Николај Малишевски: УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

 

 

Почетком Другог светског рата читава Европа буквално је била преплављена диктаторима: Пилсудски, па Бек у Пољској, Сметона у Литви, Улманис у Летонији, генерал Метаксас у Грчкој, у Италији Мусолини, у Португалији генерал Кармон па Салазар; Примо де Ривера, па одмах затим Франко у Шпанији, у Албанији Ахмет Зогу, у Румунији маршал Антонеску, у Естонији Пјаст, у Финској маршал Манерхајм, у Мађарској адмирал Хорти; Цанков, па за њим цар Борис у Бугарској; Квислинг у Норвешкој, Анте Павелић у Хрватској, монсињор Тисо у Словачкој…

Добар део њих су постали фирери својих држава још пре 1933, када је на власт у Немачкој дошао Хитлер, који је европске владаре ујединио ради похода на Исток.

И Белгија, Холандија и Луксембург – земље које нису биле диктаторске и нису званично ратовале са СССР – су на совјетско-немачки фронт упутиле између 90 и 110.000 војника, а Швајцарска и Шведска, формално неутралне, заједно са Шпанијом (Плава СС дивизија и авио-ескадра) послале су против Русије више од 50.000 добровољаца. Последњу такву војну јединицу од Норвежана и Данаца, дивизију Нордланд, Црвена Армија разбила је код Берлина. Немачки аутор књиге Резултати Другог светског рата (1953) К. Пфефер доказује: „Највећи део добровољаца из Западне Европе ишао је на Источни фронт јер је у томе видео заједнички задатак Запада (…) добровољци из Западне Европе су, по правилу, служили у војним  јединицама СС

Познати енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралне“ земље – Швајцарској и Шведској – које су мање од свих других зависиле од нацизма, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави рат“. Наиме, готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…

Чешка – 30-тих година светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија – се без иједног испаљеног метка предала немачкој војсци од 30 дивизија. Зато су фабрике само једног чешког концерна, Шкоде, од августа 1938. (када су Немци заузели Судете) до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Совјетски Савез Немци су напали са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима.

Највећи део европског становништва сарађивао је са хитлеровцима, не само из идеолошке блискости колико из саможивости, надајући се ћару у ресурсима богатој Русији.

Фирер је, заправо, предводио свеевропски крсташки поход против совјетске Русије.

Амбасадор Немачке у Ватикану, Фон Берген, саопштио је тако 24. јуна 1941. Берлину да „у круговима блиским Ватикану поздрављају ову нову фазу рата са одређеним олакшањем, и с посебним интересовањем прате њен ток“.

Кога све ту није било? Словенске Пољске? Но, ваља се присетити да се у Хитлеровој армији борило више од 100.000 официра и војника који су, 1. септембра 1939, поседовали пољске пасоше. Професор Ричард Качмарек, директор Института историје Шлеског универзитета, аутор књиге Пољаци у Вермахту, тврди да је „кроз немачку армију у току рата прошло око пола милиона Пољака“ (И Армија Крајова, под руководством избегличке владе из Лондона, борила се често жешће против Црвене Армије и партизана него против Вермахта). Тако су, рецимо 1942, Пољаци чинили 40–45 одсто састава 96. пешадијске дивизије Вермахта, око 30 одсто 57. дивизије, толико (заједно са Чесима) и 11. дивизије, те око 12 одсто 110. дивизије… У интервјуу пољским новинама Газета Виборча  (Gazeta  WyborczaР. Качмарек вели: „Можемо сматрати да 2–3 милиона људи у Пољској има рођаке који су служили у Вермахту. Колико њих зна шта се с тим људима збило? Мене студенти стално питају како да сазнају шта им се десило са стрицем, дедом. Њихови најрођенији то прећуткују, ограђујући се да је деда погинуо у рату. Но, трећа послератна генерација се тиме не може више задовољити“.

Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу, које је обухватило читаву Европу, била је Србија. Пакт о придруживању осовини Рим-Берлин-Токио, који је у Бечу 25. марта 1940. потписао тадашњи премијер Југославије Драгиша Цветковић, и који је предвиђао да се читава економија земље стави на располагање Хитлеру, а немачкој војсци дозволи пуна слобода кретања по њој, изазвао је експлозију народног негодовања. Два дана после потписивања премијер је свргнут, а пакт раскинут.

