ОТКРИВАЊЕ РАЦКЕ И РАШАНСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

 Др Милан Парошки

 

 

  • Жаљење изазива чињеница да писана историографија на српском језику, брише више хиљада година историје Рашана и Раца у Панонији, из времена пре и после Римског царства
  • Мада је неспорно у историографији, али и у археологији доказано, да Римско царство чак, ни на врхунцу освајања, од I до IV века нове ере, никада није загосподарило ни педљом Бачке земље, а ни Банатом изнад Бегеја, односно, великим делом географске Панонске низије! Римска провинција Панонија, била је само мањи део Паноније, коју су у континуитету, од праисторије, насељавали Раци. Рим, Бачку и већи део Баната никада није освојио, чак и када је владао Британским острвима и Нориком
  • Континуирано насељавање Раца, од Старчевачке културе 5500. година пре Христа, Винчанске и Вучедолске, Скитске и Сараматске, све до Аварског каганата, 800. године, представљају доказ о постојању цивилизације која није била античка, већ независна у односу на стару Грчку и Рим. Посебна – рашанска и рацка цивилизација!

 

 

Најновија археолошка истраживања, у 2010. до 2012. године, на локалитету Сајлово код Новог Сада, показују и неспорно доказују, да римска и источноримска – византијска нога, нису ступиле преко Дунава. Континуирано насељавање Раца, од Старчевачке културе 5500. година пре Христа, Винчанске и Вучедолске, Скитске и Сараматске, све до Аварског каганата, 800. године, представљају доказ о постојању цивилизације која није била античка, већ независна у односу на стару Грчку и Рим. Посебна – рашанска и рацка цивилизација! О њој, додуше, пише званични историчар Римског царства Амијан Марцелин у IV веку, називајући народ у Бачкој и Банату „лимигантским“ и варварским. И описујући га спремним да уместо лојалности према римском цару Констанцију II, ратује и буни се!

Лимес је граница на латинском језику, значи да су „лимиганти“ граничарски народ – што су Раци и Срби одувек и били. Захваљујући археолошком истраживању на локалитету Барутана на Римским шанчевима, у Музеју Града Новог Сада, 2008. године, на Варадинској тврђави, била је представљена оригиналним артефактима, керамиком, оруђем и оружјем и идеалном реконструкцијом стамбеног објекта, иста та 7000 – годишња култура Рашанског народа. Континуирано насељеног становништва на левој обали Дунава. И поред артефаката, археолошких доказа ове ексклузивне музејске поставке, ништа се значајније није десило у разоткривању Рашанске и Рацке панонске цивилизације.

 

Хришћанска апостолска црква, апостола Павла

 

А да је баш у питању посебна цивилизација и слободан народ, са другачијом организацијом друштва, независног у односу на Рим, у првих хиљаду година нове ере, сведочи најбоље, Хришћанска апостолска црква, апостола Павла, од I века, па до првог краља Угарске Стефана – Сент Иштвана (1001 – 1038), који је носио словенско име Војко, до његовог крштења, а син његов првенац, звао се Мирко!? Сент Иштван је крунисан на самом почетку другог миленијума, у још увек јединственој хришћанској цркви. Црква Христова доживеће први раскол, 16 година после Војкове смрти, тек 1054. године. Према томе, Стефан је био први краљ Угара и свих старинаца, Рацких хришћана у Панонији.

А какво је краљевство Војково – Стефаново било, сведочи најбоље писмо папе Силвестера, упућено краљу Стефану:

„У писму му папа изражава чуђење што се у Мађарској налази девет „грчких“, а само један „латински“ манастир.

Не само угледне старешине, него и знатни делови мађарског народа припадали су тада „грчком“, у ствари словенском и ћирило – методском обреду.“[1]

Свети Ћирило и Методије су 867. године, 150 година пре појаве Мађара на историјској сцени у Панонији, код панонских рацких и моравских краљева, Коциља и Прибе – основали четири епископије и архиепископију Веспремску на Балатону. Архиепископија је аутокефална хришћанска црква, по канонима, а и на Сабору. Државотворни сталежи Раца, самостално су бирали свог архиепископа, пре доласка Угара у Панонију. А Угри су се појавили на историјској сцени око 980. године.

