ОРОШЕНИ МИНИСТАР И 8.000 ПРЕКОБРОЈНИХ

Јован Павловић

 

 

Полако се шири свест да је просвета прекобројна, да је за њу планирано тихо дављење и да нема шта да изгуби?

Поздрављам све просветне раднике који су 17. марта у Београду присуствовали једном епохалном постисторијском чину, као и онима који нису. Пропустили су да сведоче једном од највећих антирежимских протеста пошто је Србија постала колонијална демократија, и то протесту понижених и увређених просветних радника, на које одавно више нико не рачуна као на озбиљну снагу способну да се супротстави неоколонијалној окупацији. Но самим тим осећај солидарности, задовољства и поноса био је израженији.
За почетак, треба признати да је заказивање окупљања био приличан пуцањ у мрак, те да нико није могао да предвиди какав ће бити крајњи одзив. Сами организатори су прижељкивали неких три хиљаде људи како би бар могли да блокирају Немањину. У најлуђим надама помишљало се на пет хиљада, али изгледа да су сви били затечени бројком од скоро пуних осам хиљада незадовољних радника у просвети!

ОНИ НА КОЈЕ НИКО НИЈЕ РАЧУНАО

Испоставило се да су и државне обавештајне службе (које су само огранци служби ЕУ) биле поприлично затечене сопственим погрешним проценама, о чему сведоче и изјаве радника обезбеђења испред Министарства. Томе је највероватније допринела и чињеница да је од преко 650 школа Уније у штрајку јуче потпуно обуставило рад само неких 140-так школа. Додатну забуну изазвао је слаб одзив из великих градова, на које се највише мотри, попут Ниша (само два аутобуса) и Новог Сада (један аутобус). На Београд се више озбиљно не рачуна. Појавили су се, дакле, они на које нико није рачунао, они које је глобализација бацила на колена, они који немају више никаква права, па ни право на непристајање. Свака част!
Сауроново око властодржаца из Брисела и Берлина очигледно је било окренуто ка некаквим кризнијим жариштима, тако да ни са те стране није било помоћи нашем марионетском Министарству, које је исказало потпуну безидејност, те није имало довољно снаге ни да изведе припремљени спектакуларни чин којим је планирало да се просветни радници, као једина преостала аутентична локална елита, сатанизују и варваризују, те тако уклоне са мапе блештавог неолибералног „пута ка просперитету“ одабраних пет одсто.
У моменту кад је професор Драган Матијевић, председник Уније синдиката просветних радника Србије, са бине позивао министра да се обрати окупљеним демонстрантима, министар Вербић је заиста дошетао из парка у пратњи дечка који личи на Немању Ђорђевића (човек који није задовољавао услове ни за шефа кабинета, али је брзо „аванзовао“ на позицију специјалног саветника). Испред бине им се придружио и проћелави господин у црном са нешто мање софистицираним профилом.
После неколико презривих погледа упућених професору Матијевићу, који га је и даље дозивао да се обрати окупљенима, министар се окренуо ка демонстрантима и упутио ка сигурности Министарства кроз просветни шпалир. Наравно, сасвим спонтано око њега се окупило 15-так наочитијих службеника у цивилу који су омогућили безбедну пловидбу. Министар је деловао исцрпљено и одсутно, те му је једна старија колегиница понудила јабуку уз речи: „Узми, сине, делујеш ми уморно”.

ЦРНА МАЦА ИЗ МАТРИКСА

Неколико минута, колико је трајала пловидба, професор Матијевић је позивао окупљене да не наседају на провокацију и да се држе достојанствено. Ипак, у неколико наврата, министар је орошен водом из флашица, како би повратио неопходну снагу и поуздање.
Ово је у неким медијима, који су све време спремно чекали, експедитивно приказано као „инцидент“, али није се десило ништа што би задовољило глад за сензационалном деградацијом просвете. Остатак окупљених представника штампе био је шокиран очајничким поступком којем се није видела ни сврха ни поента.
Остаје да нагађамо да ли је министар очекивао само 300-нак људи којима би се заиста надмоћно обратио, или је „мама Меркел“ наредила „тати Вучићу“ да жртвује „сина Вербића“ зарад „виших циљева“. Шта год да је планирано, није успело. Али смо бар били у прилици да дотакнемо министра! Мало ли је?
Шалу на страну, јуче се показала напрслина у матрици, попут оне у Матриксу кад црна маца услед грешке у програму непрестано из почетка прелази улицу на истом месту. На том месту је програм најрањивији. Ту може да се очекује да матрица почне да се урушава. Питање је да ли је просвета већ постала свесна да је прекобројна и да за њу није планирано ништа осим тихог дављења, те нема шта ни да изгуби? Очигледно да се та свест полако шири, али још увек не у довољној мери, јер матрица и даље нуди разне симулације живота које су многима милије од грубе реалности.
Дакле, 17. марта се десило мало чудо, али нам је, нажалост, потребно покретање далеко веће аномалије система. Питање је има ли просвета сама снаге да тако штогод изведе. Када би Србија имала праву интелектуалну елиту, она би сада реаговала, али уместо ње имамо корисне идиоте (корисни идиот, корисна будала (Usefulidiot; Полезный идиот) је израз, којим се у политичком жаргону означава личност која пропагира ставове или интересе групе или идеологије коју у потпуности не схвата и која је у том смислу цинично искоришћена у пропагандне сврхе). Србија мора да изнедри нову елиту, јер је то истински императив момента.
Дакле, 17. марта је показана масовност, али она сама по себи није довољна без идеје водиље. Господа Вербић и Вучић су једноставно признали да Србијом управља ММФ. Коначно смо дошли до дна целе приче. Питање је како се одлепити од дна?

Аутор је професор у штрајку

ИЗВОР: standard.rs/