ОНЕ СУ НАС ОДРЖАЛЕ: 7 прича о књигама

Момчило Петровић

 

 

  • Стари ћирилични рукописи чувају се јер су важни за културу, док су еротске народне песме скриване скоро два века. Неке књиге, попут Пелагићевог „Народног учитеља“ и „Књиге о Милутину“, ушле су у скоро сваку кућу

 

 

 

  1. 1. Бурна и недовршена историја једног рукописа

    „Мирослављево јеванђеље“ је настарији сачувани спис на ћирилици, а у Србију је стигло тек 1891. Од тада је нестајало и скривано је од освајача

    Мирослављево јеванђеље“ је најстарији сачувани спис на ћирилици и за културу Срба има непроцењиву вредност, а од 2005. налази се на Унесковој листи „Памћење света“.

    Цртеж наге жене

    „Јеванђеље“, чију је израду пред крај 12. века поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање, исписано је на 181 листу пергамента, на старословенском језику. То је богослужбена књига коју чине делови Новог завета распоређени према редоследу читања у току црквене године. Осим текста, садржи и 296 цртежа пером, а затим бојених четкицом црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшених златом.

    Очаран лепотом овог списа, руски калуђер који је касније постао владика кијевски, приликом посете Хиландару у зиму 1845/‘46, кришом је исекао један лист – 166. по реду, и понео га у Русију. Занимљиво је да је баш на том украденом листу једини цртеж наге жене у целој књизи – лик вавилонске блуднице.

    Украдени лист приказан је јавности као „лист српског јеванђеља из 12. века“ на археолошкој изложби у Кијеву 1874, где га је видео и фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду. Он је први српску јавност обавестио о постојању овог рукописа и дао му име „Мирослављево јеванђеље“. Седамнаест година касније, Љубомир Стојановић, тада водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, проучио је рукопис на Хиландару и у Београд донео детаљан опис.

    Наредних пет година трајала је кампања научних и црквених кругова у Србији да се „Мирослављево јеванђеље“ пренесе у Београд, а онда је 1891. краљ Александар Обреновић посетио Свету Гору. Хиландар је био у веома тешкој финансијској ситуацији и знатном новчаном сумом млади краљ га је спасао. Захвални калуђери су му заузврат поклонили своје највредније реликвије: „Мирослављево јеванђеље“ и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања. Два дана пошто је краљ с пратњом напустио Хиландар, у манастир је стигао тајанствени човек из Санкт Петербурга, с намером да откупи књигу по било којој цени.

    Обећање и копија

    У ноћи између 28. и 29. маја 1903, кад су официри убили краља Александра и краљицу Драгу, „Мирослављево јеванђеље“ украдено је из дворског сефа. Тек 11 година касније, током евакуације уочи Првог светског рата, краљевски библиотекар из Тополе у једном од сандука краља Петра пронашао је „Јеванђеље“ и предао га регенту Александру. Никада није разјашњено како је ово дело после Мајског преврата доспело у посед старог краља.

    У страху од Немаца, који су га тражили после 1941. године, овај рукопис је скриван у олтару манастира Рача код Ужица, а од 1943. био је похрањен у трезору Народне банке.

    Данас се „Мирослављево јеванђеље“ чува у посебној комори испод зграде Народне библиотеке Србије. Осим оног листа који је у Русији… Иако је било најава да ће га Владимир Путин свечано вратити Томиславу Николићу, председнику Србије средином прошлог месеца уручена је само копија.

    Ако је за утеху, њему и његовој пратњи омогућено је да баце поглед на оригинал.