Раци су у својим црквама служили литургију на српско – словенском језику, јер су свети Ћирило и Матодије, насупрот противљењу немачке Салцбуршке надбискупије, код двојице папа у Риму – прво код Адријана, 869. године, а затим код Јована VIII, 879. године – одбранили тај стари рацки и српски литургијски језик. Светом Ћирилу и Светом Методију папе су издале булу „Марљивост твоја“ и тако озаконили рацку литургију. Исту је признао и васељенски патријарх Фотије, 882. Године. А печат самој мисији оставио је својом канонизацијом – светаштвом, Свети Ћирило, преминувши приликом другог боравка и одбране словенске литургије и Панонске архиепископије, у Риму. Он је светитељ јединствене хришћанске цркве, прерасколне. И дан данас је, сахрањен крај папске столице, у цркви Светог Климента. И тако, Света словенска браћа, рацки језик учинише четвртим литургијским језиком на свету, после старогрчког, латинског и арамејског.

 

Зашто Свети Сава није преводио Библију нити Јеванђеља?

 

Користећи ову тековину и предање православне Панонске цркве, Свети Сава, рашански принц у световном животу, а потом први архиепископ Жичке архиепископије, 1219. године – није преводио Библију нити Јеванђеља. Имао их је писане на свом језику.[2] Зато је за живота, а и због канонског спора са Охридским архиепископом Хоматијаном – свој архиепископски трон, уступио Арсенију Сремцу (1233-1263). Тако је канонски ујединио, нову Жичку архиепископију и пет векова старију Панонску цркву!

Међутим, нужно се поставља питање, како је било могуће, да у веома кратком року, од десетак година, да две мисије Свете словенске браће, код двојице папа у Риму, остваре потпуну самосталност и аутокефалност Рацке Панонске цркве и посебан рацки литургијски језик, као равноправан латинском? Односно, српско – словенску редакцију Јеванђеља? Овај подвиг је тим већи, ако се зна да је за целих наредних хиљаду година, од IX до XIX века, немачки или мађарски језик, нису били признати као литургијски!?

Питање да ли би латински језик, у немачким црквама, икада био замењен, да није Мартин Лутер (1483-1546) успео у реформацији?

Да ли због ове језичке привилегије, словенске литургије, или због политичке слободе Раца у Панонији – немачка Салцбуршка бискупија – најмоћнија немачка католичка црквена институција у IX веку – повела је дуготрајан рат оружјем, против Веспремске архиепископије Св. Ћирила и Методија!

Моћ Рацке Панонске цркве, огледала се и у чињеници да је са својим народом, током једног целог столећа, води ратове за слободу. А веома је важно констатовати, да се Угри, потоњи Мађари, на крају IX и почетку X века нове ере, још увек, не појављују на историјској сцени у Европи?! Мађарска историографија покушавајући да укорени Угре у што ранији период, у рацку Панонију, наводно, утврђује Арпадов прелазак Карпата и силазак у средњу Европу око 900 – те године?! Четири деценије после папских признања словенске литургије, Јеванђеља и Веспремске архиепископије, у рацким краљевинама Моравској и Панонској..?

Митски вођа Угара Арпад, био је вођа племена Међер, једног од седам мађарских племена. Умро је 907. године, а да није добио признање своје државе, нити од васељенског византијског цара, нити од папе. Наиме, Арпад није био хришћанин, нити је комуницирао са државама и владарима хришћанске Европе. Да ли је био изнајмљен, или не, од стране Веспремске архиепископије у ратовима са Салцбуршком бискупијом – свеједно. Живео је као номадско племе пљачкајући хришћане Европе. Сто година је требало Мађарима и Салцбуршкој немачкој надбискупији да униште словенске државе у Панонији и да се један панонски владар – Војко, по први пут, крсти и окруни византијском круном. Сент Иштван је крунисан 1001. године, захваљујући прерасколној Панонској хришћанској цркви.

