О самоубиству нације

ПИШЕ: Милан Ружић

 

 

 

Не знам како један народ који зна ко је и шта је може тек тако да постане оно што није? Несобом се постаје, ових дана, искључиво из користи, па када један народ промени свој идентитет, односно покуша да га промени, знајте да је у питању некакав примљени новац, обећано место, или увлакачки подухват мањине у тој држави.

Како то да се економија једне државе тако спретно дави и на крају убија под изговором да све иде онако како је планирано? Каква то држава удара на своју културу? Убијање националне културе или њено потпуно измењивање доводи до тога да нација престаје да постоји! Оно што после тога остане може се назвати колонијом и никако другачије! Убијати културу значи убијати све што је икада било живо. Без културе нема ничега, уколико се сложимо да је све што се догађа у њеној надлежности у директној вези са Богом, јер културу, па у оквиру ње и уметност, не може, барем ону праву, формирати неко без талента, односно без божјег дара. Чак и у земљама као што је Србија, где је буџет за културу 0.6%, нађу се они који ће и тај буџет оштетити што више могу. Увек је ту неколико уметника који су постали национални хероји и чешће су на тв екранима од вести, а када се тим неталентованим сецикесама плати за некакав перформанс, и то је један од најефектнијих убистава културе!

Поред убиства културе и економије, на делу је и убиство религије, тачније убиство Српске православне цркве. То убиство, наравно сва она су фигуративна, али штете колико и права, је убиство свести и образа по којима је наш народ био познат у својој историји. Скидање крстова са цркава и приватизација манастира могу само довести до општег безбожја, а то је затрло сваки народ који је то себи дозволио. Зашто мислимо да неће и нас? Мислити како је неко пречи од Бога је потпуно погрешно, а они који тако мисле су увек политичари. Они сматрају да су изнад Њега, јер Он није победио на изборима.

Убиством религије, убили смо и оно мало душе што је претрајавало и нека не чуди што се тада накоти шљам, што би чувени песник рекао „подземље изађе на приземље“, дан се претвори у ноћ, а братски загрљај у заседу. Када мржња загосподари, онда не може да се очекује да се сви воле и решавају проблеме у овом чуду које сви називају регионом.

Да би један народ заштитио себе и своју земљу, он мора знати шта та земља јесте и колики је њен значај, па тек тада неће дозволити разне демаркације граница, прекрајање и шивење нових граничних прелаза, најчешће крвавих.

Убиством пољопривреде догодило се рушење стубова на којима почивају балканске земље од како су настале. Убрзаном урбанизацијом сељака и сељачењем грађана дошло се до тога да се више ничија улога не зна.

Продавањем земље се зарађује новац, али и тај новац ћемо опет морати да дамо онима којима већ деценијама дугујемо, а дозволили смо да се задужимо код белосветских зеленаша који нас на убиство наше државе и терају.

Како један народ може очекивати нешто добро ако убија своју државу? Ваљда постоји нешто прече од новца? Како та силна плаћена убиства свега онога што државу чини државом, нацију нацијом и народ народом, могу донети живот?

 

 

ИЗВОР: ИН4С