,у наследству дела који је припао Симу. После тога,у дане цара Трајана,дошли су из Италије и Румуни,који су се по граду Риму  звали Румунима, јер онима што се беху први настанили у Риму беше име Румуни. И населили су се Румуни међу Словене са Дунава,примивши на себе и православно крштење;тако и орла са светим крстом у кљуну по светом крштењу узеше,да буде знак њихове државе,праобразујући великог римског орла,да се зна да су Румуни дошли из Рима са знаком царства.»(стр. 18-19,наведено дело) Дакле,јасно је у оно време било да су Словени(Срби) сматрани староседеоцима Илирика и Мезије. Тако, и најваљанији италски историчари,попут грофа Чезаре Балба (у делу «Delle speranze d’Italia”),Винћенца Ђобертија (“Il primato morale e civile degli Italiani”) и Чезаре Кантуа («Storia Universale”) увек Словене(Славе,Slavi) сматрају као најстарије и већинско становништво Влашке и Молдавије.  Највећи интелектуалац свог времена и доктор права,и изврсни познавалац молдовлашког језика и историје,гроф Сава Поповић Текелија, објавио је 1823 и 1827 године два издања књиге «Доказивање да Власи нису римског порекла и оно не произилази из њиховог талијанско-словенског језика». Никола Радојчић је тврдио да је Текелија ушао у студије о Власима и њиховом пореклу «снабдевен најбољом тадашњом научном опремом». Иако је ову вредну књигу превео на савремени србски језик Стеван Бугарски још 1992. године,она у Србији још увек није угледала светло дана!

Уопште,непобитно је да  Срби живе у Молдавији «од старина»,како је констатовао путописац Креквиц из Трансилваније,далеке 1685. године. Рајхерсдорф, Шваба из Саксоније,описујући Молдавију 1541. године, наводи да у војводству живе и Срби. Пољак Стриховски 1575. године тврди да Срби живе у Бесарабији,источној провинцији Молдавије. Прво србско насеље у Молдавији помиње се 1423. године и налазило се на реци Ребричеа и звало се – Срби. Србско насеље Селиште на реци Прут помиње се 1489. године. Војвода Молдавије Петар 1588. године насељава Србе на подручје звано Фонтана Капелнеи. Забележено је и присуство Срба у насељу Срби, у региону Сучаве. Војвода Јеремија Мовила у повељи из 1603. године наводи и Србе међу становницима Молдавије,и то у подручју манастира Побрата у насељу Велени, регион Кигечија. Исте године Срби се спомињу у насељу Србени близу Брлада. Село Срби помиње се 1603. године у дистрикту Тутова. Сами Срби као народ помињу се као становници Белошештија, 1623. године. Села Србешти и Градина била су на реци Серет, у обласи Роман.Насеље Срби налазило се у дистрикту Ковурлуи. Село Срби помиње се у дистрикту Текучи 1734. године. У области Бакау била су два насеља са називом Срби, а једно Србилор.У области Сучаве помињало се више насеља под називом Срби,док је 1786. године неколико села у дистриктима Дорохој и Неамц носило назив Срби. У 17. и 18. веку Срби су живели у градићу Хабанешти у близини Јаша.

 

БЕСАРАБИЈА  ДАНАС

 

Данашња Република Молдавија састављена је највећим делом од Бесарабије. Поред  Кијевске Русије,ова област дуго је припадала и Кнежевини Молдавији. Како су је Руси освајали више пута током 18. века, Османлије су предали Бесарабију Русима 1812. године. Према Париском споразуму из 1856, којим се Русија кажњавала за пораз у Кримском рату, она је била дужна да врати Молдавији јужну Бесарабију, да би се тако избегла руска контрола над делтом Дунава, која је тада била отворена за слободну пловидбу. Ова област поново постаје руска после Берлинског конгреса 1878. године. Након руске револуције 1917. и мировног уговора закљученог у Брест-Литовску, заузима је румунска војска (почетак 1918). Ову су анексију савезници одобрили 1920, али је СССР није признао.Тренутни  етнички састав је следећи: Молдавци чине 76,1% становништва,Украјинци 8,4 %,Руси 5,8%,Гагаузи 4,4%,Румуни «,1%,Бугари 1,9% и остали 1,3%. Православље практикује 98,5% људи.

Придњестровље (молд. Приднестровье, рус. Приднестро́вье, укр. Придністров’я), званичан назив Придњестровска Молдавска Република (молд. Република Молдовеняскэ Нистрянэ, рус. Приднестровская Молдавская Республика, укр. Придністровська Молдавська Республіка), или Транснистрија је фактички независна непризната држава која се отцепила од Молдавије (молдавске власти је сматрају побуњеном покрајином у саставу Молдавије). Фактички је независна од 2. септембра 1990. године. Површина је 4.163 km², међутим због географског положаја уз реку Дњестар има границу дугу 816 km, па личи на издужено острво дуго 400, а широко 10 km. Становништво чини 520.700 људи, претежно словенског  и туранског порекла (32,1 % Молдавци, 30,4 % Руси, 28,8 % Украјинци, 2,5 % Бугари ,остатак чине Гагаузи, Пољаци и други). Службени језици по уставу ПМР су: молдавски (ћирилица), руски и украјински. Главни град је Тираспољ са 135.700 становника. Остали већи градови су Дубасари и Бендер. Данас у Придњестровљу сматрају да руска војска игра кључну улогу у мировној операцији и представља јединствен пример миротворства, што признају и многи експерти у свету. Око 94 одсто житеља те републике се залаже за очување мировне мисије у региону у свом садашњем облику, а разлог за то је чињеница да та област живи у миру у последње две деценије,после крвавог сукоба са румунском војском. Малу самопроглашену државу (4.163 квадратних километара, 520.000 становника) за сада признају само друге непризнате или делимично признате државе: Репубика Нагорно-Карабах, Абхазија и Јужна Осетија. На територији Придњестровља распоређена је мировна мисија, у којој трећину чине руски војници.

Унутар Молдавије налази се и територија Гагаузије која се састоји од четири одвојена дела: највећи део територије је подручје око градова Комрат и Чадир-Лунга, затим подручје око града Вулканешт, док две мање засебне енклаве чине села Карбалија и Копчак. О народу Гагауза се суди двојако – да су туранског порекла и наводно потичу од Огуза,Печењега и Половаца, који су се населили у средњем веку на Балкан,где су примили православље и словенску културу,или да су потурчени Бугари. Иако су првобитно били муслимани, преци Гагауза су прешли на хришћанство (православље), а касније су се (између 1812. и 1846. године), заједно са једним делом Бугара, преселили са источног Балкана и населили у Бесарабији (тада у саставу Руског царства), на територије које и данас настањују. У целом свету Гагауза има преко 200.000 душа ,највише у самој Молдавији(око 180.000),Бугарској(око 16.000),у Турској су сунити и зову их Сургучи(око 15.000 душа),док их има у траговима у Украјини,Казахтану,Узбекистану и северном Кавказу.

Сматрају други да су Гагаузи базично вероватно словенско-влашка мешавина која је примила турански језик од неког туркијског народа под чијој влашћу су живели, који турански језик су могли усвојити од прото-Бугара, Печенеза или Кумана, јер су поменути народи  дуже време боравили на подручју Бесарабије, Молдавије и Влашке. Неки други  историчари повезују  Гагаузе са прото-Бугарима у смислу да су они потомци прото-Бугара који нису прешли Дунав и населили се у Тракију, већ су остали у Молдавији.

Током сељачког устанка, 1906. године, Гагаузи су прогласили краткотрајну аутономну Републику Комрат, која је трајала неколико дана. До 1917. године територије настањене Гагаузима биле су у саставу Руског царства, потом у саставу Молдавије (1917-1918), Румуније (1918-1940), Совјетског Савеза (1940-1941), Румуније (1941-1944) и поново Совјетског Савеза (1944-1991).

