ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА КАО ДЕО СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА

  • Када је почетком 13. века успоставио самосталну српску цркву, Свети Сава је као њен први архиепископ поставио седишта дванаест епископија на самој граници ондашње Србије, као да је веровао да ће на тај начин и државу и народ заштитити од многобројних освајача.  Тако је прво седиште самосталне Српске православне цркве успостављено у седмовратој Жичи, која се налазила надомак границе према ондашњој Угарској

 

Тамара Огњевић

 

Непрекидне најезде Кумана, Печењега, Татара и других свирепих и ватри склоних освајача показале су врло брзо да се средиште црквене управе ипак мора преместити на неко мирније место. Тако је Савин наследник на епископском престолу, његовом вољом одабран духовни син Арсеније Сремац започео градњу Цркве Светих апостола надомак Пећи, на локацији варљиво удаљеној од попришта сталних сукоба. Апостоли ће временом постати централна црква комплекса храмова познатог под именом Пећка патријаршија, светилишта у коме се и данас на престолу Светог Саве први међу епископима Српске православне цркве устоличава у звање патријарха.

Пећка патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”                            Пећка патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”

 

Скровита зараван ушушкана дивљим зеленилом у долини реке Бистрице на уласку у Руговску клисуру била је прави монашки рај средином 13. века када је Арсеније Сремац започео градњу Цркве Светих апостола, храма чија је примарна намена била да постане маузолеј српских архијереја. Овај простор надомак града Пећи на Косову, био је метох манастира Жича још у време Саве Немањића, па поједина предања, али и натпис на једној фресци у Светим апостолима сугеришу да је план о градњи овог црквеног средишта направљен још за живота оснивача самосталне српске цркве. Мало је, међутим, вероватно да је у то време било ко могао претпоставити да ће управо овде настати по много чему јединствен комплекс у укупној традицији српске црквене уметности.

Црква Светих апостола, Пећка патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”Црква Светих апостола, Пећка патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”

 

Арсеније је подигао Апостоле у стилу рашке градитељске школе. Једнобродна грађевина са унутрашњом припратом и куполом, добила је нешто сложенији, троделни олтарски простор. Зидана је ломљеним каменом, а богато клесани саркофази архијереја у њеном наосу најнепосредније сведоче о гробном карактеру овог храма, сазиданог по узору на легендарни маузолеј васељенских патријарха у Цариграду, који је и сам за патроне имао Христове ученике. Следећи управо византијску традицију да се око неке значајне сакралне грађевине настави са дозидавањем нових цркава, капела и различитих анекса, архиепископ Никодим је 1320. уз северни бок Апостола подигао једнобродну цркву Светог Димитрија. И Свети Димитрије, као и Богородица Одигитрија, коју ће 1330. саградити архиепископ Данило II, једнобродне су грађевине са куполом. Разликују се утолико што је купола у Никодимовој грађевини подигнута у склопу кровне конструкције која се ослања на пиластре унутар бочних зидова грађевине, док ону осмоугаону у Одигитрији носе четири слободна ступца. Богородичина црква је нешто већа од Светог Димитрија, а уз њен јужни зид архиепископ Данило је дозидао и малу цркву Светог Николе.

Пећка патријаршија, припрата, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”            Пећка патријаршија, припрата, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”

 

Велики подухват проширивања Пећке патријаршије у епохи енергичног и даровитог архиепископа Данила окончан је градњом монументалне спољне припрате која ће објединити четири цркве, стварајући привид да је у питању јединствена грађевина. Овај егзонартекс, настао 1330, био је у прво време отворен, са масивним звоником и катихуменом, који су у међувремену порушени. Према археолошким истраживањима, Пећка патријаршија је у Данилово време, а по узору на Жичу, била обојена у црвено, а њене фасаде су поред прозора и врата обликованих у романо-готичком стилу, биле декорисане и живописом. Од тог сликаног украса данас ништа није сачувано, али су фасаде патријаршије недавно поново окречене у црвено.

Ктиторски портрет архиепископа Данила II, Пећка Патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”Ктиторски портрет архиепископа Данила II, Пећка Патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”

Пећка патријаршија је истински зборник српског сакралног сликарства у периоду од неколико стотина година. Особито централна Црква Светих апостола, са неколико слојева иконографски занимљивог и стилски разноликог сликаног украса, представља прави уметнички драгуљ. Најстарији слој фресака у Апостолима настао је још за живота Арсенија Сремца, средином 13. века. Његови солидно очувани делови могу се данас видети у олтару, куполи и поткуполном простору. Поред традиционалног Причешћа апостола, Поклоњења јагњету (агнецу), представа јеванђелиста и појединих епизода из живота Христа и апостола, из ове епохе посебно су упечатљиве композиције Деизиса, Вазнесења Христовог у куполи и монументална Богородица Оранте (Молитељка) окружена анђелима и апостолима у часу када се њен син узноси на небо. Силаску Светог Духа на апостоле у овом храму је с правом дато значајно место, чиме се најдиректније сугерише његов каратер епископског седишта. Портрети Саве Немањића и Арсенија Сремца у процесији новозаветних архијереја и учених отаца хришћанске цркве, насликани у проскомидији Светих апостола, прва су аутентично српска иконографска интервенција у оквиру традиционалног православног сликарског шематизма оваквих сцена, и за српску уметност имају подједнако и историјску и теолошку вредност.

Педесетак година касније, негде око 1300, у епохи краља Милутина, једна група сликара је украсила припрату Светих апостола. Међу овим фрескама, поред представа Немањића светитеља и ктитора, свакако је најзанимљивија она у којој је ухапшени Христ изведен пред јеврејског свештеника Ану. На овој слици се налази читав један сто испуњен комплетним писарским и сликарским прибором какав су користили преписивачи и илуминатори средњовековних књига.

Већ средином 14. века, у време кад је седиште у Пећи подигнуто у ранг патријаршије, први српски патријарх Јоанкије II  даје да се ослика још један слој фресака у унутрашњој припрати и певницама. Након његове смрти, изнад саркофага у коме и данас почива, насликана је композиција на којој је представљено успење овог патријарха. Пракса сликања упокојења знаменитих архијереја постојала је и раније, што се види на изузетној фресци у Апостолима, насликаној изнад саркофага архиепископа Саве II, на коме се високо свештенство, монаштво, али и краљ Драгутин Немањић 1272. опраштају од овог црквеног поглавара родом из дома Немањића. Ова фреска је обновљена током рестаурације у првој половини 17. века. Мајстори које је тада ангажовао патријарх Пајсије нису били најбољи у свом занату, али нису старијим фрескама нанели онолико штете колико најрадикалнија обнова живописа 1875, када је македонски зограф Аврам готово пресликао све слојеве фресака из ранијих периода. Дугогодишња ситематска рестаурација и конзервација повратила је добрим делом некадашњи изглед фресака у Светим апостолима.

Црква Светог Димитрија добила је своје прве фреске средином 14. века, у време првог српског патријарха Јоаникија II, који је приказан у лику светог Јоаникија који се моли пред Богородицом Орантом (Молитељком) на западном зиду овог храма. Сликарство цркве посвећене Димитрију Чудотворцу, светом ратнику, заштитнику града Солуна, обновио је по налогу патријарха Пајсија у 17. веку чувени зограф Георгије Митрофановић. Поред занимљивих представа Сабора српске цркве као паралеле Васељенским саборима, фреске у Светом Димитрију су јединствене и због циклуса о животу и страдању овог светитеља који није тематски често окупирао пажњу средњовековних уметника, али ни ктитора на тлу Србије.

За разлику од Апостола и Светог Димитрија, Црква Богородице Одигитрије и данас има солидно очуван живопис из прве половине 14. века, настао по жељи њеног ктитора архиепископа Данила II, кога у овом храму срећемо у отменом плавом орнату са тонзуром на глави, док уз помоћ свог заштитника, старозаветног пророка Данила, приноси Богородици модел храма. Фреске у Одигитрији одају високу ученост свог наручиоца, али и посебан осећај за потребу развијања култова Срба светитеља међу црквеним високодостојницима. Тако Данило даје да се у проскомидији Богородичиног храма у Пећи наслика циклус фресака са темом из живота Арсенија Сремца, првог ктитора Пећке патријаршије. Посебно су занимљиве и поједине сцене из циклуса Христових празника међу којима нарочито треба истаћи Силазак у Ад и Христова јављања по Васкрснућу.