 

 

atentat

stojan-novakovic

crven-ban

 

 

 

 

  1. 2. „Безобразне“ песме

    Иако је Вук Стефановић Караџић скупљао и „особите песме“, пуне вулгарних речи и доскочица, оне су јавности биле доступне тек 1979. у књизи „Црвен бан“

    После слома Првог српског устанка, којем се прикључио на самом почетку 1804, Вук Караџић је из Србије 1813. пребегао у Аустрију. Долазак у Беч одредио је његов даљи живот. Дошао је у додир са образованим писцима и ту је, што је важно, упознао Јернеја Копитара. На његов наговор, Вук се посветио књижевном раду: почео је да пише прву граматику, да скупља у народу речи за „Рјечник“, и да бележи народне песме.

    Само за научну употребу

    „У нашијем је народнијем пјесмама за нас најдрагоцјенија чистота и сладост нашега језика: кад би књижевници то познавали, онда они не би кварили и грдили највећу драгоцјеност свога народа, свој народни језик, него би се трудили научити га из народнијех пјесама“, објаснио је Вук свој сакупљачки рад. Већ наредне године, 1814, он у Бечу штампа збирку народних песама названу „Мала простонародна славеносербска пјеснарица“, а у наредних педесет година штампаће епске и народне песме укупно у шест томова.

    Српска академија наука и уметности (САНУ) 1974. штампала је пет нових књига српских народних песама, пронађених у Вуковим рукописима. Прве четири књиге овог издања књиге садрже и лирске и епске песме које Вук није хтео да штампа јер нису биле добре. Пета књига садржи „Особите пјесме и поскочице“, а штампана је у тиражу од само 500 примерака, с упадљивом напоменом на корицама: „Само за научну употребу“.

    „Особите пјесме“, како их је Вук звао, оне су песме у којима се употребљавају „безобразне“ речи, онако како се говоре у народу. Народне изразе који се односе на полне органе и сексуалне односе Вук је унео и у прво издање „Српског рјечника“ 1818, што је изазвало бес црквених кругова и донело му анатему митрополита Стратимировића, па је већи део тиража био спаљен.

    Ој секице, дајдер мало…

    Издање САНУ намењено „научној употреби“ брзо се прочуло у јавности, па су преписи ишли од руке до руке, а 1975. лист Књижевна реч објавио је 41 „шкакљиву песму“. Тек захваљујући „Просвети“, ове песме – 121 од укупно 367 – постале су 1979. доступне широј јавности под насловом „Црвен бан“.

    Благоје Јастребић, главни уредник „Просвете“, о овим песмама у предговору је поручио да „нема разлога да их не примимо онаквим какве оне јесу: без стида и зазора“.

    Па, ево једне: „Ој секице, дајдер мало п*це!/ Не дам, брацо, дебеле си ките!/ Дај ми, рано, рендисаћу мало!/ Ој секице, дајдер мало п*це! / Не дам, брацо, дугачка си к*рца/ Дај ми, рано, одрезаћу парче! / Не реж‘ к*рца, не видио сунца / Та не квари п*ци залогаја!“

    И једне поскочице: „ Уј, тако ми сиса твоји, / Управо ми к*рац стоји! / Ако мислиш да ја лажем, / Оћеш да ти га покажем?“

  2.  

    3. Српски просветитељ ког је Србија хапсила

    Васа Пелагић је често хапшен као социјалиста, па је у затвору и завршио свој живот, али је његов „Стварни народни учитељ“ постао најпопуларнија књига у земљи

    У Србији у 19. веку није било књиге која је више читана и већи утицај имала од „Стварног народног учитеља“ Васе Пелагића. Рачуна се да је само у прве две деценије од објављивања 1879. штампано 250.000 примерака, при чему треба имати на уму да Срба тада укупно није било више од три милиона. И да је већина била неписмена!