Пропадање панонских рацких држава, очигледно текло је веома споро, јер је популација слободних Раца, у јединственом хришћанству, била толико бројна, да је папа Силвестер, првог угарског и краља свих хришћана у Панонији, Сент Иштвана (умро је 1038. године, 16 година пре раскола у хришћанству, који ће се десити 1054. године), опоменуо због чињенице да у његовој краљевини постоји девет источно – хришћанских манастира и свега један западно – хришћански и римски!?

 

Одакле толики број хришћана у Бачкој и целој горњој Панонији и ко су ти хришћани, првог миленијума нове ере, били?

 

На чему, ако не на хришћанству, заснивала се хиљадугодишња цивилизација у Панонији?! Историја бележи веома кратку, иако моћну, владавину Хуна у V веку, Авара у аварско – словенском савезу до 812. године, када их у Панонији, Карло Велики први западни Свето – римски цар, успева да порази. Од Аварског каганата не остаде ни трага ни гласа, а савремена археологија на ободима Новог Сада, у првој деценији XXI века, поред аварских коњаничких гробова,[3] налази искључиво рацке, хришћанске, прекобројне укопе.

Још једном, да се запитамо, одакле толики број хришћана у Бачкој и целој горњој Панонији, која није никада признавала римску власт и ко су ти хришћани, првог миленијума нове ере, били? Одговор постоји: панонску Цркву Ћирила и Методија, успоставио је и канонски уредио онај који је уредио цело хришћанство – апостол Павле! Први епископ Панонске хришћанске цркве, у I веку нове ере, наименован од апостола Павла, био је његов сродник, свети апостол Андроник, један од Седамдесеторице:

„16, 7 Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју и другаре моје у сужањству који уживају велико поштовање међу апостолима, и који и пре мене вероваше у Христа.“[4]

Такође и први епископ нове хришћанске цркве код Трачана, на Балкану, био је најближи рођак апостола Павла, свети апостол Карп, такође један од Седамдесеторице:

„…Следбеник и пратилац апостола Павла, од кога би постављен за епископа Верије Трачке.“[5]

Рано хришћанство Паноније изван римских провинција Илирије и Паноније Секунде, извесно није могло доживети погроме римских царева, попут Диоклецијанових, 303 – 304. године, које су хришћани претрпели на територији Римског царства пре Миланског едикта, цара Константина Великог, 313. године.

Ни Диоклецијан, ни Проб, као ни сви римски цареви пре и после њих, нису владали добрим делом панонске равнице, односно целом Бачком до Будима и Банатом северно од Бегеја, до под Карпате…! Природна религија, произашла из култа сунца (бог сунца Ра) – какво је, добром мером било рано хришћанство у Панонији – и данас живи у очуваним традиционалним култовима и обичајима међу православним становништвом у Панонији и Србији.[6]

Религија Раца, међутим, није била немушта и није се заснивала искључиво на природним, већ итекако и на култним, односно културним појавама. Арамејски језик којим је говорио Исус Христос и апостол Павле, био је разумљив Рацима, како тада тако и данас. У целини је сачуван у рацком говору. О рацком језику нешто касније. Довољна је само констатација, да језичке баријере нису биле препрека, већ добра веза са Христом и његовом науком, отуда процват најраније хришћанске цркве у Панонији, уређене од апостола Павла у I веку.

 

О мисији апостола Павла у Панонији

 

О мисији апостола Павла у Панонији, сведочи признање апостолског и васељенског цара, Франца Јосифа I, дато војводи Стевану Шупљикцу, 1848. године. Грб Војводине Србије, дарован од хералдичког извора највишег реда, од Цара, украшен је са четири „С“ и ћириличним натписом: „Војводина Србија“. На грбу је једино знамење у пољу Бачке – стојећа фигура апостола Павла са мачем![7] Највиши ауторитет, као и најзначајнија хералдичка радионица Васељенског царства, по науку: „Бог на небу, цар на земљи“, посведочио је изворну апостолску црквеност Раца, у слободној Панонији.

