Почетак националног препорода северних Срба

  • У доба када је просветитељски духа почео да се шири европом, северним Србима су прилике дозволиле да нешто слободније раде на себи, јер су ослабиле стеге држава којима су владали немачки лутерани
  • Почела је припрема за национални препород северних Срба
  • Стешњинима у пољопривредној делатности на простору родне Лужице, индустријализација и развој рударства су Србима постале велика сметња
  • Већ 20-тих и 30-тих година северни Срби чине напор да се германизацији супротставе увођењем свог језика  у школе Горње Лужице на територији Саксоније 
  • Национални препород Срба је почео у Горњој Лужици, чији градови у то доба нису били под гвозденом владавином пруских јункера
  • За то нарочите заслуге имају Дабит Богувер Глован и народни просветитељ, римокатолички бискуп Франц Јуриј Лок који је развио мрежу српских школа најпре међу римокатоличким, а потом и међу лутеранским Србима

 

ПИШЕ: Душан Ковачев

 

Познатије српске школе биле су Кулову (Wittichenau) и римокатоличка Српска семинарија у Будишину, а школовани и национално самосвесни Срби су образовање стицали ван Лужице (у којој су се одавно одомаћили немачки лутерани): у Прагу, Вроцлаву и Липсику, где су имали нарочиту подршку самосвесних Чеха и Словака.

Лингвиста и публициста Јан Арношт Смолер је у Вроцлаву основао „Академско друштво српске историје и језика“ и тиме је постао стварни зачетник препорода Српске културе. Истовремено је група Срба у римокатоличкој Семинарији у Будишину (Михал Домашка, Корла Август Мосак-Козлопољски и Јаромир Хендрик Имиш) основала „Словенско друштво Будишина“ (Societas slavica Budissinensis).

Бискуп Франц јуриј Лок је развио прву мрежу школа међу северним Србима

 

 

Неупоредиво бројније и значајније је било римокатоличко српско студентско братство „Српкиња“ (Serbowka) у Прагу основано у оквиру студентског дома „Лужичке семинарије (касније „Српска семинарија“ /Serbski seminar/) 1846. године, који је дао бројне писце, песнике, публицисте, филологе, библиотекаре, историчаре, драматурге друге полоивине XIX века. Овај студентски дом су још 1706. г. основала двојица будишинских римокатоличких свештеника (Мартин Норберт и Георг Јосиф Шимон) за потребе српких студената на Карловом универзитету у Прагу. Захваљујући посети чувеног словачког слависте Људовита Штура овој установи 1939. г. и руског филолога Измаила Ивановича Срезњевског, сви образовани Словени су сазнали за постојање Срба у Саксонији.

Братство „Сербовка“ је основао Јакуб Бук и од почетка је било надахнуто идејама панславизма. На жалост, ово ванредно плодно друштво је претрпело велики удар чим је римокатоличка црква променила своју политику, почело да подржава немачки национализам, па 1922. године укинула семинарију у Прагу, а студенте упутила1927. г. у Саксонију (најпре у село Шмохтице, а затим у Фулду). Зграду прашке семинарије је римокатоличка црква предала локалним властима Ипак, прашке власти нису заборавиле своје српске пријатеље, па су зграду семинарије уступиле „Друштву пријатеља Лужице“. Тако је бивша семинарија и даље функционисала као лужичка образовна установа све до 1955. г. када је зграда национализована и у њој смештена архива Михала Хорника.  Данас је овде библиотека која носи његово име.

                  Зачетник националног пепорода културе северних Срба Јан Арношт Смолер

 

Године 1848. основана је „Демократска централна заједница Доње Лужице“, А лутерански пастор Котбужа Кито Швјеља је основао новине Брамборски српски часник, oд 1880. г. преименован у Брамборске новине (Bramborskе Nowiny), а од 1922. г. Српски часник (Serbski Casnik) који је излазио све до забране 1941. године[1]. Ове новине су залагањем Богумила Швјеље  обновљене 1947. године под патронатом „Домовине“ и зову се Нови часник (Nowy Casnik).

