Однос према ближњем

Јереј Симон Ј. Туркић

 

 

Наш ближњи је мера, али и степеник наше љубави и вере. Будимо искрени према себи самима и признајмо докле се простире наша љубав. Но, то сами морамо да решимо, јер нам је Господ дао слободу и право да бирамо. У данашњем свету људи су омрзли људе а расправљају о хуманости и демократији. Нема ту истине, та мудрост је таштина и опредељење за пропаст. Јер, без љубави према ближњем не можемо учинити ништа.

Свети апостол Павле нам говори да све наше карактеристике и добра дјела без љубави падају у воду и не вриједе пред Господом. Љубав је услов за испуњење наше вјере. Она је та која оплемењује, која даје вриједност људима. Ако се вратимо на почетак, Сам Бог јесте Љубав.

Из љубави ствара свијет и човјека, из љубави према човјеку жртвује Сина свога Јединороднога да би избавио отпале људе из власти одвратног гријеха и смрти. Господ и Спас наш Исус Христос даривањем Новог завјета дарује нам и двије највеће заповјести «о којима висе сви закони и пророци», те двије заповјести опет нас враћају на суштину, на Бога Који је Љубав и од човјека захтјева исто. Да љуби ближњега и Њега.

Сва наша дјела, сви наши напори се претварају у таштину и високоумље ако немају вјечнога у себи. Сва дјела, и она која нам изгледају добра, чему су, и вриједе ли ако нису оплемењена? Зато Свети апостол Павле каже – све је узалуд ! «И ако све језике човјечије говорим», ако сам учен и много знам, шта вриједи? Све то пролази заједно са свјетском сујетом и Соломоновом тугом. Чак и ако вјерујем, молим се, а не волим ближњега, узалуд ми вјера. Како ћу вољети Бога ако не волим његово створење и мога брата. Могу се чинити и добра дјела, која изгледају велика пред људима, а пред Господом лудост. Нису прожета са љубављу. Како каже Свети апостол Павле: «Она дуго трпи , милокрвна је, љубав се не велича, не надима се. Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада све трпи.» Вјечне ли истине из Светитељевих ријечи!

Та истина тада изречена, као и све истине од Бога, и данас су пуноважеће и исто нас опомињу. Како у вријеме Павлово тако и данас. Истина је да када вјера хладни и љубав се губи. Данас је вјера много хладна, па гдје онда љубав станује? Бог је Љубав и треба је оживјети код човјека. Како? Својим примјером. Стати пред једно духовно огледало и погледати се. Не скривајући се од самога себе и Бога Свевидећег. Кајање спојено са молитвом родиће смирење из којега ниче љубав. Наш ближњи, јесте први испит. «Љубите ближњега свога као самога себе», прво нам Господ Христос заповједа.

Наш ближњи је сваки човјек, икона Божија. Да љубимо и непријатеље наше! И то је заповјест Христова, а ми се питамо да ли је то могуће. Могуће је ако нам тако каже Син Божији Који умирући на Крсту каже за оне безумнике који су Га разапели и који Му се ругају – Оче, опрости им јер не знају шта чине. Ето како љубити и непријатеље  -не знају шта чине. И када се неко озлобљује на тебе, његову злобу не сматрај уистину његовим дјелом, не. Он је само пасивно оруђе… ти се зато моли да твога ближњега ђаво остави и да му Господ просвјетли очи срца (Свети Јован Кронштатски).

Али исто тако «ако се некада догоди да се раздражиш или на било кога разгњевиш – онда боље не говори ништа, него се повуци, затвори своја уста, да не би излетио пламен јарости и опекао душу и да не би међу онима који те окружују изазвао неочекиване пометње. А када се пламен јарости угаси и срце утиша – тада смирено говори оно што је потребно за исправљање. У кротости ће једна твоја ријеч бити пријатнија, неголи хиљаде ријечи изговорених у гњеву. Много ћеш боље исправљати кротошћу него јарошћу и раздражљивошћу; и другога ћеш благоразумно умудрити и себи самом корист остварити ( Свети Димитрије Ростовски).

Саучествовање са братом и сестром, – када плачу – плачи са њима, када се радују – радуј се са њима. Одбацујмо све помисли које тјерају да чинимо оно што, уствари, не желимо. Одбацивши у себи навалу мисли које нас море, онда чинимо оно што хоћемо. Истргавамо се из ропских окова и постајемо слободне личности. А да би то постигли Љубав је предуслов. Опет и опет без ње ништа и све се стропоштава.

Наш ближњи је такође и степеник наше љубави и вјере. Будимо искрени према себи самима и признајмо докле се простире наша љубав. Гдје нам је срце, да ли облепљено земним блатом, заграђујући љубав, или смо дозволили да она сија из наших срца према ближњима. То сами морамо да рјешимо, јер нам је Господ дао слободу и право да бирамо. Замислите; људи су омрзли људе, а расправљају о хуманости и демократији. Нема ту истине, та мудрост је таштина и опредељење за пропаст. Господ наш Исус Христос из љубави према нама бива поруган од нас, а ми имамо смјелости да замјерамо, осуђујемо ближњега, па чак и мрзимо, а при томе мислећи да се пред Богом на другој страни нешто велико чини.

Ето нам извора и примјера љубави Христове коју човјек може и треба да има. «Љубав никад не престаје». Она је вјечна. Да би нашла добро обиталиште у људској души, душа мора бити очишћена од таштине непрестаном борбом. Љубећи ближње и желећи њима што и себи, моћи ћемо љубити и Господа свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим. Не заборавимо, наш ближњи на земљи сваки човјек је испит наше љубави. Ако волимо људе Христовом љубављу наша љубав ће пламтјети и према Христу. « А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима».

 

 

ИЗВОР: Пријатељ Божији