“Оригинал је нестао, имамо преписе” или како су фалсификовали историју Словена!

У маси измишљених народа, који су Карлу стајали на путу сврставамо још један велики народ са својим племенима, а то су „Словени“. Историја словенског становништва се помиње пуно чешће у нашој историји, обзиром да су они неважни за историју Европе (Е. Димлер). Типична формулација наших твораца историје у којима је све погрешно, нељудски, дилетантски, бечки!

Још нешто о понижавајућем дилетантском стилу овог бечлије: Уосталом,  неки научници су у овој теми “Словена” ишли још даље, само да би повезали овај народ са светском монархијом Карла Великог  (Е. Димлер). Димлер зна за народ „Словена“ око 800. године, а такође за “Хрвате” и “Далматинце”? “Тако се поштује рано дело Ј. Лициуса из града Трау, “De regno Dalmatie et Croatiae”, libri VI, Amsterdam, 1668, поновљено издање у Виндебони 1746 г. од Швантера, али под називом Scriptores rerum Hungariae, том III” (Е. Димлер).

Овде је све лажно и погрешно, као и комплетна бечка историја. Ово дело није из 1668. године, а иза  Јохана Луцијуса из Трауа крије се Јован Лучић из Трогира! Назив је такође погрешан,  дело се не зове De regno et Dalmatae Croatiae као што Димлер пише, него “Hronika Prosbiteri Diocleatis Regnum Slavorum“ из 1666. године и није његово дело. Право име дела је “Хроника попа Дукљанина” из 12. века!  Али, ово дело је из средине 17. века, очувано је и зове се „Препис Ивана Лучића из Трогира око 1650 г, када је штампао прво издање Hronika Prosbiteri Diocleatis Regnum Slavorum (В. Мошин).

О чему је писао Лучић и шта је лежало пред њим ? Сада су креатори историје на делу! Патриције из Сплита је пронашао „стару књигу на “хрватском” језику од речи до речи”. Књига из 1509. године на “хрватском” језику? Па, немамо га ни данас! Али то иде даље. Прича се, да је ово дело преведено годину дана касније са “хрватског” на латински, “за оне који нису знали “хрватски”, како би упознали историју “хрватских” и “далматинских” краљева и овај дође у руке Ивана Лучића, који је штампао под  називом  Il regno Dalmatie et Croatiae Libri 6 , Амстердам 1666. г, стр 287-309. Он ће исто дело печатити под именом  “Scriptores Rerum Hungaricarum”,  ово дело Ивана Лучића под насловом “Историја хрватских и далматинских краљева” од 1666. г, поново штампао Швантер у тому три збирке под насловом Scriptores Rerum Hungaricarum, Беч, 1748 г, стр. 486-524, али сада као мађарску историју!?

Тако је наша историја конструисана, a дело  „Хроника попа Дукљанина“ из 12. века, има у нашој исконструисаној историји следећа имена: „Барски Родослов, Liber Gothorum, Regnum, De rei Dalmatia e Servia, Dalmatia e historia de rei di Servia, De regno Dalmatiae et Croatia, Scriptores rerum Hungaricarum, Хрватска Хроника“ (В. Мошин , “Летопис Попа Дукљанина”). Али, ово дело о Словенима није из 12. века! Код Орбинија у литератури не налазимо Дукљанина. Ми држимо ово дело за једну измишљотину касног 17. века, као и дело Орбинија… из разлога које ћемо касније навести.  Дукљанин прави један увод за своје дело као и Орбини. У уводу ове књиге налазимо опет офуцану фразу: Оригинал је нестао, имамо преписе! Овде оригинални рукопис такође није сачуван, али латински превод је сачуван!  Неки ову Хронику сматрају оригиналом једног писца, док други мисле да су у питању више самосталних аутора.

За нас је изузетно важно, да неки овај рад датирају у 12. век,  док други сматрају да потиче из 16. века а Лучић чак из 17-ог века! Овде је на месту тврдња,  да Хроника није сачувана у свом оригиналном облику, већ у бројним прерадама у различито време. Прве две представљају варијанту, то је латински превод “словенског” оригинала, а затим италијански превод са латинског. Друга варијанта садржи обе друге прераде: “хрватску” и њен латински превод“ (Ј. Сидак). Дакле, као што смо утврдили, у 12. веку „словенски“ није постојао, као ни “италијански”, ни “хрватски” или “латински” јер је то дело много млађе као конструкт каснијег 17 века! „Ово дело је сачувано само у једном спису из средине 17.  века, па чак и 18. в. (Ј. Сидак).

 Истовремено су и за друге „словенске“ народе израђене Хронике: за Русе „Несторова хроника“, за Чехе „Кузимирова“, за Пољаке „ Галухроника“…  Зашто је била потребна ова превара? Хтели су и морали да нам докажу да су у 12. веку (Димлер у 8. веку) постојали “народи” “Далмати”, “Кроати”, “Угри”, “Готи”, “Слави”… Да се вратимо Димлеру. “Ова књига у сваком погледу ствара основу за сва каснија достигнућа на истом пољу…са богатством овде први пут одштампаних докумената“ (Е. Димлер). Знамо за више „Rerum Hungaricum-а“ и за још старије од Швантерове. Управо су зато и направљене, да би Димлер могао да их држи за оригинале на основу којих ће бити направљени фалсификати!

Наше владајућа наука коју овде Димлер заступа, познаје и друга још старија дела о “Словенима”: „Historia Solonitas“ од Томаса фон Спалата из 1268. године, Хроника Ђакона Јохана (чак из године 908–1008 г.), „Словени у Далмацији“, око 300 година касније од Андреаса Дандола и на крају оно најгоре, „једино дело Константина Порфирогенита, из средине десетог века, из кога скоро искључиво потичу наша знања о најстаријим „Словенима“ и њиховим племенима“ (Е. Димлер).

Аутори се овде не слажу ни у вези појма “Словени”. Измишљени Хелмод од Боисауа у својој књизи „Историјско дело“, које наводно потиче из 12-ог а уствари17-ог века, штампано је тек 1556 г.“ (У. Топер).  Под “Славенима”  се подразумевају „пагански“ северни Немци и Данци. Зато су морали измислити Хелмолда, јер у 12. веку нисмо имали ни Немце ни Данце. Германи су Сарбати а Венди су Винди, део српског народа, који је своје име добио по врховном богу Виду. Мора да су Словени били део Венеда, као и Германи!  Њихова земља се звала Виндиа, Виндалиа, Вандалиа. Отуда, од имена  Винд и Виндиа долазе Инд и Индиа у србској рецензији.

Алберт Кранц у својој „Вандалији“ из 1575 г. изједначава реч Вандали с латинском речју „Склави“. То је још горе од изједначавања назива Теут са Дојче насталим тек у 18. веку! „Вандали“ је искварено име Венда и њихове земље Виндалие, Венденланда, а њихов поход на Африку је измишљен, као и њихов језик који „не може да буде индо-германског порекла“ (У. Топер).

“Словенски народ” припада младој историји а „Слави“ су нови појам за Србе који се погрдно тумачи као „Склави“, робови,  и понижавајуће је обележје за србски народ, не тако старо како нам то творци измишљене историје приказују. Развој појма Словен одвијао се за време Ренесансе и тек је у 16. веку потпуно прихваћен (У. Топер)!

 

 

Приредио С. Филиповић, из књиге “Карло Велики није постојао”

 

 

 

ИЗВОР. Центар академске речи