„Оксфордска математика“ нанела тежак ударац феминизму

ЧУВЕНИ УНИВЕРЗИТЕТ СТУДЕНТКИЊАМА ДАО ДОДАТНО ВРЕМЕ ЗА ПРИПРЕМУ И ПОЛАГАЊЕ ИСПИТА

  • Није то учинио са образложењем да су девојке (жене) мање надарене за математику и прецизне науке, па да им за њихово савладавање, треба више времена, већ уз објашњење да су подложније стресу
  • Од краја 90-их година, савремени феминизам је, поготово у западном свету, пласирао тврдњу да слаба заступљеност жена у математици, и у другим прецизним наукама, уопште не доказује да се математичке способности код жена ређе срећу него код мушкараца. Већ да је узрок само у томе што су девојчице од рођења жртве гендерних стереотипа да за њих нису „мушке професије“, укључујући прецизне науке
  • Притом се тврдило: одгајићемо генерације девојчице ослобођених од сексистичких предрасуда, а оне ће шовинистичким свињама показати за шта су све способне и у математици
  • Оксфорд својом одлуком није жене прогласио неспособнијим од мушкараца за математику, али је урадио много простију и радикалнију ствар: објавио је да су све жене неуротичне и хистеричне и неспособне да по параметру суочавања са стресом конкуришу са представницима јачег пола и да им због тога морају да буду обезбеђени „посебни услови“

 

 

Пише: Ирина АЛКСНИС, РИА Новости

 

 

НОВОСТ са Оксфордског универзитета – да је продужио време полагања испита из математике и информатике да би његове студенткиње боље излазиле на крај са тим градивом и биле под мањим стресом – има анегдотску форму, али у суштини уопште није смешна.

Тај потез је још један од плодова слепе улице у којој су се нашли феминизам и савремена политичка коректност. А још је горе што та слепа улица враћа западно друштво успаваном конзервативизму јер је „догађај са Оксфорда“ карика ланца у којем је и феминистичко „гурање“ исламског хиџаба као симбола женске слободе.

Тајна апсурдности савремене борбе за гендерну и сваку другу равноправност крије се у томе је та борба престала да има везе са реалношћу.

Ограничавања женских права и могућности у традиционалним друштвима нису се појавила ни из чега, већ су била заснована на ономе што је човечанство посматрало током своје историје.

Сматрало се чињеницом да жене лошије излазе на крај са мноштвом за преживљавање друштва важних функција. Да су жене физички и интелектуално слабије, да су мање издржљиве, да имају лошије реакције…

Управо су ова хиљадугодишња уочавања и сурови историјски процеси затворили жене у круг који означавају три немачка слова К (кухиња, деца, црква).

Међутим, у 20. веку се појавила модерна и почела да убедљиво доказује да су традиционални гендерни стереотипи погрешни у најважнијем: да баратају са разликама између полова „у просеку“, да је IQ мушкараца у просеку већи, али да то ништа посебно не значи и да, у сваком случају, нико нема право да све жене „шиша на исти начин“.

Другим речима: нису „све жене глупе“ и зато се морају оцењивати способности и могућности сваког човека појединачно, независно од његовог пола. Утолико пре што историја нуди више него довољно примера истакнутих жена које су долазиле до таквих успеха чак и у конзервативним друштвима да су могле дати фору већини мушкараца.

Тако је савремено гледање на равноправност полова почело да потискује традиционалне норме, да би крајем прошлог века победило на већем делу планете , а жене су добиле приступ сферама које су за њих биле затворене вековима, чак и хиљадама година или им је доступ био крајње ограничен.

Само, ту је и никао феномен који је довео до продужавања испитног времена за жене на Оксфорду.

Заступници феминизма и борбе за политичку коректност одједном су открили да једнаке могућности за оба пола не обезбеђују њихово једнако представљање у маси области.

Нарочито болно су почела да се доживљавају претеривања у областима које траже висок ниво интелекта.

Док је тема „мушкарци су у просеку физички јачи од жена“ примана сасвим нормално, идеја да „мушкарци доминирају у интелектуално тешким областима зато што је то одраз објективно постојеће разлике међу половина“ – напросто се претворила у црвену мараму.

Математика је у том смислу – најочитији пример.

Од краја 90-их година, савремени феминизам је, поготово у западном свету, пласирао тврдњу да слаба заступљеност жена у математици, и у другим прецизним наукама, уопште не доказује да се математичке способности код жена ређе срећу него код мушкараца. Већ да је узрок само у томе што су девојчице од рођења жртве гендерних стереотипа да за њих нису „мушке професије“, укључујући прецизне науке.

Притом се тврдило: одгајићемо генерације девојчице ослобођених од сексистичких предрасуда, а оне ће шовинистичким свињама показати за шта су све способне и у математици.

Одгајили су, али је та генерација девојака – према оксфордској статистици успешности – показала више него два пута лошије резултате у математици него њихови вршњаци.

Судећи по новости из Оксфорда, то није било довољан повод да се призна и прихвати реалност. Тамо су одлучили да лошије женске резултате у математици припишу не гендерним разликама већ нервним и психолошким разликама. То није посебно увредљиво, а још је политички коректно.

Овоме би се могло и подсмевати. Али, на крају крајева, отпорност на математички стрес и трка са временом и нису тако важни.

Невоља је у томе што су те особине и квалитети од велике важности и у неким другим професијама: пилотирању авионима, службама за ванредне ситуације, хирургији, топ-менаџменту и другим… где су жене изразита мањина. А у тим областима морају да на равној нози конкуришу са мушкарцима без икаквог попуста на свој пол.

Оксфордски универзитет је, у суштини, објавио да женама нема места у свим тим професијама. Јер, решење универзитета се не своди на то да „мушкарци у просеку боље излазе на крај са краткотрајним нервним оптерећењима“ (што је чиста истина), јер би у том случају морао да међу студентима организује тестирање и да право на додатно време на испитима из математике обезбеди свим студентима – независно од пола – са смањеном отпорношћу на стрес.

Оксфорд је својом одлуком урадио много простију и радикалнију ствар: објавио је да су све жене неуротичне и хистеричне и неспособне да по параметру суочавања са стресом конкуришу са представницима јачег пола и да им због тога морају да буду обезбеђени „посебни услови“.

Пошто „математика на Оксфорду“ још увек није исто што и „британски научници“, а има у реалном свету већу тежину, последице одлуке тог универзитета по положај и могућности жена у свету могу бити више него реалне. Само, тешко да ће се свидети присталицама феминизма, политичке коректности и равноправности полова.

 

ИЗВОР: Факти