О ИЗДАЈНИЦИМА, КВИСЛИНЗИМА И КОЛАБОРАНТИМА

Др Петар Грујић, научни саветник у пензији

 

 

 

Мир је наставак рата пропагандним средствима.
Анон

 

 

Један од индикатора чињенице да се Други светски рат још није завршио на тлу (бивше) Југославије јесте реакција доброг дела наше јавности, која је повремено имала готово хистеричан карактер, на критичку ревизију судског процеса којим је генерал Драгољуб Михаиловић осуђен на смрт стрељањем 1945. године. Негативна реакција оних кругова који су директно или посредно били умешани у овај судски процес састојала се у методу замене теза: ревизија судског процеса проглашена је прво за покушај рехабилитације Драже Михаиловића, да би се као аргумент против ње износили подаци који оправдавају пресуду. Практично, читава аргументација се сводила на репродукцију поменутог судског процеса, који је био предмет спора, као доказ да је процес био правичан и коректан. Речју, имамо тактику базирану на circulus viciosus, где се закључци узимају за премисе.

Овакво логичко ошљарење не изненађује оне који прате нашу послератну политичку сцену, где се по правилу сила аргумената замењује аргументима силе. То је наставак титовске ере, кад је официјелна фактографија и њена интерпретација била идентификована са историјском истином. Овакво стање духова имало је за последицу многе социо-политичке ретардирајуће ефекте. Пре свега, оваква пропаганда одржавала је репресивни систем, који је кочио развој друштва. Друга, не мање погубна последица јесте потискивање критичког мишљења код управљачког слоја, које није имало потребу, поред војно-полицијске подршке, да упражњава вештину полемисања. Колико је ова способност код политичке “елите” закржљала управо илуструје горе наведени пример “рехабилитације четништва”.

Зашто је то тако? Наша данашња политичка врхушка или не зна основне ствари из скорашње прошлости, или није у стању ни оно што је историографија верификовала да ваљано интерпретира. То се управо види из несувисле употребе термина пренетих из доба једноумља, када је довољно било да се неко етикетира и избаци из “даљег такмичења“. Овакво аматерско (ако се не ради о свесном злоделу) понашање, не само да сведочи о политичкој неписмености политичара од чијег деловања зависи добробит државе, већ и о политикантској бескрупулозности властољубиве подпопулације Србије, која је спремна да прода државу чије интересе треба да штити. Овај синдром “добровољних давалаца туђе крви“ илустроваћемо једним недавним иступом политичара (сиц) који је доскора био на челу ове државе.

 

http--www.nspm.rs-images-stories-hronika10-vidkun-kvisling-350x295

Видкун Квислинг

 

У посети суседној држави, где је сатанизација генерала Михаиловића одавно достигла „теоријски плафон“, поменути екс-политичар изјављује, „у по бела дана“, да је Дража Михаиловић био – квислинг. Дакле ни „домаћи издајник“, ни „колаборационста“, ни “народни непријатељ“, како би сваки поштени изданак из брозоморних времена рекао, већ – квислинг. Тешко је поверовати да се ради о незнању. Уљуљкан свешћу да није важно шта се каже, већ шта домаћини воле да чују из уста бившег председника државе Србије, дозволио је себи да даје изјаве због којих се иде на суд.

Епоним “квислинг“ везује се за норвешког ратног политичара, кога је Хитлер поставио за шефа (вазалне) државе Норвешке. По којем критеријуму? Видкун Квислинг је и пре избијања рата заговарао фашистичко-нацистичку идеологију и као такав био је погодан за политичког пиона Трећег Рајха. Ова чињеница пренебрегава се када се етикетирају многи политичари из времена Другог светског рата у окупираној Европи. Имамо ту разних случајева, али ниједан се  не може узети као копирање норвешког „квислинга“. Маршал Петен изабран је, против своје воље, да буде на челу полуокупиране (тзв. Вишијевске) Француске, као најстарији официр француске армије. Овај избор није имао ничег идеолошког у себи, већ је критеријум био чисто прагматичан – војник ће најбоље да одржава ред и мир у земљи где је као херој из Великог рата имао високу професионалну и патриотску репутацију. Слично је било и са генералом Миланом Недићем, који се под притиском домаће јавности прихватио незахвалне дужности да у окупацијском амбијенту, у колаборацији са немачким окупатором, одржава какав-такав државни поредак. Био је то „посао под уговором“. Недић се обавезао да ће спроводити политику потчињену интересима Трећег Рајха, док је овај прихватио услове који је требало да колико-толико олакшају живот грађанима побеђене Србије. Као што знамо, Немачка се обавезала да се из заробљеничких немачких логора врате у Србију болесни србијански ратни заробљеници, да неће тражити да Србијанци ратују за Вермахт и друге обавезе, којима су биле оптерећене друге вазалне државе, попут Румуније, Хрватске итд. Србија, исто тако прима 50.000 Корушких Словенаца, са свим правима избеглица, док самохране мајке, чији су мужеви у заробљеништву примају месечну новчану помоћ. Власт се обавезала да Немачку снабдева стратегијским материјалом, укључујући пољопривредне производе, да обезбеди сигуран транспорт кроз Србију ратне опреме за Афрички фронт, да елиминише комунисте из јавног живота (и уопште), као и хапшење и транспорт Јевреја. (Ово последње је била незаобилазна ставка код свих вазалних држава, па чак и немачких савезника, попут Италије, које, иначе, нису патиле од антисемитизма).

Ометање железничког транспорта кроз Југославију био је практично једини опипљиви допринос Југословена Савезницима у Другом светском рату. Док су припадници ЈВУО саботирали транспорт кроз Србију, чију руралну средину су контролисали, партизани су вршили диверзије на прузи кроз Славонију. Зато је обустава диверзија на славонској прузи била главна тачка споразума између Броза и Трећег Рајха, 1943, као клаузула у тзв. Мартовским преговорима. (Као што знамо обе потписнице овог неискреног договора убрзо су прекршиле споразум).

Шта се крило иза термина „квислинг“? Најбоље објашњење увек је неки упрошћени модел. Ми га имамо и сада ћемо га укратко изложити.

У немачким заробљеничким логорима (тзв. сталазима) ратни заробљеници, нпр. Британци, бирали су свога представника за везу са командом логора. То су, по правилу, били официри са највишим рангом, по правилу пуковници. Они су обезбеђивали максимум могућих услова живота заробљеника и имали дужност да омогуће спровођење одлука команде логора. Ако Србију замислимо као један џиновски заробљенички логор, није тешко схватити каква је била улога генерала Милана Недића.

Савезничке заробљенике-пуковнике нико није етикетирао као “квислинге“.

Строго говорећи у поробљеном делу Европе нико није био квислинг (осим, наравно самог Квислинга). У Британији то је могао бити сер Освалд Мосли (да је Хитлер добио битку за Британију), док би у Србији то могао бити само Димитрије Љотић, да је био на месту генерала Недића. Случај Анте Павелића мало је компликованији, али се ми не можемо на њему овде задржавати.

Контроверзу четници versus партизани могуће је сагледати поново помоћу модела, уз све могуће мањкавости код упрошћавања историјских догађаја. У овом случају имамо аналогну ситуацију у поробљеној Пољској, која је имала Армију Крајову и Армију Лудову, као што смо ми имали Краљевску и партизанску (просовјетску) војску. И као што су Западни Савезници „пустили низ воду“  аутохтону Армију Крајову, тако су учинили и са ЈВУО у Југославији. Разлог је био исти – страх да ће Стаљин иначе да направи сепаратни споразум са Хитлером (тзв. синдром Брест-Литовска), који је као Дамоклов мач висио над главама Британаца и Американаца током целог рата.

Појмови: издајник, колаборатор, квислинг итд. врло су флуидни и многи баратају њима не схватајући да се „играју ватром“. Погледајмо мало историју Србије.

Када су ступили на историјску сцену Срби на Балкану су прошли све варијанте политичке (не)зависности. Од Стефана Немање до цара Душана Србија је вазална држава Византије, од Стефана Лазаревића до Ђурђа Бранковића вазал Отоманског царства. Од 1459. до 1804. окупирана земља, са прекидом од 9 година (Први српски устанак). Кнез Милош  је био квислинг par excellence, а Србија вазална држава све до Берлинског конгреса 1878. Од тада па до 1915. Србија је била независна држава, да би у периоду (1918-1941). била условно независна, као део државе Југославије. Поробљена 1941. остала је окупирана територија, са “командантом логора“ генералом Недићем, који је контролисао урбану средину, док је остатак Србије био под контролом ЈВУО.

Стаљин је Јосипу Брозу наменио улогу квислинга, што је овај и био све до 1948. Хазјанин  је планирао да Југославија буде вазална држава, али је, како знамо, Броз имао друге планове. За време Броза Србија је имала статус вазалне квазидржаве, чији су се квислинзи звали Дража Марковић, Петар Стамболић, … Период (1980-1990) карактерише пост-титовска летаргија, да би се у периоду 1990-2000. могло говорити о условној независности Србије, под диктатуром Милошевића & ком.

Од 2001. наовамо Србија се вратила на статус вазалне државе. Ко тренутно игра улогу квислинга знамо.

 

 

 

ИЗВОР: Видовдан