ПОДМИТЉИВИ ПОЛИТИЧАРИ И КОЦКАЊЕ ДРЖАВНИМ БУЏЕТОМ ПРЕКО УРЕДБЕ О ПОДСТИЦАЈУ ЗА ДИРЕКТНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ!!

Бивши министар и некадашњи представник “финансијске власти”, Млађан Динкић, више није званично у српској политици, али се његов зао дух још увек осећа. Наиме, према његовом “моделу” уништења српске привреде и њених ресурса, уведене су обилате субвенције страним “инвеститорима”. До данас је на име помоћи коју је држава Србија исплатила белосветским компанијама више стотина милиона евра. Дошло је дотле да се из буџета финансирају чак и стране хот-лајн компаније! За свако предвиђено радно место страна компанија добија из буџета Србије и до 7.000 евра. До недавно, те субвенције су се кретале и до 10.000 евра. У пракси, те компаније нико не обавезује да и заиста запошљавају раднике! Законом је одређено само то да страни послодавац “предвиди” радно место”!

Раднике у Србији сада на улицу истерују и Вучићева влада и субвенционисане стране компаније, као што је случај у прибојском ФАП-у, а има и случаја условљавања, да се угаси домаћа компанија како би страна ушла на српско тржиште (случај шведске Икее и домаћег Симпа из Врања). У међувремену, грађани у Србији све више гладују, и све је већи број оних који ће захваљујући субвенционисаном “повећању” броја радних места остати без посла.
Једва годину дана је актуелна власт издржала у апстиненцији од Динкићевог модела субвенционисања страних “инвеститора”. Почетком априла Влада је славодобитно разгласила како је буџетски дефицит, наводно, мањи од оног планираног и одмах се кренуло у имитирање пијаног милионера.
Један од испробаних начина за пребацивање пара из буџета у приватне џепове управо су поменуте субвенције по Динкићевом методу. Једна од битних разлика у односу на период од пре јесте та што данас Агенција за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА) игра маргиналну улогу, док све одлуке доноси Влада и спроводи их преко на брзину склепане Комисије за контролу државне помоћи.
Некада незаобилазни зачин у свакој инвестиционој чорби СИЕПА се сада спустила на ниво саветодавног тела које инвеститорима не може више да пружи никакву конкретну помоћ.
Када је на место министра привреде дошао Саша Радуловић почело је разгртање криминалне прљавштине челника поменуте Агенције и у марту 2014. је покренут кривични поступак против раније директорке Јасне Матић и њених наследника Весне Перић и Божидара Лаганина, као и бившег заменика директора Бојана Јанковића.
За директора Агенције тада је постављен потпуно неискусни Никола Јанковић. С обзиром да и он, исто као и актуелни председник Привредне коморе Србије, Марко Чадеж, потиче из франкфуртских “Вести”, дневних новина које на српском језику излазе у Западној Европи, поставља се питање да ли српском привредом управља балканска грађевинска мафија, која је финансирала поменути лист, или немачка обавештајна служба БНД.
У сваком случају, постављање жутокљуног Јанковића на овако значајно место био је сигнал да се СИЕПА полако, али сигурно гаси. У то време су јавност министри Вучићеве владе засипали информацијама како нема више пара за раскалашно финансирање “инвеститора” и како ће се престати са тим. Сада, одједном, пара опет има и за тако нешто, као да је Влада у међувремену открила велика налазишта нафте.
У потпуној тишини и далеко од очију јавности Влада је изгласала нову Уредбу о подстицајима за директне инвестиције која по својим пљачкашким потенцијалима превазилази чак и оно што је својевремено замислио Млађан Динкић.
Укратко, страни “инвеститор” може да бира између субвенција по новоотвореном радном месту и повраћаја уложених средстава.
За једно радно место, уместо ранијих 10.000 евра, “инвеститор” сада може да добије највише 7.000 евра, и то за девастирана подручја, с минималним сопственим улагањима од 250.000 евра.
Привредници који покрећу производњу у подручјима која се сматрају развијеним (рецимо у околини Београда, Новог Сада или Ниша) могу да рачунају на 3.000 евра по запосленом. Изузеци потврђују правило, видеће се касније.
Друга опција је финансијска помоћ државе на основу величине инвестиције. Онај ко покреће производњу вредну 50 милиона евра од државе може да добије 25 милиона (половину инвестиције!?), а ако запосли више од 200 радника, та средства се увећавају за још 10 одсто двогодишњих трошкова за бруто плате. Онај ко запосли више од 500 радника, добиће додатни подстицај од 15 одсто, а за више од 1.000 радника 20 одсто трошкова за плате.
Све у свему, држава би на овај начин могла да постане већински власник таквих предузећа, а не обичан давалац бесповратних зајмова. Тешко је и замислити стадијум лудила онога ко је предложио и усвојио поменуту Уредбу.
Правила по којима се додељују субвенције су више него растегљива и никога у суштини ни на шта не обавезују. Град Београд, према поменутој Уредби, спада у развијена подручја у којима је највиша субвенција 3.000 евра по новоотвореном радном месту.
Прва субвенција по обновљеном Динкићевом моделу иде америчкој компанији НЦР (Натионал Цасх Регистерс) и то четири милиона евра за 800 нових радних места, односно по 5.000 евра за једног новог радника.
НЦР од 2012. послује у Београду и у престоници ће остати центар њених пословних активности у Србији, што значи да, по потреби, субвенције могу да буду и веће од оних прописаних Уредбом.
Отварању представништва НЦР-а 2012. године присуствовао је тадашњи председник Србије Борис Тадић и тадашња амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Србији Мери Ворлик. Потпредседник корпорације НЦР Џеф Мекроски објаснио је да је Србија изабрана за центар будућег пословања НЦР због “високо образоване радне снаге, која говори стране језике, одличне инфраструктуре и помоћи Владе Србије”.
Слично је поновио и потпредседник компаније Дорсман 2014. године, а скоро истоветну реченицу је крајем марта ове године, приликом доделе најновијих субвенција, изговорио и актуелни амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби.
НЦР се у Србији не бави никаквом производњом, најмање оном намењеном извозу. Овде постоји обичан цалл-центар (народски хот-лајн) за подршку клијентима у иностранству. Због чега је развој хот-лајна толико значајан за министра Жељка Сертића и целу Владу Србије да у то инвестирају четири милиона евра народних пара и то за додатне субвенције?
Наиме, оно што су и Сертић и чланови делегације америчке компаније прећутали, јесте да је Млађан Динкић крајем априла 2013. са потпредседником НЦР-а Мајклом Олафлином већ потписао један уговор о субвенционисању отварања 300 нових радних места и да је Република Србија то тада платила 2,6 милиона евра. Упућени сматрају да су новчане субвенције НЦР-у биле исплаћене и у 2014. години, мада за сада нема поузданих података.
Колико је Србија значајна за НЦР говори и податак да ова компанија, иако већ три године присутна у Србији, није уопште регистрована под својим именом у Агенцији за привредне регистре, а да је уговор са Сертићем потписао Рик Макуарк, нижерангирани заступник компаније.
Према речима Макуарка, НЦР је у Србију уложио 6,4 милиона евра (плус 2,6 милиона добијених од Динкића) и отворио до сада укупно 621 радно место. Сертић, са своје стране, тврди како ће са 800 нових радника НЦР у Србији запошљавати 1.600 људи, што само за себе довољно говори о познавању математике од стране актуелног министра привреде.
Осим тога, Сертић уз све то покушава да нас убеди како ће НЦР за отварање 800 нових радних места уложити 43 милиона евра, иако је Макуарк на истој конференцији за штампу тврдио како је НЦР за 600 радних места претходно платио, са све субвенцијама, девет милиона евра. Ако већ желе да нас лажу, нека се макар усагласе пре конференције за штампу.

Да би шведска Икеа дошла у Србију, треба угасити Симпо из Врања!