Осим тога, по предању цркве, бројни светитељи чине темељ хришћанства рашанског и рацког народа. На пример, Св. Иринеј Сирмијски, погубљен на мосту код Сремске Митровице и његов ђакон Димитрије, као и 150 ранохришћанских светитеља са простора данашње Војводине и Славоније…

Култови ових светитеља, доказују и у савременој науци, својом прекобројношћу, по математичкој методи академика Милутина Миланковића, да је сваки православни манастир, својим темељима, архитектуром и грађевинским програмом и владарском оснивачком повељом рашких владара, постао то што јесте: необориво сведочанство о духовности, политичкој, култној и културној моћи панонских Рашана и Раца. Како пре хиљаду година, тако и данас.

У Сремској Митровици, средином XX века, у центру града, откопани су темељи ранохришћанског манастира Светог Димитрија – по којем и град носи име. Ђакон Димитрије из Сирмијума имао је своју богомољу и Град свих 1300 година, док Турци нису уништили Васељенски манастир његовог имена у XVI веку. Занимљиво је, да је, од VI века по подели Јустинијана цара јединственог Римског царства, Панонија припадала Римској папској столици, али је манастир Светог Димитрија остао у Васељенској патријаршији!? И био царски манастир византијских царева.

Свих других 32 манастира, у Светој гори Фрушкој, оснивачке повеље добили су од суверених рашких владара. Поштовано је правило, да је владар „властан“, тј. власник, а свештена хијерархија било које цркве – „бесребрена“! Јер и сам Исус Христос је избацио трговце и новце из храма, па су епископи „по његовом образу“ располагали само чином, али не и власништвом на земљу и манастирске сваковрсне поседе.

Еремитске – монашке заједнице, настале су у Панонији, истовремено кад и на Синају, најкасније до краја VII века нове ере. Ови манастири постали су феудална добра са припадајућим прњаворима – насељима и поседима у власништву манастира са зависним сељацима, себрима – под условом да су тако одлучили и повељом, их основали и даровали им поседе Раци и рашански суверени владари, краљеви, цареви и млађи цареви – деспоти…

Тако о настанку ранохришћанских манастира код Раца у Панонији, осим житијних текстова и предања Цркве, сведоче и канонски докази, манaстирски типици и хрисовуље. Јер, сваком појединачном, самосталном манастиру и манастирском феуду, на државном сабору суверени владар давао је оснивачку повељу, баш као што давао сваком феудалцу Рацу, или Рашанину. Тако је панонски краљ Приба, у IX веку, основао самостални манастир код Шида, Прибину главу, који се и данас, његовим именом зове. А краљ Стефан Драгутин Немањић, после другог Дежевског сабора, 1292. године, повељом је даровао манастир Беочин, за метох манастиру Тавни…

Први архиепископ Жичке архиепископије Свети Сава (1219 – 1233. године), није био оснивач ни једног манастира у Рашкој. Држава Рашка је била суверена и саборна. Изван Државног Сабора нису доношене било какве значајније политичке одлуке,[8] нити је владар мимо Сабора, издавао повеље манастирима. Рашки владар, а не архиепископ, који је по Христовом лику хиротонисан. „Одвајање цркве од државе“ тековина је Француске револуције, 1789. године, и није се дотицала Рашке и српске државе, све до југословенског уједињења и победе комунизма у XX веку.

У име „Оца, Сина и поспешенијем Светог Духа“, владари су били власни да оснивају манастире. Сви одреда из свете династије Немањића, Мрњавчевића, Хребељановића, Лазаревића, Бранковића су то и чинили. Међутим, једино је деспот Стефан Лазаревић – први деспот међу рашким владарима и градитељ манастира Манасије (Ресаве), са саборним објектом у порти манастира – био оснивач посебне црквене организације: Београдске митрополије. Ова ће, нова митрополија, у време Арсенија III Чарнојевића и рашанског митрополита Исаије Ђаковића, 1712. године, постати Сремскокарловачка. Сви манастири, које ће у XV веку, изградити српски деспоти у Срему, припадаће Београдској митрополији. Постаће и остаће београдски манастири. А једина црква, коју је деспот Стефан Лазаревић изградио у Панонији, на свом Торонталском поседу, биће романичка ритерска катедрала источне оријентације – Арача код Новог Бечеја.

Мада није владао Сремом, први и једини деспот из породице Штиљановић – Стеван, окористио се канонским правом Београдске митрополије и правом новог светитеља, па је по преносу његових моштију из Шиклоша у Барањи, 1543. године, Митрополија Београдска обезбедила је самосталност манастиру Шишатовцу. Овај манстир су, иначе, изградили жички монаси у сремској земљи.

Право деспота – цара, па и светитеља да буде оснивач самосталних манастира, омогућило је самосталност манастира Шишатовца и кад Царства више није било. Шишатовачка самосталност потврђена је даровном повељом удове деспотице Стевана Штиљановића. Будући да је била жена и супруга, она је основала женски манастир Петковицу и као метох даровала је Шишатовцу.

Сви други ктитори и градитељи, попут Марка и Лацка Овшића, из Рацкевија, који надоградише саборну припрату у Новом Хопову, 1575. године, тек су хришћански доприносили оснивачким делима рашанских владара.

 

Велико чудо  Светитеља код Ковиља

 

Историјско и канонско објашњење о „прекобројним“ манастирима у Панонији – феудалним добрима Српске православне цркве, Жичке архиепископије и Пeћке патријаршије – налази се у историјском запису савременика и писца Житија Светог Саве, Доментијана – који сведочи о светитељовом чуду и дипломатском напору Светитељевом да се заустави угарска војна сила краља Андрије, 1220. године, која је пошла у поход на тек окруњеног Стефана Првовенчаног. Велико чудо учинио је Светитељ код Ковиља, а потом је миропомазао и самог угарског краља Андрију. По канонски потврђеном предању, Свети Сава основао бројне панонске манастире: Златицу, Месић, Војловицу, Кусић, помињани Ковиљ и друге, а да није био световни владар?! Могао је то да чини, због тога, што шизматички угарски владари, нису давали оснивачке повеље православним манастирима. Или су ти манастири већ били основани, како сведочи папа Силвестер, у писму Сент Иштвану…!

Да је канонско и римско право, у хришћанској Панонији, поштовано и да нам оно и данас пружа најчвршћи доказ о рацкој култури, вери и моћи, потврђују и друге чињенице. На пример, највећа међу ратницима и великашима Рацима – породица Дмитра и Стевана Јакшића, из Надлака, опевана у народним песмама, поседовала је бројне градове и имања насеља у Поморишју, крајем XV века, али није била, нити је могла бити оснивач било ког православног манастира?! Мада и прослављен ратник Стефан Јакшић, који је знао у двобоју са швапским мегданџијом, од цара и краља Маћаша Корвина, да добије цео град као награду – осим дворске капеле у Надлаку, друге цркве или манастира није градио.[9]

Међутим, ова породица чувена и прослављена, није имала суверено право рацког владара да оснива и гради манастире. Породица војводе Јакше у Деспотовини Ђурђа Бранковића, родиће две принцезе, Јелену и Ану. Јелену, супругу светог деспота Јована Бранковића – од рана преминулог 1502. године, и Ану, литавску принцезу – мајку Јелене Васиљевне. Јелена Васиљевна, постаће супруга великог руског кнеза Василија III Ивановића. Она ће родити првог руског цара Ивана IV Васиљевића (дер гросен) Грозног (1530-1584).

 

Зашто после Ивана Грозног у Русији није био крунисан ни један краљ?

 

Иван Грозни је крунисан царском круном 1547. године, иако, ни пре њега, ни после Ивана Грозног, у Русији никада није био крунисан ни један руски краљ. Логично објашњење о томе, како је било могуће, да од великог кнеза, буде миропомазан цар (?), налази се у чињеници и околностима, да је нестало рашанско царство. Нестала је и српска Деспотовина, млађе царство, па и било који рацки претендент на то звање. Иван Грозни је, са пуним наследним правом, могао бити крунисан за цара, захваљујући свом пореклу и родослову. Праунук чувених рашанских ратника Јакшића, цар Иван Грозни био је велики ктитор, како манастира Хиландара, тако и бројних других манастира Српске православне цркве и Пећке Патријаршије.

Иван Грозни ипак, није оснивач ни једног српског манастира, мада је српско деспотско – царско достојанство нестало. Његово ктиторство и чврсте православне и крвне везе, учинише да су српски манастири и црквени достојанственици наредних векова, у Русији тражили земаљско укрепљење и подршку цара господара.

Московска митрополија, пак, 1459. године – да ли коинциденцијом са падом Смедерева – постаје аутокефална у односу на Васељенску патријаршију, а њен први митрополит био је смедеревски Србин. Тиме је мисија „Крмчије Светог Саве“, још у XIII веку, први пут преписана у Кијеву – персонализована науком о црквеној самосталности, уродила рајским плодом.

Сви ови историјски предлошци мисије Раца и Рашана, владара у Панонији, циклично ће утицати на историјске догађаје, а њихови покрети, ратови и православље, допираће све до граница татарске Златне орде и турског царства на Црном мору. О томе, веома тачно и научно, пише др Љубивоје Церовић, у своје две књиге посвећене Славеносербији и Новој Сербији.

Читаоцу остаје право, да захтева од савремене историјске и политиколошке науке, објашњење државне и црквене мисије Арсенија III Чарнојевића у рацкој земљи[10] као и значаја Београдског државног сабора, од 18. јуна 1689. године. На овом Сабору , војводе – тисућници, рацке и рашанске војске, печатним прстењем су потписали саборне одлуке и тако озваничили своју државну улогу и ратничку мисију. Такође је грех науке, што историјски лик и улога првог војводе Српске Војводине – подвојводе Монастерлије, из исте 1689. године, до његове преране смрти, почетком XVIII века, као и следећи рашки и рацки сабор у Баји – нису представљени, изучени и описани…

Стотине година, рацке и рашанске политичке историје, чекају да буду откривене, због нас самих и пусте савремености која се клати, јер не препознаје своје чврсте темеље…!?

 

[1] Душан Ј. Поповић, Исто, стр. 43.

[2] Старе српске биографије, Доментијан – Житије Светог Саве, превод Димитрије Богдановић, Просвета, Београд, стр. 145.

[3] Напомена: Историографија и археологија до данас нису коментарисале прекобројност „трачког коњаника“ на каменим стелама, који постоји пре и после римског освајања Паноније, а „трачки коњаник“ није припадао римским култовима. Ниједна од наука није упоредила бројност коњаничких некропола у Бачкој, постојећих до краја Аварског каганата, са култом античког „трачког коњаника“…?

[4] Библија, Стари и Нови Завет, Павлова посланица Римљанима, превео др Лујо Бакотић, Добра вест, Нови Сад, 1988.

[5] Николај Велимировић, Пролог, за 26. мај, Православна црквена општина Линц, 2001.

[6] Веселин Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора 1910-1924, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.

[7] Оригинална застава Војводства Србије, дарована војводи Стевану Шупљикцу, 1848. године, од стране Васељенског цара Франца Јосифа I, носи ћирилични натпис, крст и оцила, а у пољима осим Бачке – сремског јелена у лежећем ставу са чемпресима (еманација Бога Ра), барањска кула са носиоцима грозда на траљама и лава са одсеченом турском главом – Великокикиндског диштрихта из Баната. Ова застава је изложена на сталној поставци у Панчевачком музеју.

[8] Др Милан Парошки, Докторски рад – Идеја саборности и државотворни сабори у српској политичкој традицији, ФПН Београд, 2011.

[9] Хроничар Ђорђе Сремац описује Дмитров подвиг код опсаде Беча крајем XV века

[10] Др Стефан Чакић, Биографија Арсенија III Чарнојевића, Прометеј, Нови Сад, 1988.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи