ПИСМА СРПСКИХ КОНЗУЛА ИЗ ПРИШТИНЕ: Из уста Арнаута с краја 19. века о њима и о Србима

  • Данило Катанић, тајни извештач српског конзула у Приштини, иначе управитељ српских основних школа у Митровици, сазнао је у лето 1899. године о једном важном дијалогу, који је неки угледни арбанашки првак из добре породице, водио са одређеним Србином из Митровице

 

                                                Косовска Митровица

 

С обзиром да је тај разговор садржавао низ различитих и занимљивих података, међу којима и потврду: шта Арбанаси мисле о себи и о Србима, то је Катанић цело то саопштење забележио под наводницима и доставио га Конзулату српском у Приштини.

А ево шта је арбанашки првак рекао: „Арнаути су – тако се отприлике изразио овај Арбанас – млад, вредан, бистар и разборит, а при том велики народ, који живи на простору од Таслиџе до Јање и од Јадранског мора до Вардара, насељава дакле 4 вилајета јевропске турске царевине. Нарочито се тај народ одликује својим јунаштвом и храброшћу, којим особинама превазилази све друге народе и због чега му се сви морају поклонити. Јевропа данас води рачуна о томе народу, јер је то заиста силан и снажан народ, који и заслужује да има своју самосталну државу и он ће је ускоро и створити. Арнаути данас и држе турску царевину. Да њих није, она би одавно пропала. Турски цар то врло добро зна, па зато се и он боји Арнаута. Aко Арнаути само успу (а без сумње ће успети) да остваре оно што су наумили, онда ће се тек видети шта су они и шта могу учинити“.

„Пошто је још пуно којешта надробио о грдној сили и храбрости арнаутској, онда је узео у претрес Србе и о њима казао своје мишлење, које је, како изгледа, мишлење свих овдашњих Арнаута. Казао је најпре, да су Арнаути и Срби, што међу њима живе, један народ, подељен на три вере (ту разуме и Арнауте римокатоличке вере). Сви смо пре били Латини, па су неки и остали то (Арнаути римокатолици), неки су се истурчили, а неки прешли у православље.

„И ја сам – казао је – водим порекло од једне хришћанске породице, која и данас живи ту и ту и зове се тим именом“ (име породице као и име саме личности, која ми је дала повода да ово напишем, прећуткујем за сад из извесних разлога), а то је стара српска породица, чији чланови и данас живе у једном селу, као добри и изврсни Срби. По свему се дакле види – продужава он своје разлагање – да смо ми сви један народ, и, по његовом мишљењу, и ми што се погрешно називамо Србима, Арбанаси смо. Ми страшно грешимо, што се називамо Србима, јер је то један врло покварен и поган (баш тако) народ, који треба уништити и збрисати с лица земље. Сви, дакле треба да се зовемо Арнаутима, па онда рахат међу њима да живимо и да уживамо сва она права која и они. Ако не то, а оно можемо бити Латини, јер и они су то исто, што и Арнаути. Паметније би било од наше стране, да ми то сами учинимо, док нас они не почну приморавати на то, а то ће скоро отпочети. „Как’и Срби? Треба тај погани милет што пре очистити одавде или их нагнати да буду Арбанаси, што и јесу од старине. То ми Арнаути хоћемо и учинићемо. Не само ми, овако мисле људи у целој Јевропи; ја сам читао дела о Арбанасима, која су јевропски људи писали, па и они исто овако мисле“ (заиста и читао неко дело на арнаутском језику, латиницом писано, које је неки непријатељ Српства писао, – Зна се већ чије је то масло).

Овако говори један млад и зажарен Арбанас, који ужива велики глас међу својима и који је својом интелигенцијом доста измакао од својих дивљих другова. Да је пак доиста из српске лозе, признаје он сам а види му се и по томе, што врло лепо и чисто српски говори; чему га је мајка још из малена учила. Овај његов говор нарочито бележим, што потиче од такве једне личности, која је као првак и поглавица Арнаута, и оно дакле, што он говори у име свију.

 

Шиптари уз подршку Отоманског царства, као и данас Запада, увек спремни да се дигну на оружје против Срба

 

Јасно се из тога види, шта смерају Арнаути и ко их на то подбада. Онај, који им улива такве мисли у главу, тај их у исто време дражи противу Срба, убеђујући их да су им Срби највећа сметња за остварење њихових замишљених планова. Само с тим се могу објаснити толики грдни зулуми, што јадни Срби трпе од ових уображених и разузданих дивљака. Са свију страна се окомили на Србе и у највећој журби, хитају да униште тај – како они кажу – покварени и погани милет. Журе и успевају.

Факат је, да је Срба овамо с дана на дан све мање и мање. Једни напуштају своја огњишта, једни гину, једни умиру пре времена, живећи у непрестаном страху и трпећи свакојаке срамоте и понижења, те тако мало по мало нестаје их. Ако овако још мало потраје, доћи ће време заиста, кад у овом крају (у средишту Српства из старине) неће бити ни гласа ни трага oд Cpбa.

Све ово посведочено је размишљање Арнаута – Шиптара с краја 19. века, како сам Катанић и наводи у свом писму. Нема потребе уопште, чак би би било сувишно, свако поређење са стањем данас у било ком смислу ових навода. То ће се такође видети и  из наставка Катанићевог писма.
„Влада Турска, да ли се заиста боји Арнаута, као што они кажу, или се пак слаже са том арнаутском политиком, не знам, тек се то види, да им она попушта и сама упућује на утамањивање свега онога што је српско. Највеће зликовце, највеће зулумћаре и арамије, који и саму државу на разне начине оштећују, па чак и јавно је харају, власт штити и чува само за то, да утамањују Србе. Познати разбојник, убица и арамбаша Усија Фератовић, против кога су толике тужбе отишле од овдашњих Срба, главна је и уважена личност сад овде, јер власт не само што га не гони, него га храбри и иде му на руку да се обогати. Да је то тако види се по томе, што је за ову годину закупио десетак вароши Митровице за 600 лира, а цео овдашњи ућумат зна, да би се тај десетак могао продати и за 800 лира, и више још. О томе добро зна и сам мутесариф приштински, који је био на лицитацији. А што зна мутесариф, свакако зна о томе и валија, па ипак се такав човек, који је починио и чини грдна зла и који јавно ара и пљачка државу, трпи па чак се и уважава из узрока који горе наведох. Шта више он се зариче, да од свега што за десетак дугује неће ни паре дати држави. Зато ваљда сад прави кулу усред Митровице, па га ипак зато нико не гони”.

Шиптари пред кулом – негде на Косову и Метохији

 

Из књиге Бранка Перуничића – „Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
ИЗВОР: КМ новине