О које 32 насилне смрти од 3200 годишње највише чујемо?

Пише: Михаило Алић

 

 

„Ниједна жена мање, ниједна мртва више!“ протест је који је одржан толико пута да би помислили да су жене главне жртве насилне смрти у Србији, али у реалности оне чине само 26%, а жене жртве насиља у породици само 1% свих насилних смрти годишње. О другим смртима се толико не чује, нема ко да оплакује хиљаде мушкараца који умру насилном смрћу, и чије смрти представљају 74% годишње статистике. Према публикацији Републичког завода за статистику „Жене и мушкарци у републици Србији“ из 2014. године, у 2013. је жртава насилних смрти (несрећни случај, самоубиство, убиство, остало) било укупно 3172 : 2336 мушкараца и 836 жена. А према статистици Аутономног женског центра (АЖЦ), у насиљу у породици просечно годишње умре 32 жене.

 

 

Није то само у Србији, и није то само сада да смо више толерантни на штету, жртве и смрт која се дешава мушкарцима. „Ми једноставно више вреднујемо живот жена. Кроз целу историју, мушкарци су умирали у ратовима, и жртвовали своја тела и рад да би жене биле заштићене. У најдавнијим временима, опстанак врсте је био заснован на заштити жена. Та традиционална брига за жене је разлог зашто вреднујемо женске жртве више него мушке. И то је генијалност феминизма, да је узео већ постојећу бригу за жене, и искористио је у корист жена и њихове предности и привилегија, док се претварао да се противи свему што је традиционално друштво учинило за жену.“каже професорка Џенис (Janice) Fiamengo са универзитета у Отави у свом обраћању на Јутјубу.

АЖЦ је женска НВО основана 1993. године, заснована на феминистичким принципима и теорији (http://womenngo.org.rs) чији је основни циљ борба против насиља према женама, првенствено у породици, и подршка жртвама насиља. Њихово десетогодишње лобирање и писање Закона о спречавању насиља у породици коначно је уродило плодом усвајањем овог закона крајем 2016, и почетком његове примене од 1. јуна 2017. године, са резултатима који се редовно могу наћи у свим главнотоковским медијима, и критикама стручне јавности које тамо не можете прочитати.

Података о смрти мушкараца у породичном насиљу има мање, јер се нико тиме не бави, но Новости су у ретком чланку посвећеном овој теми 7. јуна 2015. дали податке из којих се види да годишње просечно 20 мушкараца изгуби живот на овај начин (извор МУП Србије,  www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:551783-Zene-u-krugu-porodice-pobile-98-muskaraca). Напомињем да ови бројеви не обухватају случајеве поступног тровања старијих мушкараца који остају недетектовани, а чија смрт се након дуже болести приписује неком другом узроку, као и мушкарци који изгубе живот убиством нарученим или иницираним од стране партнерке (пример покушаја оваквог убиства: www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:692155-Pretucen-sekirom-zbog-svadje-oko-deteta), а које изврши неки мушкарац ван породице. Узимајући само ова два сценарија, могуће је да је насилна смрт у породици полно неутрална, тј. да је број мушкараца и жена жртава приближно исти.

Тачне статистике је овде немогуће наћи, посебно ако имамо у виду да је смрт као последица насиља у породици различита од појма смрти у партнерском насиљу, где се искључиво броје жене које је убио муж или партнер и обрнуто, за разлику од насиља у породици где жртве и починиоци могу бити и друга лица, не само партнери, већ и мајке, очеви, браћа, сестре, деца, бабе и деде, рођаци, … Такође, не узима се у обзир колико мушкараца кроз емоционално насиље убију жене, јер је познато да је код старосне групе 25 до 29 година стопа самоубистава мушкараца у Србији у 2006. години била је 7,7 пута већа него код жена исте групе (што значи скоро 8 мушкараца на једну жену), а код старосне групе 40 до 44 она је била већа 4,5 пута.

Иако је овај проблем представљен као проблем у оквиру хетеросексуалних односа, он ипак постоји и међу лезбејкама, између мајке и кћерке, између две женске особе које деле стан или у било каквом другом односу двеју жена које живе под истим кровом, па није јасно да ли статистика АЖЦ-а обухвата и ове случајеве. Видимо да заправо имамо три врсте убистава жена у „породици“: почињена од стране партнера супротног пола, од стране других особа у породици оба пола, и почињена од стране истополног партнера. Насиље над женама у лезбејским везама готово да је једнако заступљено као и у хетеросексуалним везама.

У Србији током 2007. самоубиство је као узрок смрти регистровано код 1.354 особе, 75% су били мушкарци, тј. скоро 3 сваког дана, или 1000 годишње. О овим смртима знатно ређе чујемо, на њиховој превенцији се много мање ради (и у то улаже) него на онима о којима се брине АЖЦ. Наравно, ништа није случајно, ради се о лобирању и финансирању одређених тема, и истовременом потискивању и прећуткивању оних супротних. Слобода медија је заправо мит, они никада и нигде нису били слободни, пошто уређивачка политика зависи од оснивача и финансијера, а новинари пишу о темама које ови траже, а не пишу о темама које би умањиле значај поменутих тема. Искусном читаоцу и гледаоцу је јасно који медиј припада којој политичкој опцији, и какве ставове могу да очекују да ће се пропагирати. Танка је линија између информисања јавности и њеног преумљавања, промене свести, и манипулације јавним мњењем. И шта још рећи, читајте Чомског (Noam Chomsky), на Јутјубу гледајте следеће коментаторе културне политике: Jordan B Peterson, Ben Shapiro, Milo Yiannopoulos, Janice Fiamengo, а у Србији пратите медије који нису финансирани из ЕУ.

Ако још увек није јасно зашто о ове 32 смрти чујемо, и стално смо подсећани, много више него о осталих 99% насилних смрти, подсетићу да је један од основних метода феминистичког лобирања злоупотреба статистике – истицање оног што им из њих одговара, а потискивање много крупнијих података који основној тези противрече, као и стално понављање тезе да су жене невине жртве, да су угрожене, и да никада није довољно учињено на њиховој заштити и промоцији. Малобројне феминисткиње у Србији, иако немају подршку ни приближно већине жена, су јаке јер иза њих стоји ЕУ, фондови који финансирају медије и стотине женских НВО, као и Шведска и остале скандинавске земље које су бастиони женске власти. Ова нео-либерална, лева политика успела је да загосподари и у САД, терорише њихове универзитете, али је већ наишла на јак отпор заступника слободе говора, и десних снага, а избор Доналда Трампа показује да је сем у Лос Анђелесу и Њујорку, многима дојадила. У Европи, у последњих пар година, десне и ултрадесне партије добијају на важности, и на власти су у многим источноевропским земљама које не желе да слушају диктате из Брисела о квотама миграната које би требале да приме. Људи су схватили да права других често смањују њихова права, да нису оправдана, и да је комунистички систем који је обећавао једнакост свих, као и сада овај нео-марксистички глобализам, пропао јер је донео све супротно од онога за шта се деклеративно залагао.

И на крају питање за све: да ли смо својим ћутањем већ превише оснажили феминисткиње?

 

ИЗВОР: Српски културни круг