    Бацио мантију

    Пелагић је рођен 1838. у босанској Посавини, а у Београду је упоредо похађао гимназију и Богословију. После завршене гимназије, 1860. вратио се у Брчко и три године службовао као учитељ, а затим је на Московском универзитету слушао предавања из медицине. Из Русије се вратио с идејама за национални препород. Уз подршку српске владе 1866. оснива у Бањалуци Богословију, која је представљала и прву средњу школу у БиХ. Добија монашки чин архимандрита, а три године касније, после туче с Турцима у којој је штитио своје ђаке, осуђен је на 101 годину прогонства у Малу Азију. Залагањем Русије, 1871. враћа се у Србију, прихвата социјалистичке идеје Светозара Марковића и скида мантију, а српске власти га због политичког рада неколико пута хапсе. У затвору, у Забели, умреће 1899.

    За њим су остали бројни политички списи, али га је Србија упамтила по „Народном учитељу“. Једноставним, јасним језиком, разумљивим за масе, Пелагић је исписао поуке о чувању здравља, као и савете за вођење домаћинства – од тога како треба сејати пшеницу, па до упутства за прављење сапуна за рубље, чишћење флека и справљање вина од купине.

    За читаоце оног доба најважнији је био „лекарски одељак“, са описом многих болести, њиховим узроцима и последицама, и с практичним упутствима за лечење народном медицином и употребом лековитог биља. До данашњих дана сачувано је око стотину педесет писама која су Пелагићу слали његови читаоци: „За доктора, његове рецепте и апотекарске фарбане водице потребно је неколико банака, што сељак нема, и доста времена, а овако помоћу твоје књиге излечи се брзо и јефтино“, пише у једном од њих.

    Пелагић је тврдио: „Чист ваздух крепи и оживљује не само тело и здравље телесно већ и дух и памет… Ходајући у чистом ваздуху и радећи, човек треба да се навикне држати прси издигнути а ако је беспослен, руке на леђима спојити.“ Саветовао је да се ноћу спава крај отворених прозора, да се у стану не суши рубље и да се стан једном недељно чисти. Истицао је важност телесног вежбања: „Без гимнастике би завладао застој у телу, а застој доноси собом укоченост, млитавост и опадање.“ О храни, између осталог, у „Учитељу“ пише: „У новије доба више њих доказује да људи могу живети без меса, и тад да ће бити здравији и човечнији но једући заклане лешине – месо“.

    Који комад гимнастике

    А препоруке онима који раде, као да су преписани из данашњих магазина: „Сваког сахата од седења устајати, мало се прошетати и који комад собне гимнастике обавити“.

    Ови савети били су радо примани, а његове присталице су говориле – „живимо по Пелагићу“. „Читајући прогледасмо на очи. Сад тек знамо шта смрди, а шта мирише“, стоји у једном од поменутих писама читалаца.

 

 

vaso-pelagic

 

 

 

 

  1. 4. Књиге које су чудом преживеле Хитлера

     

    У бомбардовању Народне библиотеке 1941. страдала су 1.424 ћирилична рукописа, а преживели су „Зборник српских житија таха-монаха Марка“ и „Призренски препис Душановог законика“

    У првом немачком налету на Београд погинуло је 2.274 људи, порушено 627, а оштећено преко 8.500 зграда.

    Народна библиотека, најзначајнији споменик културе, тада смештена на Косанчићевом венцу, потпуно је изгорела у бомбардовању, а са њом и 500.000 књига и часописа објављиваних од њеног оснивања 1832. године. Заувек је тада нестала и писана баштина српског народа – уништена су 1.424 ћирилична рукописа од 12. до 18. века, међу којима је и стотинак рукописних књига на пергаменту и књига штампаних пре 1500. Приликом предаје партизанима, немачки генерал Лер, на питање о овом варварском чину, изјавио је: „То је била заповест мог Фирера.

    Наредио ми је да порушимо Београд, да разбијемо Југославију. У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку Србије, па тек оно што је за нас војнички интересантно!“ Према дневнику Милана Шкера, преводиоца у партизанској делегацији на питање: „Зашто баш библиотеку?“, Лер је одговорио: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“ Само две старе књиге из Народне библиотеке чудом су 6. априла 1941. избегле уништење.