Директне новчане субвенције нису једини облик помагања сиротих страних “инвеститора” како би уложили у Србију.
“Игл Хилс”, или како год да се зове компанија из Уједињених Арапских Емирата која ће, наводно, да гради “Београд на води”, бесплатно од сиромашне Србије добија уређено грађевинско земљиште са све неопходним прикључцима. Колико ће Србија у то морати да инвестира јавности нико никада није смео да саопшти, али познаваоци прилика сматрају да рачун на крају за грађане Србије неће бити испод три милијарде евра.
У сенци “Београда на води” скоро неприметно се провукао један други сличан, мада далеко јефтинији, али и далеко разорнији пројекат. Ради се о изградњи робне куће из ланца Икеа у близини ауто-пута код Бубањ Потока.
Својевремено је Влада Демократске странке, заједно са градским већем Београда у коме је ДС такође имао већину, Икеи наменила земљиште недалеко од Кванташке пијаце на Бежанијској Коси. Већ су биле уговорене и провизије које ће републички и градски функционери добити за поклањање земљишта шведском произвођачу намештаја, али је посао на крају пропао због неразјашњених имовинско-правних односа у вези додељене парцеле.
У то време је, да подсетимо, Икеа планирала да овде изгради своју централу за југо-источну Европу, али је после пропасти посла са демократама поменута централа никла у Загребу. Земљиште код Бубањ Потока сада је предвиђено за изградњу обичног продајног објекта.
Да се на поклон даје само поменуто земљиште, то би још могло и да се разуме и некако оправда. На поклон се, међутим, дају и животи наших људи.
Компанију Икеа основао је Ингвар Кампрад, данас у деветој деценији живота, 1943. године, прецизније: годину дана пошто је приступио шведском огранку национал-социјалистичке партије, Неошведском покрету (Нyсвенска Рорелсен), чији је дуго времена био и финансијер. Назив предузећа је акроним од почетних слова његовог имена, Ингвар Кампрад, родитељске фарме Елмтарyд и назива парохије Агуннарyд у Шведској.
Када је 1994. године у војно неутралној Шведској обелодањена Кампрадова нацистичка прошлост удружења потрошача позвала су на бојкот Икее у скоро свим европским земљама. Предузећу је претио пословни крах и Кампрад је одлучио да се пред притиском јавности повуче не само са чела овог гиганта већ и из његове власничке структуре. Ово је урађено само формално, јер је преко наводно непрофитног удружења Кампрад и даље већински власник Икее и поседује личну имовину од око 17 милијарди евра.
Потпуно у духу своје нацистичке идеологије Кампрад се труди да што је могуће више становника Србије убије, овог пута не мецима и отровним гасом, већ немаштином.
Икеа је својевремено показивала интересовање да купи српско предузеће Симпо из Врања. Са овим предузећем Икеа је већ имала, за њу, више него позитивна пословна искуства, јер је као своју инвестицију у заједничком послу вредну пола милиона евра представила испоруку машина за кројење штофова које реално не вреде више од 200.000 евра. Само на том једном послу Икеа је од Симпа на превару узела преко 300.000 евра.
Уместо инвестирања у Симпо, Икеа је из ове врањанске фирме извлачила новац.
Већински власник Симпа је Република Србија, а она се ни не труди да ово предузеће сачува. Почетком априла Влада је одобрила средства за социјални програм за укупно 1.589 запослена у привредном систему који је крајем 2013. запошљавао 4.413 радника. У међувремену су се чули гласови из државног врха како Симпу нема спаса и да је за све најјефтиније да ова компанија оде у стечај.
Цена уласка Икее у Србију је, дакле, гашење Симпа и отпуштање неколико хиљада радника којима је, као и члановима њихових породица, плата у овом предузећу једини извор прихода. За разлику од преговора од пре четири године, са Икеом овог пута није договорено ништа више од отварања једног јединог продајног места надомак Београда (пре четири године се размишљало о два гигамаркета у Београду и по једним у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу) и то без центра регионалног представништва. Осим бесплатног земљишта са свим неопходним прикључцима и дозволама Србија ће нацисти из иначе мирољубиве Шведске поклонити и Симпо из Врања, али без радника.
Симпо је за Икеу значајан због свог посебно повољног статуса на огромном руском тржишту на које Икеа све теже улази, посебно од како се пре неколико година на међународним медијима појавила истина о мрачној прошлости Кампрада и о још мрачнијој пословној мрежи коју је исплео како би прикрио своје праве интересе. Због тога је врху Икее потребан Симпо, али ослобођен радника.
