Нови Устав СПЦ јача митрополије, те укида српство и светосавље!

  • Западни политичари и њихови послушници у Црној Гори, БиХ и Хрватској, врше притисак на локалне епархије СПЦ да постану самосталне, или, за почетак, са пуно већим степеном аутономије. Колико им предлог новог Устава СПЦ излази у сусрет?

 

Пише: Наташа Јовановић

 

Када установа окренута вечности, верна вишевековном предању и канонима, уз то и једина кадра да сачува национални идентитет народа, саопшти да је сазрео тренутак да промени свој највиши организациони акт, онда, чини се, ова новина само неупућене може оставити равнодушним. Поред чињенице да овакви резови слуте могући раскид са вековним устројством, на опрез позивају и гласови који су до јавности стизали током дугогодишњег рада Комисије за промену Устава СПЦ да ће организационо устројство Српске православне цркве бити потпуно прилагођено новим политичким границама на подручју бивше Југославије.

Јер, онима који су разбили бившу Југославију и истовремено спречили српски народ да се државно уједини, несумњиво смета чињеница да је СПЦ, сходно својој одлуци из 1996. године, остала једина национална установа која обједињује целокупни српски народ и која својим устројством релативизује наметнуте политичке границе међу Србима. Какве то има везе за најављеном променом Устава СПЦ?

Јавност је засад препознала две ствари: прво, да нови устав предвиђа промену назива СПЦ у „Српска православна црква – Пећка патријаршија“, што је оцењено као покушај да се ојача веза са њеним историјским средиштем; и друго, да се у Преамбули Устава нигде не помиње реч СРПСКА или СВЕТОСАВСКА као идентитетско одређење.

Но, званични предлoг новог Устава нуди још неколико праваца за размишљање – да ли је већинско бирање патријарха противно традиционалном устројству православне, а нарочито Српске цркве; шта је позадина изједначавање Цркве са епископом, те  да ли овај документ има потенцијал да у будућности произведе нове и тренутно несагледиве промене када је у питању устројство и идентитет СПЦ?

Већ после првог читања, уочава правни историчар Зоран Чворовић, упада у очи да је предлог Устава СПЦ непреимерено оптерећен метаправним елемeнтима, иако је реч о основном организационом акту једне помесне цркве. Елементи неправног карактера, напомиње Чворовић, дошли су до изражаја у некој врсти Преамбуле Устава, који садржи дефиницију Цркве формулисану у складу са модернистичким епискополатријским схватањима да је Црква литургијско сабрање свештенства и народа око једнoг епископа.

„Изједначавање епископа са Црквом је противно саборном устројству Цркве које је установио Христос, а апостоли потврдили 34. каноном. Када се један овакав модернистички еклисиолошки постулат уноси у дефиницију Цркве, која је дата на почетку акта, што искључиво регулише правно-организациону страну Цркве, онда се тиме поставља идејна основа за оправдање даље разградње саборног устројства наше помесне цркве. Уз то, изједначавање Цркве са епископом отвара врата клекирализацији каква никада није постојала у Цркви од Истока и која је супротна природи Цркве коју апостол Павле упоређује са телом које има многе удове.“

Подизање појединих епархија у ранг митрополија, где Црну Гору покрива једна, а Хрватску и БиХ две митрополије, ствара могућност да у будућности јача веза ових митрополија са наведеним политичким ентитетима, а истовремено под спољним притиском слаби веза са црквеним центром у Београду.

Да су ове слутње оправдане, говори уводно дефинисање наше помесне цркве, у коме се реч СРПСКА не помиње ниједанпут, већ се супротно томе истиче како Црква превазилази све границе, па и националне. Тако се обећана реалност Царства небеског, у којој „неће бити ни Јудеја ни Јелина“, на силу смешта у историју, како би се по мери људске логике спровело глобалистичко изједначавање свих друштвених различитости.

Из Преамбуле Устава се не види да је из црквене аутокефалије рођена српска национална свест, нити да је њен угаони камен СВЕТОСАВЉЕ као православно хришћанство српског стила и искуства.

Таква помесна црква без националног идентитета, дозвољава према предлогу Устава, својим епархијама да користе печат који неће одржавати јединство СПЦ, већ ће бити у складу са антисрпским асимилаторским законодавством нпр. Црне Горе или Хрватске.

Без брисања српског идентитета епархијама СПЦ у тим земљама, нема ни успешног завршетка стварања квази-нација. Следствено, најава брисања атрибута „Српска“ из назива наше цркве и увођење митрополитанског система, према коме би СПЦ заправо била једна национално неутрална конфедерација аутономних централнобалканских историјских православних митрополија, деловали су током година као спремност за компромис са непријатељском „реалношћу“.

Садашњи предлог новог Устава, са својим решењима, стоји негде између затеченог стања и оваквих најзлослутнијих предвиђања.

Имајући у виду основна обележја предлога новог Устава СПЦ, тешко је отети се утиску да се неком очигледно жури са његовим доношењем.

„Као што се од државе Србије тражи да реши спорове са суседима, што је еуфемизам за признање лажних држава и лажних нација на српским историјским земљама, тако се, чини се, и од СПЦ тражи да своју организацију прилагоди новој политичкој ‘реалности’. СПЦ је, не заборавимо, прихватила Европску повељу и друге бројне документе, као што је скорашњи памфлет КЕК ‘Будућа Европа’, у којим а се пропагира јединство евроатлантистичке Европе и укључење православних држава и народа у ту нову Вавилонску кулу.“

Да ли ће нова Скупштина КЕК (од 2008. у њој не учествује Руска православна црква), која се одржава почетком јуна у Новом Саду, поставити питање СПЦ шта је урадила по питању конкретних дела којима се прихвата нова политичка ‘реалност’ коју је НАТО нацртао на Балкану?

 

 

ИЗВОР: Седмица