    „Зборник српских житија таха-монаха Марка“, настао између 1370. и 1375. на Светој Гори, садржи преписе неких од најважнијих дела српске средњовековне прозне књижевности. У Народној библиотеци чуван је од 1914, али се у време априлског бомбардовања 1941. нашао неколико стотина метара даље, у Капетан Мишином здању. Академик Владимир Ћоровић, историчар, однео је „Зборник“ у свој кабинет упркос забрани и тај чин недисциплине спасао је књигу. Ћоровић је с групом политичара 12. априла 1941. пред окупаторима напустио земљу, али су Немци изнад Грчке оборили њихов авион и он је погинуо. Године 1944. „Зборник српских житија таха-монаха Марка“ враћен је библиотеци.

    Друга књига која је преживела 6. април је „Призренски препис Душановог законика“. У повлачењу из Београда пред Немцима 1915. особље библиотеке ју је спаковало у металне кутије и утоварило на воз за Крагујевац. Вагон је захватио пожар, а немачки официр Фон Вилкенс наредио је да се из пламена спасава све што може. Фон Вилкенс је рукопис предао претпостављенима, а они су му рукопис вратили – ваљда као награду. После рата Фон Вилкенс је „Призренски препис“ понудио на продају. Тако се сазнало да књига није уништена. Дипломатском акцијом, враћена је у Београд 1934, али није поверена Народној библиотеци већ – Уметничком, данас Народном музеју. На срећу, јер да јесте, изгорела би у бомбардовању.

 

ФИРЕРОВА НАРЕДБА

 

 

Приликом предаје партизанима, немачки генерал Лер изјавио је: „Мој Фирер је наредио да порушимо Београд, да разбијемо Југославију. У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку Србије, па тек оно што је за нас војнички интересантно“

 

  1. 5. Писац који је крупно слагао

    Јоаким Вујић је написао врло популарно „Животоописаније“ о невероватним путовањима, али век касније је утврђено да је све измислио

    Многи су писци поправљали и дописивали своје биографије, али нема никог ко је тако крупно слагао као Јоаким Вујић, зачетник позоришта у Србији.

    Заслуге за културу

    Аутор четрдесетак позоришних комада и романа, човек који је 1813. у Пешти први пут у историји приредио позоришну представу на српском језику, а четврт века касније на позив Милоша Обреновића у Крагујевцу установио и први српски театар, Вујић је имао пустолован живот: рођен 1772. у Мађарској, отиснуо се као младић на пут по Европи, службујући повремено као учитељ да се прехрани. Иако су му још за живота признате заслуге за културу Срба, умро је 1847. у сиромаштву, а гроб поред старе Цркве светог Марка на Ташмајдану поравнат је и заборављен.

    Између осталог, Јоаким Вујић штампао је 1833. књигу под насловом „Животоописаније“, у којој је „надугачко и нашироко“ описао своје путовање на Исток, предузето три деценије раније. Писац је, наиме, од 1801. живео у Трсту као учитељ у дому богатог трговца из Боке Антонија Квекића. Захваљујући њему, две године касније примљен је на брод који је возио робу за Цариград и ходочаснике у Палестину. Од децембра 1803. до срећног повратка у Трст на пролеће 1805, Јоаким Вујић је видео и доживео оно што многи не би ни за хиљаду година. У Црном мору он и сапутници прошли су кроз такву буру да су данима касније гледали како поред њих промичу остаци бродова и лешине путника; у Египту је присуствовао хватању крокодила и видео мунгоса („ихнеумона“) и нилског коња („хипопотама“); преживео је у Средоземљу напад страшних гусара предвођених Абдулом из Триполиса, „којих је било 250, а нас 29 и једно дете“. Гусара је погинуло педесет шест… „Тко није видио сраженије (битку, прим. нов.) морско, тај није ништа на свету видио“, записао је Вујић узбуђено.

