ОСТАЋЕ ИЗРЕКА: Бјеже као Монтенегрини од крста!

 

Свакаквих глупости смо се о крсту наслушали ових дана од овдашњих безбожника. Крст је за њих „метални предмет“, „показивач страна свијета“, „римска справа за мучење“ (рече Балша Брковић, али макар поштено призна да је атеиста)… Неће крсту ни име да помену, као што вјерници избјегавају да изговоре име „непоменика“… А ево шта, у ствари, симболизује крст:

Крст има функцију синтезе и мјере. У њему се састају небо и земља. У њему се преплићу вријеме и простор.  Он је никад непререзана пупчана врпца свемира повезаног с праисконским средиштем. У једној средњовјековној германској питалици, ријеч је о стаблу којему је коријење у паклу, врх у Божјем пријестолу, а гранама обихвата свијет: то стабло је крст. У источњачким легендама, крст је мост или љестве по којима се људске душе пењу према Богу. У неким варијантама, крст има седам пречки као што космичко стабло предочава седам небеса.

Хришћанско предање је највише обогатило симболизам крста, сабравши у тој слици историју Спасења и муку Спаситељеву. Крст симболизује разапетог Христа, Спаситеља, Ријеч, другу особу Светог Тројства. Он је више него и лик Исуса Христоса, јер се поистовјећује с његовом људском историјом, штавише и с његовом личношћу.

Комадићи крста на који је разапет Христос, разишли су се по цијелом свијету да умноже чуда, а један је, чудесним путем, уз руку Јована Крститеља и икону Богородице Филермосе, стигао и у Црну Гору (1941. године) и налази се данас у Цетињском манастиру. Крст ће се поново појавити у рукама Христовим на Последњем суду. Нема живљег симбола.

Хришћанска иконографија се њиме послужила да изрази Месијину патњу, а и његову присутност. Гдје је крст, ту је и разапети.

Разликују се више облика крста. Но, различита значења која има симболика Предања, немају ничег апсолутног. Једна друга не искључују, свако изражава једну проживљену перцепцију преточену у симбол.

    Византијски крст

 

Тако Т-крст симболизује змију објешену о колац, смрт жртвом побијеђену. Већ је у Старом завјету тај облик био провиђен тајанственим смислом. Анђео је задржао руку Абрамову да не убије сина, и Исак је поштеђен јер је на леђима носио дрво за жртву у облику крста.

Крст са једном пречком је крст Јеванђеља. Четири крака симболизује четири елемента који су се у природи људској искварила, цијело човјечанство привучено крсту са све четири стране свијета, врлине људске душе. Подножје крста усађено у земљу означава вјеру која почива на дубоким темељима, а горњи крак крста означава наду која се пење ка небу. Ширина крста је милосрђе што се шири све до непријатеља, дужина крста је постојаност до краја.

Крст с двије пречке предочава на горњој – погрдни Пилатов натпис: Исус Назараћанин, краљ јудејски. На доњој су се пречки шириле Христове руке. То је тзв. Лоренски крст, који заправо потиче из Грчке, гдје се најчешће и сусреће.

               Руски крст

 

Руски крст (☦) је хришћански крст и важан симбол православне и руске културе. Карактеристика је присуство косе линије у односу на главну вертикалну (доље), поред двије горње хоризонталне у односу на главну вертикалну: горње и средње (главне). Према легенди, при распећу Христа, на крсту је прикован знак на три језика (грчком, латинском и арамејском) са натписом „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Под ногама Христа била је прикована пречка, али савијена на једну страну. Постоје тврдње да та пречка под ногама има своју симболику, разлог зашто је десна (наша лева) страна уздигнута, а лијева (наша десна) спуштена. Наиме, ради се о јеванђељској тврдњи да се десни разбојник покајао и спасао (тј. отишао у Рај, горе), а лијеви није и отишао је у ад (пакао, доље).

  Уопштени православни крст

 

 

 

Крст са три пречке је симбол црквене хијерархије, па одговара  папској тијари, кардиналском шеширу и бискупској митри. Од 15. вијека, у Римокатоличкој цркви само папа има право на крст с три пречке; двоструки је крст припао кардиналу и надбискупу, а једноструки – бискупу.

Постоји разлика између крста муке и крста васкрснућа, први подсјећа на питање и смрт Христову, други на побједу над смрћу. Стоха је најчешће украшен стијегом или пламеном, па је налик на барјак или лабарум што га је Христос развио винувши се из гроба, а мотка му је заврпавала крстом умјесто шиљком… Није то више стабло као у крсту муке, него штап, штавише – жезло. То су преображена вјешала.

Крст је симбол вјечне саве, славе освојене жртвом, а која је на врхунцу заносне среће.

 

 

 

 

ИЗВОР: Седмица