Најмања, последња саграђена, Црква Светог Николе, добила је свој једини слој живописа тек у другој половини 17. века. Тада је по налогу патријарха Максима осликао један од најбољих сликара српске уметност под турском окупацијом, зограф Радул. Највећу драгоценост овог фреско-ансамбла несумњиво представља чак двадесет пет призора из живота и чуда Светог Николе, међу којима су посебно занимљиве две сцене о исцељењу Стефана Дечанског насликане у целини према опису из житија овог светог краља, које је у 15. веку написао Григорије Цамблак.

„Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде“, стоји у једном старом родослову опис онога што је његов састављач сматрао највреднијим у српској средњовековној уметности. Нема сумње да је пећка спољна припрата не само драгоцен пример монументалне архитектуре већ и изузетна галерија слика насталих у широком распону од прве половине 14, па до краја 16. века. О томе како је припрата изгледала у време кад је архиепископ Данило саградио, познато је са његовог ктиторског портрета у Богородичиној цркви, а колико је занимљивих фресака морала садржати, јасно указују и данас добро очуване иконографски ретке појаве Богородице Млекопитателнице (Дојиље), изузетна Лоза Немањића у чијој првој зони се појављују две владарке монахиње и светитељке Света Анастасија и Јелена Анжујска, као и фреска Богородице Животоносног источника на којој је Мајка божија насликана као извор живе воде. У Данилово време у припрати је постављен и камени престо Светог Саве на који су седали најстарији у хијерархији током црквених сабора одржаваних вековима у Пећи. Овде је сахрањен и патријарх Макарије Соколовић, први старешина обновљене српске цркве у време турске окупације у 16. веку. Други слој живописа у преграђеној и преуређеној припрати настао је по његовом налогу, а сликали су га најбољи српски мајстор међу којима и чувени иконописац Лонгин. Из Макаријевог времена су циклуси фресака везани за васељенске и српске црквене саборе, фреске са ликовима угледних пустиножитеља какви су Јоаникије Девички, Јован Рилски, Прохор Пчињски, као и представе празника у црквеном календару за 365 дана  литургијске године.

Српски црквени и државни сабори у Пећкој патријаршији, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”Српски црквени и државни сабори у Пећкој патријаршији, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”

 

Дирљив је напор српских црквених првака да чувају и обнављају Пећку патријаршију вековима изложену удару ватре и освајача. Ово црквено средиште је много страдала током турских освајања, али ништа мање у време аустријско-турских ратова у 17. и 18. веку када је разбојнички опљачкана вековима сакупљана ризница. Писани извори помињу да је пећко благо било толико велико да су га Турци 1688. на девет коња однели. То нажалост није била и последња похара ове велике светиње.

Чудотворна икона Богородице Пећке, Пећка патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”Чудотворна икона Богородице Пећке, Пећка патријаршија, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”

 

По завршетку Првог светског рата овде је 1924. устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије Павловић. Отада се сви српски патријарси производе у ово највише црквено звање у Пећкој патријаршији. Међутим, мало је недостајало да по завршетку Другог светског рата, када је држава конфисковала готово сав манастирски посед, ово величанствено здање буде претворено у музеј. Судбина овог светог места заувек је измењена 1957. када је манастир први пут у историји постао женски. У међувремену знатно нарасло сестринство храбро се већ деценијама бори са свим недаћама нове косовске стварности. Од 1999. године Пећку патријаршију и гробове српских црквених високодостојника чувају италијански војници у саставу КФОР-а.  Заједно са Високим Дечанима, Грачаницом и Богородицом Љевишком, Пећка патријаршија је под општим именом  „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“ стављена на Унескову листу светске баштине 2004. године.

Пећ, звона, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”                           Пећ, звона, Фото: Драган Боснић за “Благо Србије”

 

„Невероватан део историје, заробљен у овој намученој земљи. Дивне и потресне фреске. Почаствован сам што сам био у прилици да ово искусим,“ забележиће један енглески официр у манастирској споменици почетком 21. века, као да понавља многоструки ехо бројних намерника у Пећкој патријаршији стотинама година уназад. Јер овде никада није било мира и спокоја. Као да је судбина једног народа да се вером брани од ватре и освајача. Онако како је то мислио и Свети Сава.

 

Из књиге “БЛАГО СРБИЈЕ”, Младинска књига, Београд, 2012.

ИЗВОР: Националист