ОБНОВА САЛАШКЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ У СРБИЈИ

deca-ometena-u-razvoju-milan-paroski-ispovest-sin-1328585176-50853

              Др Милан Парошки

 

 

 

Шта купи америчка глумица кад добије „оскара“, макар за споредну улогу у филму? Одговор је, због медијске глобалне популаризације „оскара“ – готово свима познат: америчка глумица по добијању „оскара“, купи ранч ! У преводу на наш   језик- салаш!

Наредни силогизам гласи: у суштинској реализацији своје личности, ограничен немогућношћу да добије „оскара“ – шта учини Србин када се „описмени“? Односно, еманципује се и пролетаризује, у идеологији неке од интернационала и назови грађанства? Србин сруши бабин салаш и прода кућу и имање на селу, па постане пролетер у граду!!?

Фармерска пољопривреда Холандије, Белгије, али историјски, популацијски, римско – правно и економски, најближег Војводства Баварске, оправдавају у потпуности интенцију из наслова овог научног пројекта: РЕКОНСТРУКЦИЈА ЕВРОПСКОГ ПОСЕДА И ЗАДРУЖНОГ ПОКРЕТА У ВОЈВОДИНИ.

 

РЕВОЛУЦИЈА ЈЕ УНИШТИЛА 219000 САЛАША У ВОЈВОДИНИ

 

,,Пререволуционарна Војводина“, пре 1946. године, са историјском Барањом, до старог града Осека и Винковачке пруге (Ђиласова интервенција и поклон КПЈ, Хрватима, 1946. године), бројала је 219000 (двеста деветнаест хиљада) салаша. Фарми, на истом или вишем технолошком нивоу, са знатно уређенијим поседом, од фармерског поседа у Баварској, Холандији и Белгији. Чему је извесно доприносила милионска Рацка радна популација и популација од 300000 немачког сеоског становништва, тзв. Фоксдојчерска. Војводина, илити Дунавска бановина, највећи порески обвезник у Краљевини Југославији, била је супериорна не само економски, већ и по образовању и по култури, организацији газдинства, па и мулти – језичкој употреби – рацко – германског говора и пословних искустава и економских веза у средњој Европи…

Шумадија у Србији, без облика државног и политичког уређења, али традиционално културно-економска регија српског народа, захваљујући чињеници да није доживела промену власничких односа на земљи, односно да у другој половини двадесетог века, експеримент стаљинистичко-солхозне привреде није реализован у Шумадији и нису експроприсани власници пољопривредног земљишта, са циљем да се праве ПИК-ови и БИК-ови – шумадијска кућа је опстала и наставила живот на свом поседу. Данас је то модерно домаћинство са спратном кућом и пратећим зградама, које располаже са свега пар хектара земље и пар грла стоке, али обезбеђује високи животни и привредни стандард породичном домаћинству, које се бави воћарством и интензивним повртарењем!

Солхозни експеримент, оправдаван свим могућим студијама на шест универзитета у Републици Србији, у двадесет и двадесетпрвом веку, – реализован је искључиво, у некада пребогатој Војводини и Стигу, равничарском делу Моравске Србије (да ли због равног земљишта налик Сибиру?). Солхозни експеримент, је дефинитивно реализован, до краја осамдесетих година двадесетог века. У Војводини је порушено двеста хиљада фарми. У поморављу направљен „Годомин“ и слични велепоседи, са банкротираним воћарским плантажама, данас упарложеним, а да се званична, назови научна јавност и званична политика, никада нису „покајале“. Ни јавно оградиле, од геноцидног експеримента?!

 

ЗАШТО СУ ОСТАЛИ САЛАШИ НА СЕВЕРУ БАЧКЕ?

 

Једино су још „салаши на северу Бачке“, преживели цивилизацијски експеримент. И то не због цитираног стиха антологијског борца за очување традиционалне салашке песме, Звонка Богдана, већ због реал – политичког условљавања: буњевачко-шокачки етнос, сомборских и суботичких салаша, је уживао посебну заштиту режима Јосипа Броза Тита. То је био довољан разлог да исти регион, после другог светског рата и комунистичке револуције, добије електричну струју, пут и шансу за преживљавање у реал комунизму. Свих других двеста хиљада војвођанских фарми, на технолошком ниво изнад баварских, холандских и белгијских, у првој половини двадесетог века, уклоњени су са лица земље и из цивилизацијског тока Европе.                         

Ови салаши,[1] располагали су са милионским живљем, квалитетном економском основом, која је подразумевала чак и салашке железничке пруге (уског или широког колосека), школске и поштанске зграде, цркве и светосавске домове уз њих. Попут Ченеја и Пејићевих салаша, који су крајем двадесетог века, од салашког постали приградско насеље.

А колико се богатство стварало фармерским начином живота, у првој половини двадесетог века, у тадашњој Дунавској бановини – егзактно сведочи разрез пореза Краљевине Југославије, по коме је Дунавска бановина (проширена Војводина до Пожаревца и Крагујевца) плаћала педесет посто државног пореза, илити колико других пет бановина укупно! Попис крупне стоке на хиљаду и по салаша, у Општини Србобран, који је спровела Краљевина Југославија, 1940. године, по отпочињању другог светског рата, ради утврђивања ратних резерви[2], данас изгледа фасцинантно и сасвим невероватно!? На хиљаду и пет стотина салаша у Србобрану, држава Југославија је пописала четрдесет хиљада грла крупне стоке ! Крава, коња и магараца!

Србобран данас, почетком двадесет и првог века, има десетак насељених салаша, и пропорционално броју фарми, далеко заосталијих од салаша са прве половине двадесетог века– располаже са стотинак грла крупне стоке!?

 

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

ОБНОВА САЛАША ДОНОСИ ПРЕПОРОД И СЕДАМ ЖЕТВИ!

 

Овај пројекат, примарно подразумева пројекцију и рестаурацију нове пољопривредне и популацијске политике, која ће се огледати кроз седам жетви – прихода од пољопривреде. Остварених у природном, временском циклусу од 365 дана. Али пре него што коментаришемо садржину сваке могуће„жетве“, још једном ћемо напоменути да је основ фармерског начина живота, земљишни посед, који стално насељава породица, као производна, развојна и културна јединица.

Прва жетва[3] новонасељена породице, на јединици поседа, купљеног или закупљеног, од једног, до сто хектара – биће ратарско, воћарско, повртарска производња.

Друга жетва исте породице, у истом временском циклусу од 365 дана, на истом поседу је – сточарска производња. Производња меса, за тржиште и своје потребе, породици доноси сразмерно исти приход , као и прва жетва.

Трећу жетву чини терцијална производња: домаће шарено говече на паши, без дохрањивања, у повољним временским приликама, од 1. априла до 1. новембра, даје десет литара високо квалитетног млека. Притом осунчаног са „Д витаминим“ и „Б комплексом“, са свега триста хиљада „радикала“(белих крвних зрнаца у кубном центиметру) и четири посто млечне масти и протеина. Укупно 2400 литара млека, пре засушивања, које пада у зимске месеце. Што у новцу износи 120000 динара, односно уколико крава пасе, у целости ће у првој сезони, бити исплаћен износ цене саме краве, а отхрањено теле, доноси додатних 50000 динара газдинству.

Кокошка у салашком начину узгоја, снесе „100 био-јаја“, док је цена коштања саме кокоши – 20 јаја?! „Овца се не коље, када се шиша“ и када се музе, али монопол на увоз аустралијске вуне „као најквалитетније на свету“, тековина је комунистичких експеримената у борби против кулака. Због тога је дефинитивно престала прерада домаће вуне у текстилној индустрији и ова мера, због своје нецивилизованости, нужно мора бити укинута!

Четврта жетва, коју остварује породица, која живи фармерским начином живота, на земљи, је рециклажа: стајско ђубриво, умањена потреба за агротехничким и хемијским средствима, а најблаготворнија примена истих, у најповољнијим временским приликама. Пољопривредна производња готово без транспортних трошкова, код обраде пољопривредног земљишта. Рециклажа и добар плодоред условљен претходним жетвама – извесно доносе додатни новчани износ породици фармера. Четврту жетву, или екстра приход.

Пета жетва је: атестирана, брендирана и „лиценцирана“ производња, домаћих производа са географским пореклом. Могуће и еко-производа, али и врхунских производа, какве по квалитету, иначе остварују, традиционална домаћинства. Додуше руинирана. Традиционалним произвођачима је, иначе, онемогућен пласман вина, ракије, домаћих врста сирева, „туринске кобасице“, кулена, пршуте и шунке, у најексклузивнијим хотелима, трговинским центрима и деликатесним радњама, независно од њиховог квалитета.   Како у градове Србије, тако и у извозу, производи сеоских домаћинстава не стижу, осим као пијачни и „шверцерски“ небрендиран производ. Јер је пољопривредна производња и извоз прерађевина, искључиво резервисан за солхозно сточарење и ратарење, као и за полу и индустријску прераду прехрамбене индустрије, која не може , није до данас, створила значајан број ексклузивних производа.

