ОКУПАЦИЈА Српске Крајине на дужи рок није одржива!

Разговор са  Милорадом Бухом, предсједником Владе РСК у прогонству

 

РАЗГОВАРАО: Душан Марић

 

Проглашење Републике Српске Крајине на Светог Николу, 19. децембра 1991. у Книну, није било грешка, већ једини могући потез у изнудици у којој смо се нашли. То је био израз тежње Срба Крајишника да остану државотворан народ у Хрватској и једини адекватан одговор на уставни и физички терор хрватске државе, каже у разговору за Пресс Милорад Буха, предсједник Владе РСК у прогонству, са сједиштем у Београду.

Како бисте описали садашњи положај Крајишника?

– Преостали Срби у Хрватској и на окупираним територијама РСК живе у страху, жељни слободе. Крајишници расути широм свијета вену у ковитлацу туге и носталгије, жељни завичаја.

Шта је, у ствари, Влада РСК у прогонству?

– Једини легитимни политички представник прогнаних Срба из окупиране РСК. Од 1995. и нашег егзодуса тадашња Милошевићева власт је спријечила било какав облик политичког организовања Срба Крајишника. Фаворизовали су тзв. невладине организације Крајишника и потпуно шизофрено поставили крајишки колективни проблем. Умјесто да га посматрају као политичко, национално и државно питање, све се свело на хуманитарна и појединачна питања људских права. У том тунелу српске кратковидости континуитет Скупштине и Владе РСК, који тврдоглаво одржавамо, јесте једина свијетла тачка.

А Крајишници у Србији?

– Налазимо се између отвореног непријатељства хрватске државе, која жели да спријечи наш повратак и избрише вијекове нашег постојања у завичају, као и небриге Србије, која пред етничким чишћењем Крајишника као ној гура главу у пијесак, са једином бригом да јој тај проблем не поквари европске илузије и једнострано пријатељство са Хрватском.

Зашто једнострано?

– Званични Загреб се није одрекао неоусташке политике затирања Српства. Избори у Хрватској добијају се на мржњи према Србима и Београду, а Београд се понаша као младић који је заљубљен и удвара се, па не примјећује да га дјевојка којој се нуди прави будалом.

Постоји ли поуздан податак о броју Срба протјераних из Хрватске?

– Не. Најмање 600.000, највише 800.000.

Колико њих се задржало у Србији и РС?

– Наше процјене говоре да је у Србији око 300.000, а у Српској до 100.000. Кофи Анан, тадашњи специјални савјетник генералног секретара УН Бутроса Галија, 1993. године изнио је податак да је у Србију и Српску из Хрватске, без подручја РСК, протјерано 243.000 Срба.

Колико Срба живи у некадашњим границама РСК?

– РСК је послије геноцидне акције “Олуја” била скоро испражњена. Касније се нешто старачког становништва вратило, али мали број. Званични хрватски подаци кажу да у Хрватској сада живи око 180.000 Срба. Наше процјене кажу да их је од 40.000 до 45.000, дакле четвртина од званичног броја. Остатак чине они који су формално, због пензије, имовине и сличних разлога, подигли хрватске папире, али не живе у Хрватској.

Да ли ваша влада има податке о покрштавању Срба у Хрватској?

– Према нашим сазнањима, ради се о 30.000 Срба који су под притиском прихватили католичанство. Ту бројку је саопштило и Министарство иностраних послова Русије.

Има ли наде у масовнији повратак Крајишника у завичај?

– Вратићемо се. Само опстајање наших државних институција доказ је да у повратак дубоко и истински вјерујемо. Предуслов су нови геополитички трендови у региону, Европи и свијету, који свакако долазе. Оваква ситуација, на дуге стазе, апсолутно је неодржива. Зато се ми и поздрављамо са “Догодине у Крајини”!

Милан Бабић или Милан Мартић?

– Обојица. И један и други су жртве српског кукавичлука и хрватског усташлука, односно симболи библијског страдања нашег крајишког народа, сваки на свој начин.

 

 

ИЗВОР: Прессрс