О Милошу Милојевићу

 

Укратко: Милош Милојевић је најзначајнији Црнобарац, рођен је 16.10.1840. умро у Београду 24. јуна 1897. године. Академик Српског ученог друштва у Београду, Правник, филозоф, филолог, историчар, професор и управитељ Богословије „Свети Сава“ у Београду, комадант Добровољачких и Устаничких одреда у Српско-турским ратовима од 1876-1886 г. учесник Берлинског конгреса 1878. године на коме је створена нова Држава Србија, писац једине ПРАВЕ историје Срба, која је у време Александра Карађорђевића забрањена, списи покрадени и уништени, о он по налогу оних који би да нестане српски народ и Србија гурнут у заборав.

Опширније: Милош Милојевић је био српски историчар који је знатан део свог живота и рада посветио подизању националне свести у српском народу.

Основну школу завршио је у Глоговцу да би школовање наставио у Београду. На Лицеју је студирао право између 1859. и 1862. да би наредне три године провео у Москви студирајући на Историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета. По завршеном школовању ступио је у државну службу. Радио је као писар и секретар суда у Ваљеву. Од 1870. до 1893. бавио се професорским позивом предавајући у више школа у Београду и Лесковцу, а у некима је радио и као директор. Био је редовни члан Српског ученог друштва, почасни члан Академије наука (1892) и члан главног одбора Друштва Светог Саве у Београду.

Као добровољац учествовао је у Српско-турским ратовима (1876—1878). Као члан Либералне странке, био је ангажован на ширењу националних идеја. Са овим циљем путовао је по Македонији и Старој Србији. Свој историјски и књижевни рад наменио је пре свега подизању националне свести у Срба, међутим, баш због тога је често занемаривао научни приступ и критичку методу. Из националних побуда често је улепшавао српску прошлост и обичаје. Његове радове оспоравaли су не само историчари других националности, већ и критички настројени српски историчари, нарочито Иларион Руварац. Иако се највећем делу његових радова одриче било каква историографска вредност неки аспекту његовог рада, нарочито онај у вези са прикупљањем српских средњовековних извора нису остали без одјека у историографији. Обилазећи крајеве Старе Србије 70-их година 19. века Милојевић је прикупио значајан број српских рукописа као и три значајне повеље Прву и Другу дечанску хрисовуљу које су чуване у Дечанима и Призренску тапију, документ који представља један од ретких сачуваних купопродајних уговора из средњовековне Србије. Овај документ пронађен је на тавану цркве Светог Ђорђа Руновића у Призрену. Ови налази су објављивани и тако постали доступни научницима али је добар део Милојевићеве заоставштине изгубљен. Наиме, највећи део његове богате збирке страдао је током Првог светтског рата а након рата пронађен је само један сандук у коме се налазила Трећа дечанска хрисовуља док се другим двема значајним исправама изгубио сваки траг.

Његова главна дела су :

-Песме и обичаји укупног народа српског, I (1869), II (1870), III (1875)
Путопис дела Праве-Старе-Србије, I—III (1871-1877)
Одломци историје Срба и југословенских земаља у Турској и Аустрији (1872)
Општи лист патријаршије пећске (1872)

 

Милош Милојевић рођен је 16. октобра 1840. године у Црној Бари, у Мачви од оца Стефана свештеника Црнобарског, и мајке Софије. Школовао се у Глоговцу, Београду, а затим је као државни питомац наставио школовање на универзитету у Москви где је студирао Филологију славенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу, при чему је највећи утицај на њега  стварио руски слависта проф. Јосиф Максимович Бођански.

Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно огласио 1866. године чланком „Пропаганде у Турској“, будући да су Срби у то време још увек били под страном влашћу.

По повратку у Кнежевину Србију (1865) започиње рад у државној служби:

– у Ваљевском окружном суду

– у београдском апелационом и трговачком суду,

– Београдској гимназији

– Београдској богословији

– Лесковачкој нижој гимназији

– Светосавско Богословско-учитељској школи, да би

– 1. маја 1893. године – указом пензионисан.

Овде вреди напоменути речи Сретена Л. Поповића из његове књиге „Путовање по Новој Србији“ где о Милојевићевом деловању у Македонији, он каже: „На жалост, наши државници слабо се о томе старају, већ и усталачког и вредног Милоша Милојевића, место да га на друге ствари које ће имати доброг плода употребе, отераше га штоно реч „где шева не пева“, и убише у њему и клицу у његовим полетима и одушевљењу за тим народима које је, метув главу у торбу, обилазио и за српску ствар спремао, као што сте, драги читаоци имали прилике чути и из мога у Врањи разговора са Џуваровићем, трговцем врањским, једном поштеном душом. Милојевић не припада ни једној партији, он само живи за српску идеју. Ја то добро знам, па бих желео да и други знају“!

Милојевић је био Редовни члан Српског ученог друштва и Почасни члан Српске краљевске академије, као и оснивач Друштва „Св.Саве“.

