Његош пророковао и данашњу Црну Гору и ове Црногорце!

“А онај који пророкује говори људима на изградњу, охрабрење, утјеху. Онај који говори другим језиком изграђује сам себе, док онај који пророкује изграђује Цркву” (1. Коринћанима 14:3,4).

 

Ове године навршило се 170 година од првог издања „Горског вијенца“ (штампаног у Бечу, 1847. године). Обиљежићемо то до краја године низом текстова о овом генијалном дјелу, а за почетак смо одабрали говор српског партијарха Гаврила Дожића поводом установљења Споменице стогодишњице Горског вијенца

 

 

Ове 1947. године навршава се пуно стољеће од када је први пут одштампано и објављено монументално дјело – Горски вијенац, најбоља умна творевина те врсте, коју има наша српска књижевност.

Хришћанска религија, по учењу свога божанскога Оснивача, има задатак на земљи да човјека препороди, да друштво просвети и да човјечанство усаврши и спреми га за вјечно спасење на небу. Сваки добар дар и поклон савршени одозго је. Језик је ватра а свијет је пун неправде, вели Св. Писмо.

Владика Раде имао је богдани дар и својим ватреним језиком и умним талентом залагао се и борио против људске неправде и других недостатака и зала у свијету. Он је био првосвештеник, владалац, песник, филозоф. Поред тога, можда и изнад тога, он је био ватрени родољуб и велики апостол правде и слободе, који је своје име оставио у књизи бесмртности са таквом славом, да се његовим дјелом поноси и поносиће се и у будућности Српска Православна Црква и Српски Народ пред цијелим просвијећеним свијетом.

Његова осјећања, његова схватања, његове идеје и жеље тежиле су за што боље,  правичније и правилније односе у људским друштвима и заједницама на земљи. У том правцу развијају се сва његова стремљења и сви његови напори, у које је нештедимице улагао борећи се за правду и опште добро. Али, за остварење тих великих и племенитих замисли, није било повољних услова. Њему су на путу стајале разноврсне препреке и са њима се Владика Раде у своме животу и раду сретао на сваком кораку и са сваке стране.

Најприје, те препреке долазиле су из живота његовог народа у самој Црној Гори. „Народ је разузданог духа, а ја премало могућствен“, жали се Владика Раде. Он својим Црногорцима вели: „Чудим се, шта хоћете и у што се уздате, када нити имамо џебане, нити имамо касе, нити имамо чесове велике силе, него само десет хиљада голијех и празнијех, без ниђе ништа, живота!“

Указујући на унутрашње злочине он вели: „Знамо да има неколико паса у Црној Гори, који би ради били не само да ми погинемо, него да погине свако ко се крсти и који вјерује имену Господа нашега Исуса Христа“, па такве пред народом изобличава као злочинце, „који би за новце све учинили“ и који не знају шта је Бог, поштење, образ, слобода и слава Отаџбине! „Ја никоме својом вољом нијесам зло учинио, али од зла сам се бранио“. Даље вели: „За наше подвиге и борбу за слободу, за име славјанско, за хришћанство нема благородне симпатије!“

„Нада нема право ни у кога,

До у Бога и у своје руке!“

Владика Раде излива свој дубоки бол за ондашњу чемерну судбину Српског народа, кад каже: „Е кукавни Срби, свачија их сабља сијече; и глупи мисионари својим лажима их окружише и утријеше; разлучише пуке и невине, сваки на своју страну; отуђоше брата брату…“

Владика Раде, колико је био оптимист за небески, толико је био песимист за земаљски свијет. Он је песимистички цијенио овај земаљски свијет, који је „састав паклене неслоге“! Он је сматрао људски живот као „сновиђење страшно“ у коме “човјек сам собом чудо сачињава“.

Колико је он са огорчењем негодовао противу тих немилосрдних таласа, који пријете и подривају, не само његову државицу, већ и цио његов Српски Народ, најбоље сем може видјети из појединих израза о тешкој судбини свога Народа, са којима је испољавао свој бол кроз разне моменте својих дјела: „Српској капи свуд име погибе… Надамном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве… Вражја сила од свуд опколила… Крв праведна дими на олтаре…“

Узроке овако тешке судбине Црне Горе и цијелог раскомаданог Српства, Владика Раде налази дијелом у недостацима унутрашњег живота свога Народа, које он истиче из трого изобличава: али још више их налази у насиљима и безкрупулозној политици некарактерних и немилосрдних властодржаца у иностранству. Због тога „Крст носити нама је суђено“, „Страшне борбе с својим и с туђином“.