 

 

И у Београду и у целој земљи становништво (српско; прим. Уредништва Српског Листа) је ликовало, славећи победу. На улицама су паљена страшила са ликом свргнутог премијера колаборационисте. У Берлину су ти догађаји изазвали такав бес да је Хитлер истог дана потписао директиву под шифрованим називом „Казна“. Европска штампа је, спроводећи бесомучну антисрпску кампању, почела да описује „прогоне немачке мањине“  у Србији. Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглице“ – „жртве југословенског терора“. Напад на Србију (формално на целу Југославију; прим. СЛ) немачких и сателитских јединица почео је непрекидним дводневним бомбардовањем Београда, у коме је погинуло више од 18.000 људи. Иако су Срби оборили 40 бомбардера, укупна тежина бомби, бачених на Београд, превазилазила је 360 тона.

Сваки човек који слави Дан победе 9. маја мора зато да зна да је бомбардовање Београда 1941. у много чему поспешило устанак Јужних Словена, и то пре свега захваљујући Србима.

Наиме:

Почетак реализације плана Барбароса и упад у СССР одложен је за месец дана, а због доласка јесени са кишама и ветровима, блатњавим путевима и хладноћом, немачка техника је почела да троши гориво изнад сваке предвиђене норме (отприлике за трећину), што је успорило блицкриг;

У јеку борби пред Москвом Хитлер је био принуђен да део дивизија пребаци са Источног фронта на Запад, за борбу против непокорних Срба*;

Почетком Другог светског рата, сви ауторитарни режими представљали су гигантске чиреве на телу европске цивилизације. Од двадесетак земаља Европе постојећих у јуну 1941. (не узимајући при том у обзир и оне патуљасте) готово половина – Шпанија, Италија, Данска, Норвешка, Мађарска, Румунија, Словачка (у то време немачким диктатом раздвојена од Чешке), Финска, Хрватска (и тада насилно одвојена од Југославије) – ступиле су, заједно са Немачком, у борбу против Русије/СССР, на Источни фронт пославши своје оружане снаге. Не рачунајући укупну бројност армија тих званичних савезника Немачке, само у саставу Вермахта и СС борило се преко 1,8 милиона становника свих крајева Европе!

Општи утисак о томе ко се и како борио против Русије могуће је стећи прегледом састава војних заробљеника из маја 1945. Тада се Совјетима предало 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2.010 Белгијанаца, 1.652 Луксембуржана, 456 Данаца, и неколико хиљада Чеха. А то је само део војних ефектива послатих на Источни фронт из земаља које, наводно, нису ратовале против СССР. Довољно је рећи да је око 600.000 војних заробљеника из Немачке и њених земаља-савезница совјетска команда после одговарајуће провере ослободила непосредно на фронтовима на којима су се и предали.

У титанској борби, народ СССР-а успео је да извојује победу над ауторитарно-фашистичким чиревима који су били дубоко урасли у тело Европе. Али, не смемо заборавити да су и нацизам и тоталитаризам чеда европског прогресивизма и рационализма. Нису се тек тако и Хитлерови нацисти и њихови вазали из других земаља пред крај рата упињали да се предају Англо-Американцима, а не совјетским јединицама. Ваља и то имати на уму при просуђивању који је режим – совјетски или западни, „либерално-демократски“ – био ближи фашистичком.

Иако је рат почет у јуну 1941. представљао борбу између два идеолошка антипода – фашизма и комунизма – борбу не за живот, већ на смрт – нашим прецима тај антагонизам није значио ништа. За њих је то био Велики отаџбински рат – рат против непријатеља који је напао нашу земљу.

Рат да би се опстало. Свети рат.

 

Николај Малишевски, рођен 1977, професор је политикологије на Институту парламентаризма и предузетништва и доцент на катедри за филозофију и универзитетско образовање Републичког института у Минску, Белорусија, где ради и живи. Пише на теме из области историје, локалних сукоба, информационе политике. Аутор је неколико књига и редовни сарадник Фонда стратешке културе.

 

Напомена: Објављено на сајту Фонд стратешке културе па на сајту Нови Стандард 9. маја 2012. Наслов дало и приредило Уредништво Српског Листа.

 

 

ИЗВОР: Српски лист