У време Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је основао и повео у рат добровољачке јединице (усташе) Моравско-добричко- добровољачки Усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско- усташки кор, како су се у то време називали устаници!!!

Узрок присуства у великом броју људи из неослобођених крајева код Милојевићевих усташа, био је његов дотадашњи веома плодни културно-просветно-војни национални рад, јер је на пример само једном приликом са својим кумом Шуменковићем тајно од јуна до октобра 1871. године пропутовао Стару Србију и Македонију, па му је овај довео око 150 добровољаца махом из Охрида и Дебарске нахије.

У редовима његовог кора било је и 30 питомаца чувеног Милојевићевог Другог одељења Богословије из Београда, које је и формирано да би уз редовно образовање, код тамошњих питомаца развијало јасно профилисано родољубље и патриотизам. Духовне и световне власти Кнежевине Србије нису желеле да одводе (старије) ученике у рат, па је Милош Милојевић морао многе од својих питомаца да одбије места. Највећи број њих је Милош примио тек након свог преласка са Суповца на Рашку.

О тадашњем значају Милоша С. Милојевића, пуковник српске војске Владан Ђ. Ђорђевић наводи следеће: »Ко га је видео на делу у овом рату, тај ће се са мном сложити. Он је готово из ничега створио на Суповцу читав батаљон добровољаца, који је био састављен из најразноразнијих, а често и нараспуштенијих елемената, и умео је да их држи тако у запту, да су били прилично поуздана трупа. Свих пет села између Суповца и Мрамора, и вис пред Сечаницом он је држао са својим добровољцима, као да ми нисмо оступали у онаквом нереду 20-ог јуна, он је организовао тамошње становништво пошто га је у једној црквици близу Сечанице заклео на верност „свесрпском краљу Милану и свесрпској краљици Наталији“ (ја сажаљевам што немам при руци текст ове драгоцене заклетве, јер је заиста уникум стила и патријотског галиматијаса), он је своје ђаке, које је у II-ом одељењу београдске богословије васпитавао с одличним успехом (по признању његовог књижевног критичара Ст. Новаковића, када је овај био министар просвете), уврстио у редове својих бораца, и тај интелигентни елемент умео је дивно да употреби у корист војничке службе. У опште из тог археолога и професора разви се на један пут природни војнички старешина, као што је то доцније умео и у већим размерама да покаже, те га с правом произведоше за почасног капетана I-ве класе.« [

Као учесник Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је одликован

 Таковским крстом V, IV, III, II, и I степена [

 Златном медаљом за храброст

 Сребрном медаљом за храброст

 Златном медаљом за ревносну службу

 Краљевским орденом „Светог Саве“

 Споменицом рата 1876 и 1877-1878

 Медаљом црвеног крста

 Краљевским орденом „Белог орла“

 Орденом Друштва „Светога Саве“

 Орденом „Румунског крста“

Милојевић је успео да објави следећа дела:

 „Песме и обичаји укупног народа србског: Обредне песме“

 „Песме и обичаји укупног народа српског: Сватовске“ Друга књига

 „Путопис дела Праве Старе Србије“ I део

 „Путопис дела Праве Старе Србије“ II део

 „Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и

Аустрији“ I део

 „Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и

Аустрији“ II део

 „Песме и обичаји укупног народа српског“ Трећа књига

 „Путопис дела Праве Старе Србије“ III део

 „Наши манастири и калуђерство“

 „Српско-турски рат 1877.-1878. године“

– „Историјско етнографско географска мапа Срба и српских (југославенских)

земаља у Турској и Аустрији“

заоставштина у рукописима

 „Путопис дела Праве Старе Србије“, девет књига

 „Песме и обичаји укупног народа српског“ Четврта књига

 „Немањица“ обиман материјал,

…и још око 17 сандука несталих и до данас непронађених рукописа!!!

Породица и болест

Поред живота у Београду, Милојевић је остао везан и за Лесковац где је имао и имање у селу Бувцу.

Женио се два пута, али ни са првом, ни са другом женом није имао деце. Прва жена је била ћерка Ане П. Николајевић-Молеровић и пуковника Петра П. Лазаревића-Цукића. Друга жена је била Савка, сестра судског генерала Владе С. Јовановића.

Умро је 24. јуна 1897. године у Београду на рукама свог кума, пријатеља и саборца Косте А. Шуменковића и ученика Атанасија-Тасе Јунгића а последње речи које је изговорио биле су – »Браните српство!«.

Вест о Милојевићевој смрти објавили су све тадашње новине Краљевине Србије. Пре почасног плотуна војске током сахране на Новом гробљу, видевши да међу присутнима влада збуњеност и мук, историчар Панта Срећковић, академик Српске краљевске академије, изговорио је следеће опроштајне речи: »Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: Српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!«

 

 

ИЗВОР: milosmilojevic.macva.info