„Земља стење, а небеса ћуте!“

Није земља стењала само од дивљаштва и крволочне владавине азијатских завојевача, већ је она стењала и од себичности и перфидије европских хришћанских држава, „од „европске мрске неправде“ која је народе а нарочито „Славајане држала у ниском стању“, у стању ропства! Наш се народ налазио између два страшна урагана, азијатског и европског који су, сваки на свој начин, држали и ширили бич и неправде над немоћним и подјармљеним народима. С једне стране зверска насиља, злочини и бакшиши, а с друге опет – себичност, лукавство и паклене укрштене интриге, распиривали су унутрашње раздоре и подржавали су домаћа расула раскомаданог Српства и поцијепаност Словенства.

Владика Раде отворено и енергично иступао је против свих унутрашњих и свих спољашњих непријатеља свога народа. Он управља своје оштре филипике, на првом мјесту, против „плахих и лакомих“ потурчених Срба који су „опрљали образ пред свијетом, похулили на вјеру прађедовску и заробили себе у туђина“. Он њих назива „губом у торини“ и сматра их као једно велико домаће зло, које је допринијело „да су развалине нашега царства у нашу крв огрезле!“

Владика Раде негодовао је против превјерених Срба не из неког вјерског фанатизма или из личне мржње према Исламу, него због тога што су ови потурчењаци били фанатици и зликовци против свога српског рода у турској служби, много свирепији и гори од правих Турака-Азијата. „Потурица гори од Турчина.“

Приврженост владике Рада, као и његових претходника и наследника, Русији и великом Руском Народу, била је једна од главних узрока суревњивости и непријатељства против Црне Горе од стране наших сусједа. Владика Раде је сматрао Москву као „своју велику светињу“ и као „матер величине свих Словена“.

Владика Раде је био апостол љубави и стине, правде и јединства, и братсва. Као хришћански архијереј није био вјерски фанатик, него напротив и осјећањима и дјелима био је човјек искрене и широке вјерске толеранције, он није био шовинист, него ревносни поборник слободе за сваки једнородни народ. То доказују његове звучне ријечи: „Не гледа се ко се како крсти, но чија му крвца грију прси“ и оно „Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што пригли другу, но му просто не било пред Богом што се звати Србином не хоће!“. Он баца у позадину вјерске и конфесионалне разлике и племенске подјеле и подвајања. Он хоће јединство, слободу и самосталност за цио један народ. Он у својој обилатој преписци често ословљава једнородне римокатолике и мухамеданце – својом браћом, исто онако као ословљава и православне сународнике.

Но, Владика Раде са истом мјером и ситим степеном племенитости залаже се за све људе и за „право человјечства“. Он је имао исте осјећаје човјекољубља као и родољубља за људе и народе који као немоћни страдају од јачих и силних. Цијенио је достојанство човјека и слободу његову – високо и племенито.

„Коме закон лежи у топузу

Трагови му смрде нечовјештвом!“

Стална брига и старање за независност и унутрашње сређивање његове мале државе, његово пламено и свестрано залагање за слободу раскомаданог и потлаченог Српства, и за слогу и сарадњу свих словенских народа – све је то подстрекавало Владику Рада да се што боље удуби и да непрекидно и неуморно мисли, брижи, чита и ради. Својом трудољубивом саморадњом, могао је обрадити свој дух и проширити своја знања. Могао је својим разноврсним напорима стећи многа искуства. Али, његов велики таленат то је био његов урођени дар, богодани дар, који му је „Бог силни даровао“. Он сам вели да „цио свијет Богу принадлежи“, и тај свој богодани дар наглашава и у стиховима: “ја се надам нешто Твоје да у души мојој сјаји“.

Кад се узме у обзир ток збивања, кад се мирно оцијене велики догађаји у Европи и свијету за ових последњих сто година, мора се признати да је велики геније Владика Раде предвидио пророчким надахнућем развој судбине словенских народа.

Владика Раде био је велики пјесник и мислилац, патриота, слободњак и хуманист. Он је велики и по својим бригама и напорима, и по својим дјелима и подвизима; али по својим патњама био је и мученик, и још боље рећи – прави великомученик, но свјестан да:

„Страдање је крста добродјетељ

Васкрсења не бива без смрти!“

Поводом стогодишњице Горског вијенца, ми се смјерно клањамо великом генију, чија ће звијезда вјечно треперети на српском небу, и чија ће слава непрекидно блистати на пространом свесловенском хоризонту.

„Благо томе ко довијек живи

Имао се рашта и родити.“

 

 

 

 

ИЗВОР: sedmica.me