    Посвете га зезнуле

    Ова је књига имала велики успех код читалаца, а описи градова које је посетио и народа које је срео сматрани су веома поучним и често цитирани. Требало је да прође читав век па да историчар књижевности Павле Поповић, потоњи ректор Универзитета у Београду и академик, пажљиво упореди датуме наведене у „Животоописанију“ са другим Вујићевим биографским списима и документима о пишчевом боравку у Трсту, па да закључи да је путовање – измишљено! Поповић је, на пример, пронашао посвете пријатељима исписане Вујићевом руком: „в Тријесте 1. јануарија 1805“… „Како то може бити кад је он баш тога дана био у Александрији, неколико стотина миља од Трста?“, питао се Поповић. У настојању да утврди пуну истину, он је у француским историјама гусарења трагао за Абдулом Триполитанцем – и није га нашао! Прилажући још десетак оваквих доказа, Поповић је недвосмислено доказао да је цела књига измишљена, односно да је Вујић „крупно слагао“. Ни тада, међутим, ни доцније, до дана данашњег, нико није одгонетнуо зашто је Јоаким Вујић то урадио.

     

     6. Укоричено семе зла

    „Протоколи сионских мудраца“ објављени су 1901, а упркос доказима да је реч о измишљеним списима, још су популарни међу антисемитима

    Неке књиге које садрже лажи и и фалсификате имају ужасне последице. Једна од таквих је „Протокол сионских мудраца“.

    Тајна полиција

    Реч је о наводном записнику са конференције одржане 1897. у Швајцарској, на којој су „Јевреји разрадили паклени план да завладају светом“. Припадници овог народа представљени су као „владари из сенке“ чији је циљ да униште националне државе у Европи и поробе њихово становништво. „Протоколи сионских мудраца“ објављени су 1901. и одмах су стекли бројну публику. Слепо им је веровао и Адолф Хитлер, који се „владавини Јевреја“ супротставио концентрационим логорима.

    У истраживању од пре неколико година утврђено је да је од 1990. објављено више од стотину књига које на овај или онај начин понављају тезе из „Протокола сионских мудраца“. Ствар је, међутим, у томе да је више независних извора неопозиво доказало да никаквог договора о завери Јевреја у Швајцарској није било и да је цела књига настала монтажом делова преписаних из два дела о политици и вештини владања у којима се Јевреји не помињу!

    На размеђи 19. и 20. века руски цар Николај II – Срби су му пре две године подигли споменик – био је решен да спроведе индустријализацију своје земље. Конзервативне снаге, које су се томе противиле, предводила су два племића: бивши министар унутрашњих послова и тада још активни шеф тајне полиције зване Охрана. Они су дали налог једном од агената Охране – звао се Матеј Головински – да компромитује Јевреје, јер су у Русији оног времена имали финансијску и политичку моћ, а и цар је рачунао на њихову помоћ у модернизацији земље. Тако су, и зато, „Протоколи“ рођени.

    У јавности их је у својој књизи први пласирао правник и верски писац Сергеј Нилус, као „записник са Првог ционистичког конгреса одржаног од 29. до 31. августа 1897. у Базелу“. Право порекло списа и његова сврха, међутим, брзо су откривени, и већ 1905. премијер Столипин је цару Николају II поднео исцрпан извештај о настанку „Протокола“. Али обожаваоци књиге све аргументе одбацују као „доказ колико је завера озбиљна“.

    Вртоглави тиражи

    У Београду су „Протоколи сионских мудраца“ први пут штампани 1934. У социјалистичкој Југославији објављени су 1984. у склопу дела „Тајни живот масона“, али је та књига забрањена. Иако је забрана била „трајна“, забрањена књига се само четири године касније нашла у продаји. „Протоколи“ су још неколико пута објављивани. Држава је реаговала само једном – кад је 1994. обимније одломке Војислав Шешељ штампао у „Великој Србији“. Али биће да су прави разлог за полицијски заплену тиража били Шешељеви текстови у којима је Мирјану Марковић, супругу Слободана Милошевића, називао „вештицом са Дедиња“.