Шеста жетва је: геномски условљена рашанском цивилизацијом у трајању 7522 године (по Јулијанском календару). Култура живљења фармерским и салашким начином живота, сама по себи и у складу са традиционалним верским начином живота, производи висок наталитет! Породица која живи на земљи, врло брзо схвата, да јој је далеко исплативије производња своје радне снаге, него унајмљивање туђе. Нови чланови породице су помоћни радници, већ од њихове пете године живота. Чувају гуске, купе јаја, хране ситну стоку. Од седме године су пуноправни радници и чланови породичне заједнице. Укључени у све послове и културне догађаје: прославе крсне славе, прославе Божића и Ускрса, рођендана, нове године. Присутни код испуњавања свих култних и културних догађаја, веома битних у животу фармерске породице. Изнајмљена радна снага, тешко партиципира у набројаним најзначајнијим догађајима породичног живота и чини економско оптерећење за породицу. У фармерском начину живота се тешко разликују породични односи, од економских односа. Биолошка мешавина двеју породица у истом домаћинству, није прихватљива, нити је присутна у европском породичном газдинству.

Седма жетва је веома развијена приходбена активност, у оним ревирима Србије где није спроведена комунистичка експропријација и солхозно газдовање на земљишту, а она се још назива и кућна радиност и сеоски туризам. Са могуће развијеним етно музеолошким активностима, као врхунско културном активношћу. Пример је Етно село у Сирогојну, на Златибору, али и Раљачке пивнице код Неготина, односно свако породично газдинство, које се определило да прима туристе и сервира им своје производе, било у оквиру пансиона или „за понети“…

 

Газдинство нужно мора бити снабдевено, прве године, кредитном линијом од 500000 (пет стотина хиљада) динара, или са пет стеоних јуница:

 

ПЕТ СТЕЛНИХ ЈУНИЦА – ДОМАЋЕ ШАРЕНО ГОВЕЧЕ

 

Прва година прираста: четири телета, двадесет посто угинућа. Приход у млеку: 2400 литара пута пет грла, укупно дванаест хиљада литара млека, пута педесет динара, једнако је 600000(шест стотина хиљада) динара прихода од млека.
Друга година, понавља идентичан резултат природног прираста и приходе од млека, као што је било и прве године. 600 000 динара од млека у другој години.
Трећа година: тели се седам грла, пет крава и две новопридошле јунице. Природни прираст у теладима, умањен за двадесет посто, износи нових шест телади. Приходи од млека: у трећој години екстезивног сточарења износе: 7х2400 литара, пута 50 динара, што износи 840000 динара.
Четврта година, у производњу се уводи још три   нове јунице и природни прираст, умањен за двадесет посто, износи осам нових телади. Приходи у млеку су 9х2400 литара, пута 50 динара, што износи 1080000 (милион и осамдесет хиљада) динара.
Пета завршна и обрачунска година: тели се тринаест грла, девет крава и четири нове јунице. Што чини природни прираст, од десет телади. Приходи у млеку су 13х2400 литара, пута 50 динара, што износи 1560000 (милион и петсто шездесет хиљада) динара зараде од млека у петој години.
Тринаест крава и десет телади –биланс је репродукције. Мушка јунад – бикови, су такође, ексклузивни производ фарме. Једанаест бикова, утовљених и продатих, малтене удвостручују вредност прихода од природног прираста! Укупно: 4620000 (четири милиона шесто двадесет хиљада) динара.

 

Укупан прираст доноси претпостављених шеснаест мушких телади (од тога пет мушких телади у петој години), међутим, у овој табели, као приход породице, јунад и телад, новчано нису валоризована.

 

1.7

 

Породично газдинство, на новој фарми, заснованој са пет стелних јуница, прве производне године – оприходовало је за пет обрачунских година: тринаест крава, четири јунице, пет женских телади из пете године. Уколико су мушка телад продавана, а нису товљена, укупан приход од продаје мушких телади у износи додатних 800000 (осам стотина хиљада) динара. Приход у млеку, износи: 4620000 (четири милиона шесто двадесет хиљада) динара.

Мало ли је?

 

 

[1]Једини научни скуп у Војводини (осим фолклорисања „ПЧЕСЕ“ на Ченеју), посвећен салашима, одржан у Сомборском музеју почетком последње деценије двадесетог века и детектовао је четири генеалогије салаша: Бачки ратарски и сточарски стајаћи салаш са кућом варошког типа најбогатији и најрепрезентативнији фармерски објекат и станиште; Банатски сточарски салаш настао од устаљеног места за постављање чобанске колибе са корлатом; Пударски или Барањско-вршачки салашки објекат настао развојем објекта и економије из виноградарске куће и подрума; и Сремачка колиба у свињском Срему и пударски импровизовани објекти у воћарству и виноградарству – примедба др Милан Парошки

[2]Извор – Војвођански архив

[3]Закон о повраћају селима утрина и пашњака и ослобађању од попаше, донела је Скупштина Републике Србије, марта 1992. године на иницијативу др Милана Парошког, и одбила је да усвоји предлог закона о фармеризацији и аграрној реформи – др Милан Парошки, Скупштинска пророчанства, књига прва, Арт -пројект Зрењанин, 2012. година.

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи