НОВОЗЕЛАНДСКО ЗЛАТНО РУНО

Слободан Владушић

 

Сурфујући кроз безброј интернет страница о српској U20 репрезентацији, открио сам текст Александра Сарића, тренера голмана у репрезентацији. Текст је написан након осмине финала против Мађарске. Читајући га, схватио сам шта све мора да зна један добар тренер. Рецимо, античке митове: у свом тексту, Сарић упоређује пут српске U20 репрезентације на далеки Нови Зеланд са путем древних Аргонаута који су под вођством Јасона, кренули пут далеке Колхиде да би узели златно руно. Из те аналогије, тренер извлачи сјајне закључке, а пре свега један који се испоставио као кључан: нико од Аргонаута није био бољи од осталих, већ је свако од њих био специјалиста за нешто. То значи да су тек заједничким напорима могли да остваре заједнички циљ. Тако Сарић објашњава тимски дух српске U20 репрезентације. Показало се да је тај дух била и одлучујућа особина екипе која јој је и омогућила да освоји златно руно.

 

ARGONAUTI 2

 

Наравно, свако ће рећи да је тимски дух неопходан услов за успех и да Сарићев текст у том смислу није нарочито оригиналан. Међутим, тако нешто може да се учини само површном читаоцу који, вероватно, нема у себи ни трунке таквог духа. Наиме, Сарићев текст не само да слави тимски дух, већ истовремено – а то је права вредност овог текста – показује како се до њега једино може и доспети. Путем мита. За просечне духове који мисле да је информисаност = знање, мит је, је ли, некакав реликт прошлости, нешто чега треба да се одрекнемо како бисмо постали део Европе. Тако нас уче полуписмени медиокритети, који никада нису били део било какве аргонаутске дружине. Међутим, мит је специфичан тип приче који се разликује од обичне приче по томе што има моћ да обједини једну групу људи, да уоквири њихове појединачне напоре, да индивидуалности усмери ка заједничком циљу чије остварење доноси срећу која превазилази срећу које би свако од њих могао да искуси сам, на основу неког, личног, појединачног циља. Мит је оно што екипу чини браћом. Сарић је добро повезао антички мит са српском репрезентацијом, а у свом тексту је успео да, врло отмено, утакмицу против Угарске, како је написао, доведе у везу са националним митом и годином у којој се игра – 2015. Паметном, довољно.

Сумњам да ће овај текст убедити неке несретне људе да је мит неопходан за свако озбиљно предузеће. Међутим, уверен сам да такви људи никада неће урадити било шта што би могло да се преобрази у национални или породични мит који ће њиховом потомцима послужити као генератор енергије за будућа предузећа која захтевају удео чуда. За тако нешто био би им потребан мит у који верују. Они га међутим, немају. Ми остали, са титулом орлића нисмо добили само један трофеј: добили смо један мит, највећи фудбалски мит који имамо у овом тренутку. То је право златно руно које су нам Aргонаути донели са Новог Зеланда.

 

ARGONAUTI 3

 

ИЗВОР: штампано издање Недељника, 25. јун 2015.