 

protokoli-s-mudraca

 

knjiga-o-molitinu

 

 

  1. 7. Деда свих Срба

    Кључну улогу у „националном освешћивању“ имала је „Књига о Милутину“ Данка Поповића, штампана у 500.000 примерака

    Добрица Ћосић је 1968. од комунисте постао националиста, а идеје које ће Србија покушати да реализује деведесетих изложио је 1972. у роману „Време смрти“.

     

     

    На представи као у цркви

    Али требало је да 1980. умре Тито и да се Албанци побуне 1981, па да Ћосићево „решење српског питања“ постане шире прихваћено. У Југословенском драмском позоришту 1983. на сцену је постављена представа „Колубарска битка“, рађена по мотивима из „Времена смрти“. Ондашње новине бележе да се у позоришну салу „улазило као у цркву“, да је публика устајала, навијала и викала: „Јуриш“, а један хроничар приметио је да је „представа ‚Колубарска битка‘ била верски ритуал који је гледаоце претварао у српске националисте“.

    Али није могла цела Србија да стане у ЈДП. Кључну улогу у „националном освешћивању српског народа“ имала је „Књига о Милутину“ Данка Поповића. У овом, по обиму невеликом делу (има око 140 страна), кроз причу испричану народним језиком, дат је сажетак Ћосићевих идеја. Поповићева приповест прати живот сељака Милутина и његово учешће у ратовима које је Србија водила у 20. веку, до смрти у комунистичком затвору, тако да је „Књига о Милутину“ заправо књига о Србији. Милутин је говорио оно што су Добрица Ћосић и други идеолози „српског националног буђења“ мислили: Срби су гинули су за Словенце и Хрвате, а сада њихову жртву нико не признаје. Каже: „Ко нас је звао да и ослобађамо? Да је њима до ослобођења, ослободили би се они и сами.“

    О Муслиманима није имао лепо мишљење: „Ово је потурица, некад је био Србин, па се потурчио и сад, ево, на Србина кидише“, а и о „косовском питању“ имао је јасан став: „Треба да им вратимо, да побијемо Арнауте. Они су побили наше, размрскали им главе ушицама секира.“ Милутин се нашао и у демонстрацијама 27. марта 1941: „А ми, солунци, кажем ти, вако, напред, пред оном децом идемо бангаљави. Шарено одевени, шумадијски. Око нас се дерњају, зафаљују се Енглеској што је помогла Србима да сруше пакт и владу – а ја се мислим: нису Енглези луди, Енглези своја посла свршавају, брига ће њи бити колико ће Срба нестати, баш ко и онога рата.“

    Милутин је преживео и тај Други светски рат, али су га две године након ослобођења од Немаца комунистичке власти ухапсиле приликом ликвидације српских домаћина. У затвору су га понижавали лопови с којима је био затворен, а после батина добијених од њих, умро је.

    Улазак у сваку кућу

    За свог књижевног јунака писац Данко Поповић је казао да је „Милутин деда свих Срба“ и тиме најбоље објаснио како је и зашто његово дело ушло практично у сваку српску кућу – за годину и по дана објављено је 18 издања у тиражу од око 500.000 примерака!

 

 

ВЕРСКИ РИТУАЛ

У београдском Југословенском драмском позоришту 1983. на сцену је постављена представа „Колубарска битка“, рађена по мотивима из „Времена смрти“. Ондашње новине бележе да се у позоришну салу „улазило као у цркву“, да је публика устајала, навијала и викала: „Јуриш“, да се плакало и смејало, а један хроничар приметио је да је „представа ‚Колубарска битка‘ била верски ритуал који је гледаоце претварао у српске националисте“

 

 

 

ИЗВОР: Курир