ОМОГУЋИТЕ ДЕЦИ ДА БУДУ ДЕЦА: скидајте им одела, кравате и ранчеве са леђа!

Пише: Милош Кордић

 

 

 

Каква слика у једном недавно емитованом телевизијском прилогу: првачићи Основне школе „Свети Сава“ у Врчину, код Београда, у тамносивим оделима, са светлоплавим кошуљама и наранџастожутим краватама, а министар просвете Младен Шарчевић, такође у лепом тамнијем оделу, с белом кошуљом и са откопчаним горњим дугметом на кошуљи!

Нема давно како је то обавезно било обрнуто: министри с краватама, а ђаци у својим разноразним шареним одорицама.

Све то у шта су била обучена деца у Врчину, креирала је и, ако се не варам, поклонила поменутој школи наша позната модна креаторка Драгана Огњеновић. И то је заиста за сваку похвалу.

И то је био, ако сам добро схватио, „пробни балончић“ онога о чему се већ дуго прича. А прича се о увођењу једнообразне одеће за ђаке школа у Србији.

И то пуним срцем подржавам. Јер време је да се у земљи каква је Србија, са све израженијим социјалним разликама, са хиљадама и хиљадама деце која живе на дну егзистенцијалног минимума, а нека и испод њега… време је да се слике те немаштине, на једној страни, и раскоши, на другој страни, бар кад су школска деца у питању, сведу на што јединственију слику – слику која неће изазивати ни завист ни мржњу једних према другима.

У педагогији и дечјој психологији учили смо (радни век почео сам у просвети) да би школа требало увек да буде место где се уз радост и игру учи, али и ништа мање васпитава.

Међутим, у оделима и са краватама око вратова, неће бити ни посебне, дечје радости, ни слободне дечје игре. Осим тога, колико ће родитеља у овој земљи моћи да купе деци одела, кошуље, кравате? И ципеле, наравно – уз таква одела не иде баш свакаква обућа, понекад и код некога подеране патике. Многи родитељи једва изађу накрај и с набавком уџбеника и свега што иде уз уџбенике, чиме морају да напуне оне тешке и претешке ранчеве, па где још да издвајају и за таква одела каква ни многи од њих можда никад нису имали.

Прошао сам доста Европе. И одмах да кажем: нема одела у свим земљама. А у једној, скроз западној, нећу рећи – којој (не, нису Сједињене Државе у питању – оне нису у Европи), седим испред куће у којој сам боравио, у једном већем граду, а у краћој улици којом су у тегет одела обучена, с плавим кошуљама и веома присталим краватама пролазила основношколска деца, за време великог одмора, у куповину пица, сендвича, пецива…

У повратку, готово сваког дана, непоједене пице бацали су по зидовима једнообразних кућа (поједини остаци завршавали су и по прозорима устакљених а благо истурених тераса). И сад замислите слику: деца у скупим оделима, с кошуљама и краватама бацају остатке пица по зидовима зграда у улици којом свакодневно пролазе! Наравно да не мора да је тако у свим местима те земље. Али ни та, у том граду, углавном пуначка, прилично преухрањена деца, у тим тамним оделима, нису ми деловала нимало дечје, а не само неваспитано.

Четворо унучића живи ми у Италији. И сви иду у школу. И увек у кецељама: девојчице у кецељама једне боје, а дечаци у мушким кецељама друге боје. Одлазио сам у њихову школу, као и у дечји вртић који су полазили. И увек су деца била у кецељама: јефтино, једноставно, лагано за носити и играти се, лако за опрати, испеглати и уопште одржавати. Купују се у продавницама, на пијацама…

Оно што је за Министарство просвете, за све просветне органе ове земље и за родитеље много важније јесте: како скинути тој нејакој нашој деци оне огромне и често по седам килограма тешке ранчеве!? У ери компјутера и којекаквих других информатичких средстава и система, натоварити деци онолике ранчеве, не само да је нехумано, непедагошки, него је то уништавање њихових кичми, стопала… Речју, уништавање њиховог здравља. А уз знатно смањен број часова физичког васпитања. То је терорисање читавих нараштаја.

И да се вратим почетној слици са екрана: министар без кравате (што поздрављам), а деца с краватама стегнутим око врата. Е, па то не иде!

Како би било лепо да се министар и његово Министарство не опредељују за скупоцена одела, кошуље, кравате (ово нема везе с идејом и у свету цењене креаторке Драгане Огњеновић), него да се уведу једнобразне, једноставне кецеље. Деца треба да буду слободна, лака, разиграна. Јер деца су птице.

И претешких ранчева да их министар и његово Министарство што пре ослободе! И у школе ове земље да уводе компјутере па да нико ништа не мора ни да носи!

Омогућите деци да буду деца. Да се радују, играју и уче у слободи свог детињства. А не да буду манекени било чијих и било каквих одела, руксака и често веома бројних бескорисних уџбеника и којекаквих контролних свешчица!

 

 

 

 

 

ИЗВОР: ИНТЕРМАГАЗИН