Најмање је у целој причи важно преко кога ће Кампрад да преузме Симпо. То не мора да буде Икеа, која ионако представља пословног Франкештајна. Могуће је да ће као финансијер да се појави луксембуршка банка Иканоиза које стоји породица Кампрад или неко треће предузеће из ове скандинавске пословне хоботнице.
Пошто већ плаћамо умирање од глади сопствених грађана, зашто не бисмо страним “инвеститорима” поклањали шаком и капом шта год да им се прохте?
“Зашто правимо цехове о којима не знамо ништа”, питао се недавно професор Економског факултета у Београду Иван Вујачић указујући на то да нико у јавности не зна колико ће у наредном периоду Србију коштати Железара Смедерево.
Ово предузеће је, међутим, пример за углед како ће надаље да се извлаче паре из државног буџета при чему странци ни за шта неће бити одговорни, а још мање ће морати да уложе макар и неку цркавицу као што је то раније било. Коцкарска партија у којој се унапред зна победник и који ништа не ризикује.
Држава из буџета опрема фабрику “инвеститору” из Финске, а раднике истерује на улицу
Скоро да је неисцрпна сага о доласку финског СИСУ у прибојски ФАП. Соумен Ерикоисајонеувот Оy (СИСУ) помиње се већ годину дана као неко ко би спасао ФАП, мада се модел, по коме би то било учињено, не зна ни дан данас. СИСУ се, иначе, није помињао ни у разговорима Александра Вучића приликом његове недавне посете Хелсинкију.
Упркос томе што је финско предузеће само једно од пет правних и једног физичког лица који су послали валидне понуде на тендер за избор стратешког партнера ФАП-а, оно је у очима наших подмитљивих политичара сигурни победник.
Због тога се о трошку српске државе преуређују и реновирају производни погони који су Финцима интересантни, а то је искључиво Пресерај у коме ће остати запослено седамдесетак радника. Корпорација ФАП је 2013. годину завршила са укупно 1.108 запослених, а Александар Вучић је на почетку преговора са финским предузећем 2014. најавио да ће по њиховом преузимању ФАП-а бити запослено још 200 нових радника.
Реновирање је плаћено из буџета, али су строго поштовани сви захтеви које су поставили Финци. Србија је, фактички, саградила и опремила фабрику коју ће ослобођену од радника да поклони страном “инвеститору”!
Како сада може да се види биће “приватизован” само један део ФАП-а и то по моделу сличном оном примењеном недавно у Железари Смедерево: српске паре и страна “памет”.
Последњих годину дана само у сређивање Финцима интересантног погона и управне зграде, држава Србија је инвестирала милионе евра, а десетине милиона ће дати за социјални програм вишка запослених.
Још увек се не зна шта ће СИСУ да уложи у ФАП, јер како тврди Зоран Заковић, директор прибојског предузећа, преговори се тајно воде у Београду између представника Финаца и српске Владе. Прибојци ни о чему нису обавештени.
Када СИСУ на поменут начин преузме само један погон и то са само 70 запослених, са Министарством привреде ће накнадно потписати уговор о субвенцијама помоћу кога ће добити десетине милиона евра да би се запослили додатни радници, а власт ће то да образложи “повећањем поверења страних инвеститора у Србију”.
Управо је ту реченицу пре годину дана изговорио Жељко Сертић поводом склапања у Икарбусу до сада јединог аутобуса који има Мерцедесову каросерију. Рецепт је, дакле, одавно познат.
Вучићева влада не води рачуна ни о контроли поштовања уговора од стране “инвеститора” коме се плаћа да би овде улагао. Није важно како је народу, битно је да је министрима стигло довољно пара.
Словеначко “Горење” је добило 10.000 евра за једног новозапосленог, због чега је чак и недодирљиви Млађан Динкић својевремено морао да оде са министарског места, а убрзо је ово предузеће отпустило неколико стотина радника. Сматра се да је само у погону у Ваљеву отпуштено између 600 и 700 запослених.
Италијански “инвеститор” добио је по 2.000 евра да би запослио нове раднике у ваљевској фабрици Вали, а почетком ове године је отпустио њих 250.
Најдрастичнији пример је јужнокорејске Јуре која је добила 10.000 евра за сваког новозапосленог коме су, затим, давали плате испод законом прописаног минималца, без права на плаћено боловање или годишњи одмор.

А 1. Влада Србије поклања 4 милиона евра једној од најбогатијих компанија на свету

Корпорација НЦР има неколико делатности: производи самоуслужне машине, банкомате, фискалне касе, регулише њихову продају, инсталацију, одржавање и слично. Ради се о огромној компанији са 26.000 запослених широм света, која остварује профит путем офшор пословања, односно измештањем своје производње у земље са јефтином радном снагом. НЦР своје услуге и производе пружа другим великим светским компанијама попут Сименса, БлацкБеррyија, МцДоналд’са и Wалмарта.
Њена пословница у Србији састоји се од тимова који пружају ИТ услуге и подршку у виду набавке делова, поправке тих апарата, пројектовања и логистике.
У Београду се налази део НЦР-а који служи као информатички и кориснички сервис за друге фирме широм света. Оператери повезују купце и понуђаче услуга у 180 земаља, од Азије, преко Европе до Америке.
Сервис који послује у Београду некада је био у Будимпешти, где је плата по оператеру износила 1.000 евра и то без било каквих државних субвенција. Исти радник, упркос субвенцијама српске државе, у Београду за исти посао добија 500 евра.
Упућени тврде како НЦР директно не запошљава раднике, већ их изнајмљује преко других предузећа на које пребацује одговорност за плаћање плата, доприноса и пореза на плате, као и поступање у оквиру закона. Ако је тако, а евидентно је да се НЦР под својим именом не налази у Агенцији за привредне регистре, питање је коме и за шта се уплаћују милиони евра за запошљавање нових радника?
Колико заиста вреде четири милиона евра које ће НЦР ове године добити од Србије, показује податак Управе за аграрна плаћања Министарства пољопривреде и заштите животне средине Србије како је за премију за млеко за четврти квартал 2014. свим произвођачима ових дана исплаћено 464,4 милиона динара, односно нешто мање од четири милиона евра. За колико би БДП увећало 800 пољопривредних газдинстава у Србији да је, којим случајем, њима уместо НЦР-у српска Влада поклонила по 5.000 евра?
Потпуно је, зато, апсурдно причати о неком побољшању стандарда у Србији када управо због никаквих субвенција аграру плаћамо најскупљу храну у Европи, при чему ни пољопривредници немају никакву зараду. Кајмак купе они на власти.

А 2. Једно ради ММФ, друго прича Вучићева влада

Велико је питање да ли је заиста остварено смањење буџетског дефицита у мери како то Влада тврди и чиме образлаже поновно давање новчаних субвенција страним “инвеститорима”.
Са Међународним монетарним фондом договорен је дефицит од 55 милијарди динара за прва три месеца, а власт тврди како је минус између 20 и 25 милијарди, мада је стварни дефицит 40 милијарди. Апсурдно је мислити да је смањење буџетског дефицита уследило услед повећаних фискалних прихода због повећања реалне производње. Ако опада производња, опадају и приходи од пореза на промет, плате, акцизе и слично.

ИЗВОР: Гето Србија