ОВА ПЛАНЕТА ЈЕ ЧУДАН ШАР

Раде-Божовић

Раде Бoжовић

 

 

  • Док се око „панамског случаја“ дигла оправдана дрека на вукове који једу невине овце, месо носе лисице. Залуд је поименце на Панамској листи отац Камеронов, Порошенко (чујем га како кличе да је све ово руско масло!), то чедо украјинске револуције и пасторче очуха са западне стране Дњепра, није важно што је на листи име саудијског краља, имена разних омиљених и мажених шејхова, оданих заштитника феудализма у име западног либерализма, повика је на Путина. Не на његове наводне пријатеље. Само се не зна још ко уби у хотелској соби његовог пријатеља са Паманске листе? Ваљда, опет, Путин.
  • Овде једна дама црче за Натоом. Сасвим је разумем: једва чека да пошаље сина или кћер у Авганистан, а може и ближе,  – на Блиски исток. Па нек се, брате, радује. И поноси. Уз то, може тамо и да се доживи и по неко силовање. И без Руса. Амерички пенис, да не употребим Вукову реч, мање смрди. Јер, ето њима и суде а руским силоватељима и нашим – ништа.

 

 

 

Да нема објективних медија, нарочито  тамо од куда долазе лекције из демократије и владавине права, живот би био на овој ојађеној Планети врло досадан. Досадан и монотон. Све лаж до лажи, све очај до очајa. Овако нам се пружа нада у спас и очај претвара у животну чар.

Ето, рецимо, зашто:

– Док се око „панамског случаја“ дигла оправдана дрека на вукове који једу невине овце, месо носе лисице. Залуд је поименце на Панамској листи отац Камеронов, Порошенко (чујем га како кличе да је све ово руско масло!), то чедо украјинске револуције и пасторче очуха са западне стране Дњепра, није важно што је на листи име саудијског краља, имена разних омиљених и мажених шејхова, оданих заштитника феудаилзма у име западног либерализма, повика је на Путина. Не на његове наводне пријатеље. Само се не зна још ко уби у хотелској соби његовог пријатеља са Паманске листе? Ваљда, опет, Путин.

– Наш врли премијер у залету кампање обећава нова Потемкинова села: отвара ШИРОМ НАШЕГ ЛОКАЛНОГ ШАРА обновљене школе, ојађене диспанзере, поштанске канцеларијице, робне куће и остала замајалишта. Фабрике нек се отварају код наших врлих суседа. Или је и код њих иста прича? Док му радници раде неуморно у три смене, док он обилази Београд на мочвари, дотле му фабрика за производњу чипова ради у четири смене. Под хитно и на градилиште Beograda na vodi, на ужабокреченој мочвари увести и четврту смену. Макар док не проради брза пруга између Београда и Будимпеште. Још само са Железаром да буде друга прича.

– Када би радиле наше фабрике и производиле нешто друго осим магле, онако вредно као наши вербални мајстори што производе шупље речи, плате и пензије би нам биле веће. Али, појео ђаво шалу.

–  Онај наш сват из северног дела нам још домовине `зело` се наљутио и пронашао тамо, међу мирним паорима, четнике Словаке. Сват се овај заклео да у Војводини није никада било четника до сада, а сад ето Словака. Врло је у праву, али је заборавио да спомене да је зато тамо били неких усташа. Историја нам је увек била слаба страна. Усмени смо народ.

Овде једна дама црче за Натоом. Сасвим је разумем: једва чека да пошаље сина или кћер у Авганистан, а може и ближе,  – на Блиски исток. Па нек се, брате, радује. И поноси. Уз то, може тамо и да се доживи и по неко силовање. И без Руса. Амерички пенис, да не употребим Вукову реч, мање смрди. Јер, ето њима и суде а руским силоватељима и нашим – ништа.

– Министар, амерички војни, објавио је листу највећих непријатеља. На срећу Србије нема на тој листи на којој је Русија добила часно прво место. Друга је Кина, трећа С. Кореја, четврти је Иран а пети, замислите, тероризам. Све је јасно сада и када се отопио снег, појавио се брег. Тероризам има великога тату, па чврсто вежите учкур на гаћама. Претпостављам да је на листи америчких пријатеља, која још није објављена, на првом месту родна груда вахабизма, каиде и селефизма…

И  за крај: Ко би се свега сетио шта се чудно збива на овоме шару? Морам зато да завршим.

 

ИЗВОР: Центар академске речи