  1. августа 1991. године, Гагаузија је прогласила независност као Република Гагаузија, неколико дана пре него што ће своју независност прогласити и Молдавија (27. августа), у чијем се саставу подручје Гагаузије формално налазило. 1994. године, Гагаузија се интегрише у политички систем Молдавије као аутономни регион са широким овлашћењима.
  2. фебруара 2014. власти аутономне републике су одржале референдум на којем 98% бирача подржава интеграцију у Евроазијску економску унију и у корист “одложеног статуса аутономије”, што јој даје право да се отцепи од Молдавије у случају губитка самосталности. Молдавске прорумунске власти су очекивано прогласиле незаконитим активности референдума и његове резултате. Гагаузија је 2006. године имала 155.700 становника и то:Гагаузи 127.845 (82,1%),Бугари 8.013 (5,1%),Молдавци 7.481 (4,8%),Руси 5.941 (3,8%),Украјинци 4.919 (3,2%).Службени језици у Гагаузији су молдавски, гагаушки и руски а православно је 93% становништва. Доскора је председник скупштине Гаугазије био госп. Поповић, пореклом Србин.

 

 

 

АУТОР: Срђан Новаковић

 

Коришћена литература:

“Срби у источноевропској дијаспори-Молдавија”,Љубивоје Церовић

“Срби у Украјини”,Љубивоје Церовић

“Срби у Румунији”,Љубивоје Церовић

“Српско Православље у Румунији”,Стеван Бугарски

“Српска књижевност у средњем веку”, Милан Кашанин

“Румунија и румунизација Срба”,научни зборник ,Зоран Милошевић и други

“Анатомија румунске политике”,научни зборник,Зоран Милошевић и други

“Сава Текелија и српска мисао”,Вера Милосављевић

“Власи”,Јован Пејин,Милорад Средојевић

“Речи србско-словенске у влашком језику познате”,Јован Стерија Поповић

«Delle speranze d’Italia”,Cesare Balbo

“Il primato morale e civile degli Italiani”,Vincenzo Gioberti

«Storia Universale”,Cesare Cantu

„Румуни према Србима и Бугарима нарочито с погледом на питање македонских Румуна“, Барбулеску Илије

„Молдавское движение до и после образования Румынии (1821—1866)“,Гросул Владислав

„Хроника Словена Илирика,Горње Мезије и Доње Мезије“, Ђорђе Бранковић

„Кавур и Балкан“, Анђело Тамбора

«Путешествије по Унгарији, Влахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму“, Јоаким Вујић

„Wspomnienia Odessy, Jedyssanu i Budżaku. Dziennik przejazdki w roku 1843 od 22 czerwca do 11 września“, Јосиф Крашевски

» Режим фанариотов (1711 – 1821)», m.moldovenii.md

» Эпоха фанариотов в Валахии и Молдавии», Демьянов Сергей

„Атонски подвижници деветнаестог века“, Антоније Светогорац

„Бивши Срби“, Слободан Јарчевић

„Бивши Срби Румуни и Молдавци“, Слободан Јарчевић

„Податци за историју српске цркве“,И.С.Јастребов

„Православна Српска Црква“, Радослав М.Грујић

„Поменик“, Милан Ђ.Милићевић

„Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима,1622-1644“, Марко Јачов

“Лексикон народа света“, Миле Недељковић

„Народи и етничке заједнице света“, Петар Влаховић

„Историја српског устанка“, Лазар Арсенијевић Баталака

„Аутобиографија,студије,чланци“, Никодим Милаш

„ Духовни отац и духовни син: Свети Јован Шангајски и отац Серафим Роуз“, В.Димитријевић

„Светосавље и србоцид“, Владимир Димитријевић

 

ИЗВОР: Центар академске речи