Побуна

 

ПИШЕ: Ивана Милошевић

 

У Црној Гори постоје сви услови за побуну, али од побуне ни трага. Побуна у овом тексту посматра се као интелектуални отпор појавама које вријеђају здрав разум. Интелектуални отпор заправо је жеља да свијет у подношљивој мјери функционише као нормалан и да се у њему човјек осјећа човјеком и да себе и друге препознаје као људска бића.

Црна Гора тренутно је далеко од било какве нормалности, посебно оне у јавном животу, али мало ко покреће побуну или о њој размишља. Тај основни мотив да човјек буде човјек, па и у ненормалним и ванредним околностима, у Црној Гори патолошки је потиснут из свакодневног живота и умјесто у царство духа смјештен је у кривични закон, гдје се свака побуна сматра опасном по владајући систем вриједности, а посебно за ДПС режим који креира такву атмосферу. Побуна у Црној Гори дефинитивно је изгубила интелектуални смисао, а захваљујући владарима мрака и диктатуре, огрнула се системом казни, које је држе под контролом.

Иако је за кратко вријеме Црна Гора постала полигон вулгарне економске политике режима за сада се и не наговјештава шанса за побуну. Влада Душка Марковића је за само неколико дана успјела да уради нешто што у нормалним земљама требају године. Гориво је преко ноћи два пута поскупјело, а да никоме због тога није фалила  длака са главе. Талас поскупљења угрозио је ионако танке породичне буџете, али као да то никога није посебно узбудило, па чак ни оне који би по дефиницији требало да поводом тога реагују, односно синдикате и разна удружења за заштиту потрошача. Само у једном дану грађани су добили рјешења о принудној наплати петогодишњег пореза за станове, који ће обичне грађане на дуже завити у црно, јер ће мјесецима, па и годинама, морати да плаћају нерад државне пореске управе која се тек након 60 мјесеци сјетила да се порези морају плаћати. Само један од набројаних економских потеза у нормалним државама изазвао би не само интелектуалну, него и радикакалнију и опипљивију побуну. У мјесто тога у Црној Гори већина чврсто спава по оној максими са естраде „Мирно спавај, нано, све је закључано“. И јесте, све је закључано са седам и 77 брава, а то се посебно односи на побуну, као људску жељу за слободом и свијетом достојног људског бића.

Наравно, недостатак побуне није нешто што је дошло као гром из ведрог неба. Црни дани за побуну почели су још прије двадесетак година када је владајући ДПС преузео идеју Либералног савеза и преко ноћи промијенио своју државотворну политику и постао заговорник независне државе. Од тада па све до данас сви који не дијеле њихове политичке пароле постали су дио политичког подземља, мутних послова и шуровања са свјетским и бјелосвјетским противницима ДПС-а. Посљедњих година тим подземљем доминирају Србија и Русија, па све што долази са те стране већ унапријед  се смјешта у атмосферу терористичких напада против које треба ангажовати читав државни апарат. Такво „антитерористичко“ понашање државног апарата посебно је појачано након 16. октобра и влада до дана данашњег, а тешко је прогнозирати до када ће све то трајати, јер ДПС за сада од свега што се дешавало тога дана још увијек тврди политички пазар и опстаје на власти.

Шта нам онда преостаје? Мало шта, јер против побуне је државна скаламерија која се храни и опстаје тако што гуши побуну. Политичка историја је показала да системи који побуну схватају као непријатеља имају подужи рок трајања, али овај црногорски превазишао је по томе и моћније сличне идеологије и системе. Ипак, фитиљ гушења побуне у Црној Гори полако догорјева и ваља се припремити када се државна ДПС моћ распрсне као мјехур од сапунице. Треба се припремити за тај догађај, јер тек након њега Црну Гору чекају велика искушења, односно побуна као саставни дио свакодневног живота.

 

 

ИЗВОР: ИН4С