Исте 1848. године су на сабору у селу Лајну српски кметови манастира Маријина звезда поднели обласном начелнику Саксоније петицију за ослобођење од феудалних намета и работа, а масовно су им се придружили српски сељаци из још преко 40 српских села око Будишина, Каменеца и других места. Организовани су сабори кметова у другим местима и створио се српски покрет за социјално ослобођење на челу са Јаном Бартком, Јаном Радисерб-Вељом, Јаном Мелдом и Корлом Августом  Коцором. Коцор и Радисерб–Веља су почели да штампају недељни Српски новинар (Serbski Nowinkar) којим су свој народ обавештавали о револуцији у Европи и захтевали равноправност за Србе.

Сторена је „Будишинско-Каменечка патриотска заједница“ која је у сарадњи с „Матицом српском“ која је влади Саксоније поднела Велику молбу лужичких Срба којом су тражили употребу српског језика и писма, школе и богослужење (на Васкрс и друге празничне дане) на свом језику.

                                               Оснивач „Брамборског српског часника“ Кито Швјеља

 

На Словенском конгресу у Прагу 1848. године било је присутно 30 делегата Лужичких Срба којима је руководио Хуго Зајферт. У Горњој Лужици је под окриљем Словенског конгреса формирана заједница 22 српске општине са око две хиљаде чланова. Био је то први покушај обједињења српских општина у јединствени покрет. Међутим, одмах по пропасти револуција по Европи, заједница српских општина је силом саксонских власти распуштена.

Кад су Саксонија и Пруска 1850. године укинуле кметство, током пет наредних година су пропуштале да укину и феудалне судове. У тим условима је српска омладина, разочарана у „ослобођење“, најрадије напуштала завичај.

Једна велика група Срба се из Воспрока (Weißenberg) већ 1848. године иселила у Аустралију.

                                                      Обновитељ „Српског часника“ Богумил Швјеља

 

Лутерански свештеник Јан Килијан је 1954. године одвео у САД 600 Срба Горње Лужице и они су у Тексасу основали град Сербин у којем су сачували свој језик и чак одржавали школу на српском језику све до 1920. године.

Било је потом још мањих сеоба Срба у Аустралији, углавном у околину Мелбурна.

Привредни развој Лужице, нарочито текстилне индустрије, саобраћаја и индустрије (откривене су велике залихе угља) пружао је прилике да се и Срби запошљавају. Дубоко укорењени у пољопривредном начину живота, Срби су нерадо прихватали индустријске послове, па је у Лужицу међу њих досељавано много привремених радника из Украјине, Пољске, Словачке, па чак и Италије.

Корла Август Коџор, један од првихСрба који је у својој домовини захтевао националну равноправност Срба са Немцима

 

Саксонија је већ 1851. године ускратила Србима право да се школују на свом језику, сводећи наставно време са четири на један час недељно. У гимназији у Хоћебужу је дозвољено учење српског језика тек 1856. године.

У Будишину је 1860. године основан словенски хор „Љумир“, а 1862. године је у овом граду први пут изведена позоришна представа на српском језику.

Тек 1862. године је у школама око Ротенбурга и Војереца (Hoyerswerda) дозвољено да Срби уче и српски језик.

                                        Мила Имишова, једна од првих песникиња северних Срба

 

Коначно, 1866. године је Кзешцан Богувер Пфуљ штампао „Речник Горњолужичког језика“.

Прве Српкиње (Херта Визачец и Мила Имишова /рођена сестра Кзешцана Богувера Пфуља/) су 1862. године објавиле своје песме.

Пољски историчар Вилхелм Богуславски је 1861. године у Санкт-Петербургу објавио прву књигу историје Срба на Пољском језику (Rys dziejów serbołużyckich), ту књигу је, преведену на Српски, захваљујући Михају Хорнику штампао у Будишину 1884. године под насловом „Историје српског народа“ (Historije serbskeho naroda).

Услед вековне политичке подељености Лужице на Пруски и саксонски део, потпуно су се развила два српска књижевна наречја српског језика: Доњелужичко и Горњелужичко.

 

[1] Доласком нациста на власт 1933. године часопис је потпао под утицај про-нацистичке организације „Bramborskeje Kubе“ и служио политичким интересима режима, али га је он ипак забранио 1941. године.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи