НИКОЛАЈ ДИМИТРИЈЕВИЋ, ЕПИСКОП ТЕМИШВАРСКИ (1728-1744)

  • Епископ Николај је рођен у Херцеговини, а замонашио се у Пећкој патријаршији. Пре избора за епископа био је егзарх митрополита београдскокарловачког
  • За епископа вршачког потврђен је 4. децембра 1725, а грамата о избору и хиротонији издата је тек 14. фебруара 1727. године

Грамата митрополита београдско-карловачког Мојсеја (Петровића) гласи: „Мојсеј Петровић Божиеју милостију восточниа церквје православни Епископ и Митрополит Бјелградски и всего народа христианскаго под властију пресвјетлаго цесара в Сервии, Славонии, Унгарии, Хорватској, Сирмии, Баната Темишварскаго, Угровлахии цесарској и јего величества савјетник и проч.

Случисја вадову остати прјестолу богоспаснија епископии карансебешкие, подлежашчие катедри нашој, темже по обичају нашему собравшусја всему освјашченому сабору в богохранимој вароши Карловци из духовнаго чини мирскаго, воинствених господареј и помјестних идеже прилучисја прити освјашчењејшему Архиереју Далматинскому кир Стефану,(1) такождеже и подлежашчим катедри Нашој Богољубезнејшим епископом: Михаилу Будимскому,(2) и хажи Јоаникију Темишварскому,(3) Доситеју Ваљевскому,(4) Никифору Славонискому,(5) Никанору Зринополскому,(6) Софронију Сегединскому и Бачкому,(7) и бившому Печујскому Никанору (8) и саборно судихом честњејшаго Јексарха Нашего кир Николаја Димитријевића достојна сеја Благодати – рукоположихом јего во епископа на више реченују епископију карансебешкују и подлежашчих диштриктов хоршавскаго, вершачкаго, паланачкаго и логошкаго.

Дато у вароши Карловачкој 1727. мц. Фев. 14.“(9)

Из грамате митрополита Мојсеја види се да је егзарх Николај (Димитријевић) за епископа карансебешко-вршачког изабаран на Црквено-народном сабору у Карловцима, у чијем раду је, поред архијереја Карловачке митрополије, узео учешћа и епископ далматински Стефан (Љубибратић), који је прогнан из Далмације. Наиме, под утицајем Римске курије Млетачка влада је генералном провидуру Алвизу Моћенигу наредила да из Далмације уклони епископа Стефана Љубибратића. После изгнанства из Далмације, епископ Стефан је извесно време пребивао у Лици и у Београдско-карловачкој митрополији.

Епископ Николај није се дуго задржао у Епархији карансебешко-вршачкој, јер је већ 21. априла 1728. године премештен у Епархију темишварску. На полеђини поменуте грамате митрополит Мојсеј написао је: „подлежашчих јего диштриктов: Липову, Чакову, Фачеш, Чанад, Бечкерек и Панчево“(10).

После смрти митрополита београдско-карловачког Мојсеја 27. јула 1730. године, дошло је до „борбе о митрополитски престо између државног кандидата Николе Димитријевића, темишварског епископа и администратора Београдскокарловачке митрополије… и Вићентија Јовановића, епископа арадског, као епископског и народног кандидата“(11).

У тој борби обојица су настојали „да задобију наклоност патријархову у Пећи за себе и помоћу његовом савладају своје противнике“. Како су најодлучнији противници Димитријевићеви били фрушкогорски манастири, на челу са архимандритом крушедолским Висарионом Павловићем,(12) то је по једном писму Висарионовом од 29. октобра 1730. године будимском владици Василију,(13) администратор Димитријевић писао патријарху „лжу на монастире: да месо једу, да по монастири свирале и глума и танци творет се, и да калогери противне (јему) саборе састављају“, те је „патријарх писал монастиром са заперештенијем клетвеним, да сије не дјејет се“; али смо, вели Висарион, „патријару отписали сви, да ће другу памет узети“(14).

СВОЈЕГЛАВ ЧОВЕК

Иако није био без вредности, епископ Николај је био прилично својеглав човек и није се држао уобичајеног реда и протокола, када је била у питању црквена администрација и поштовање пећког патријарха, као врховног старешине аутономне Карловачке митрополије. Наиме, карловачки митрополити су се, када је за то било потребе, обраћали православним источним патријарсима преко пећког патријарха. Међутим, епископ Николај се, како сведочи једно писмо патријарха пећког Арсенија IV из Пећи 1730. године, обратио „светјејшим васеленским патријарсима“ преко архимандрита Германа, старешине јерусалимског метоха у Нишу, а не преко њега као претпостављенога му духовног старешине. У писму се, наиме, каже: „И господин покојни митрополит (Мојсеј Петровић) колико је год крат писал васеленским преко нас је слал, а нам копију посилал что у них возписал“(15).

Патријарх Арсеније IV је преко архимандрита крушедолског Висариона утицао да за митрополита буде изабран епископ Викентије „као епископски и народни кандидат, насупрот Николе Димитријевића, који је био кандидат аустријског двора“(16).

Епископ Николај као коадјутор митрополита карловачког Викентија Јовановића

Када је митрополит Викентије (1731-1733) оболео, тражио је да му се за суфрагана постави његов архиђакон, али му у Бечу ту молбу одбише. Поводом тога, састаше се у Петроварадину епископи ваљевски, себишки, темишварски, бачки и арадски 21. септембра 1736. године, те заједно са народним првацима војничког и грађанског сталежа, замолише цара Карла VI „да се због немоћи и старости митрополитове (Unpasslichkeiten und Alterhalber) оджи у Београду опчи сабор, да му изабере коадјутора“(17). Сви су изгледи да су епископи имали намеру да изаберу коадјутора с правом наследства, „али цар није хтео пристати на избор таквог коадјутора, који би уједно и наследник митрополитов био, већ је наредио генералу Хамилтону, да сакупи епископе, те да они изаберу између себе једнога за коадјутора митрополиту“(18). Епископи су предложили да до сабора коадјутор буде епископ будимски Василије (1728-1748), али генерал Хамилтон није усвојио предлог. За коадјутора поставио је епископа темишварског Николаја и издао му декрет „да је то учињено уз приволу петорице епископа, којима запрети то порицати. Епископи на то оћуташе, но ипак касније пријавише цео поступак Хамилтонов високим дикастеријама“(19).

Генерал Хамилтон известио је митрополита Викентија да је цар одобрио постављање епископа Николаја да до сабора обавља дужност коадјутора, а митрополит се захвалио цару што му је поставио коадјутора.(20)

Дворски ратни савет је почетком децембра 1736. године епископу Николају наредио да отпутује у Карловце или у Београд и ступи на своју нову дужност. Епископ Николај је Савету обећао „да ће се потрудити, да изврши што му се у декрету заповеда: трудиће се да нереде уклони и неслогу из корена ишчупа. Он је напред видео да то неће ићи без тешкоћа и вике, и он не би никад ни искао (angesuchet) коадјуторство, и устручавао би се примити га, да не види, да у овако замршеним одношајима мора бити пречи интерес Величанства и опћи.“(21)

Беч се надао, као што се види из писма генерала Хамилтона митрополиту Викентију од 24. новембра 1736. године „да ће се старати за хармонију у народу, а особито у клиру, те тим уклонити рђаве импресије, које је на двор учинила неслога клира. Особито му препоручује, да клир не глоби народ, и да се треба постарати за таксе, што се столе тиче.“(22)

Из преписке између митрополита и генерала види се да је први стално инсистирао на сазиву сабора, а генерал је, односно Беч, против одржавања сабора.

Митрополит је искористио прилику да се, поред захваљивања на коадјуторству, којим свакако није био задовољан јер му је епископ Николај наметнут као државни човек, осврне на примедбе, али и да помене сазив сабора. „Што се столе тиче“, каже митрополит, „не може се ништа урадити без сабора, без знања клира и народа, јер би иначе могао и ступити још гори заплет. Са коадјутором, епископима и главним људима из народа може он спремити ствар (предлоге), али да се то сврши, потребан је сабор, за који и моли Хамилтона да се код цара заузме, и што се он пре састане, тим ће бити боље.“(23)

Хамилтон је био исто тако упоран као и митрополит и одговарајући раздраженим тоном, питао га је зашто је потребно сазивати сабор, јер „на смањивање столе и уклањања ексекуције неће се народ тужити. Њему изгледа да митрополит и клир више имају пред очима свој интерес, него Божји, и хоће само времена да добију. О столи може говорити са привременим коадјутором и осталим епископима, и што реше нека пошљу горе на потврду, чим ће двору доказати своју ревност за народне ствари. Он је уосталом цару и дикастеријама говорио за сабор, али они држе, да зањ није згодно време.“(24)

Митрополит је и даље остао при свом и одговорио „да се о тој ствари не може решавати без сабора“(25).

Са коадјутором није било среће, јер је врло брзо „избило на површину непријатељство међу митрополитом и коадјутором. Митрополит се тужио Хамилтону, да коадјутор с њим рђаво поступа.“(26). Али Хамилтон је имао примедбе  на митрополитове поступке. Пребацио је митрополиту „узапћење имања епископа бачког и ваљевског (а и ова двојица имала су тешку нарав као и коадјутор).

Кад је доле био, митрополит му је рекао да од тог имања није ништа нестало, но кад би то била истина, враћање му могло би се свршити за неколико часова, а ето прошло је већ неколико месеци, а ништа није учињено. Оклева се и са ликвидацијом и класификацијом региментских дугова, што мора на двору изазвати незадовољство.“(27)

ИЗДРЖАВАЊЕ ИЛИРСКЕ ХУСАРСКЕ РЕГИМЕНТЕ – ИЗВОР БЕДЕ И НЕВОЉА

Наиме, дуг се створио јер су грађанске власти забраниле „силом утеривати трошак“ за издржавање Илирске хусарске регименте, која је, по Милутину Јакшићу, била „за митрополита прави извор беда и невоља“,(28) јер се потребна материјална средства нису могла обезбедити добровољним прилозима. Међутим, ова хусарска регимента имала је добру страну. У то време се у „Ердељу и Малој Влашкој увелико радило на унијаћењу православних Румуна, те је митрополит Викентије у те крајеве послао епископа крушедолског Никанора (Милентијевића) да тобоже скупља прилоге за Хусарску регименту, а у ствари послао га је да стане на пут безобзирној унијатској пропаганди и да рукополаже младе румунске кандидате у чин ђакона и презвитера. Грађанске власти су од митрополита тражиле да ликвидира дугове у вези са региментом, који су крајем 1735. износили 159 660 ф., а такође и да се обештете епископи бачки и ваљевски. Кад митрополит то није учинио, обраћали су се на коадјутора Димитријевића. Он је, међутим, одговорио (31. јануара 1737, бр. 463) да митрополит не допушта издани свитак публиковати, а activa и passiva митрополије не може на чисто извести, јер се говори да има један капитал архиепископије од 6000 фор. сакривен код једног трговца у Будиму.“(29)

Из писма барона Енгелхарда од 13. фебруара 1737. види се да је митрополит Викентије стављен под „неку курателу“, а његов приход имао се користити за отплаћивање дугова. Неколико месеци пред смрт изгладили су се односи између митрополита и коадјутора. Митрополит Викентије умро је у Београду 6. јуна 1737. године, а митрополијом је опет управљао епископ Николај, као што је управљао и после смрти митрополита београдско-карловачког Мојсеја (+ 27. јула 1730).

Стање у Епархији темишварској од 1737. до 1739. године

Иако се у науци сматра да је епископ Николај био конфликтна личност, нека његова писма одају га као брижног архијереја. Тако 7. јула 1737. године владика пише проти Раки у Сентмиклуш „да му чешће јавља како је у протопопији, а нарочито да надгледа сирочад неких, недавно преминулих свештеника – чије слуге напусте марву, па се она без пастира скита – да се сиротима не изгуби иметак; и додаје ‘ми бо иждивеније давати будемо’. Затим налаже проти да покупи заостатак епископског дохотка у његовом протопопијату, јер му је новац врло потребан да што пре направи нову резиденцију на место изгореле, пошто се од огња сачуване ствари налазе по сандуцима на мајуру. Наручује му, уз то, да му нађе 3-4 коња, јер је остао и без њих.“(30)

У току лета 1738. године на овом мајуру налази се један учитељ. „Владика га у писму титулира ‘словесњејши’. Он је вршио и надзор над владичиним имањем  на салашу; и није смео у Темишвар док не издржи шестонедељни контумац због куге. Учитељ је био незадовољан са храном која му је доношена из Темишвара; а нарочито није волео рибу лињак, шарана и сома, које је често добијао.“(31)

Будући да су се архијереји и у Карловачкој митрополији у оно време, као и у Србији, издржавали од димнице, милостиње и таксе, чије је наплаћивање увек ишло тешко, владика Николај „шиљући, у исто време, чаковачког свештеника Арсенија и партошког намесника јеромонаха Јоакима, да по чаковачком диштрикту покупе димницу, венчанице, екзархију и милостињу, владика је у својој посланици попретио свим свештеницима и осталим ‘који не би дужно дали’; ‘да хоштет не само молитву с благословенијем вспријети, но обштеју правдоју и путем (хоче) јеште заплатити’“.(32)

Да са епископом Николајем није било шале сведочи и његово наређење у вези са понашањем двојице парохијских свештеника у Иванди и Парцу. Наиме, 12. јула 1738. године владика је писао кнезу Јови и хришћанима у Иванду „да им је попа за неко време одлучио од службе, јер је дознао да је веома непокоран и противан ‘епископском ауторитету’, па док поп не дође владици ‘и не очисти се’ наредио је пароху сенмиклушком Милошу, да их опслужује. Слично је писао, у исто време, и парашком кнезу и народу за њихова попа. Поп у Иванди рекао је пред неколико попова, када је дошао изасланик да купи екзархију, ‘нек дође архијереј и донесе меч и нека ми одсече главу, а по том кров моју можете попити обојица’. А поп из Парца није хтео ни да прими циркулар владичин о екзархији, него изашавши из крчме са коцем викао је да владици није ништа дужан, да је његово писмо кужно и да он сад (док траје куга) ничије заповести не слуша.“(33)

Будући да су темишварски епископи, поред мајура у Темишвару, имали и виноград у Ђали, епископ Николај је „у јесен 1738. заповедио ђалским свештеницима да оберу виноград и вино сместе у добре судове“34. Владика је искористио прилику да поред брања његовог винограда, нареди ђалским паросима „да калуђере и свештенике путнике, без његова писма не смеју примати нити им они, као њихови парохијани смеју шта давати. Ко се огреши о ту забрану биће кажњен духовним казнама, одлучењем, одлучењем од цркве и богослужења“(35).

Као и други епархијски архијереји Карловачке митрополије, на челу са митрополитом карловачким, и епископ Николај се морао дуже бавити изван епархије ради свршавања својих епархијских послова. Тако „за време свога боравка у Пешти, од марта до маја 1739, владика Николај поставио је за свог намесника у дијецези липовског проту Христифора и дао му инструкцију како да управља; а када се вратио тражио је од њега извештај о свему“(36).

УВОЂЕЊЕ ПОРЕТКА У ЕПАРХИЈИ

Проблем високих наплата постојао је, изгледа, увек код појединих парохијских свештеника. Зато је епископ Николај 3. јуна 1739. „под претњом губитка епитрахиља, преко прота, најстрожије забранио свима свештеницима да не смеју од својих парохијана ни најмање шта више узимати за свој труд и службу, него је ‘обичај и узакоњено’. Сваки ко сазна да се ко било огреши о ту забрану и ради свога интереса ‘досађује људима’, дужан је преступника пријавити владици; а проте имају позвати и народ да такве свештенике пријављују. Циркулар је написан на српском и влашком језику, јер је владика Николај у то доба вршио јурисдикцију и у Ердељу.“(37)

Николај је 26. јуна 1739. године послао „српско писмо попу Теодору у Брашов с позивом, да му са неким људима дође на суд, ради спора њихова око проширења олтара цркве у Брашову. Он ће донети праведну пресуду. Затим их коре због неслоге: јер нам унутрашњи непријатељ много више може шкодити од спољашњег (циља се на унију). Исто тако владика наређује, да му дође један човек, који је ‘ради свога очинства’ донео грамату проклетства (од патријарха?) у Брашов да се прочита у цркви, али народ није дао. Владика ће, пошто сазна каква је тога човека ‘претензија’ учинити измирење између парничара или учинити праведан суд, ако прво не успе.“(38)

После смрти епископа вршачког Максима (Несторовића) 1738, за администратора Вршачке епархије постављен је епископ Николај. Владика је 28. јуна 1739. године „писао партошком игуману и вршачким туторима, као администратор Вршачке епархије да на позив патријархов иду у Београд, ради супсатнције свога покојног епископа Максима Несторовића; и он би радо ишао с њима, али нека му верују да баш нема сачим“(39).

Извесне ствари покојног епископа Максима, које су се чувале у једном сандуку у Сентандреји, пописане су тек 1. априла 1741. године, а епископ будимски Василије (Димитријевић) предао их је јереју Јоану Јосифовићу тек 14. марта 1745. године, а у присуству хиландарског архимандрита Герасима, који је, иначе, живео и умро у Карловцима.

После смрти епископа вршачког Максима дошло је до спора у вези са епископском резиденцијом у Вршцу. За овај случај заинтересовао се и патријарх Арсеније IV писмом од 4. јула 1739. године. Одговарајући на ово писмо, епископ Николај каже: „да је покојни себешки епископ Максим Несторовић, пре неколико година, саградио у Вршцу дом ‘митрополији каран-себешкија и вершачкија – тојажде епархији иждивенијем’; а место и кућу купио је од покојног проте Ћирила Марковића-Јузбашића. Међутим, сада његов син, капитан лајтнант из Петрова села, тражи тај дом за себе, иако је покојни прота примио новце за ту кућу и о томе издао потврду.“(40)

Изгледа да владичина забрана о примању монаха са стране није уродила плодом, и владика Николај 1. јула 1739. године поново пише окружницу окружним протопрезвитерима „да известе свештенство по својим протопопијатима, да унапред не примају ни једног калуђера, макар имао и дозволно писмо од самог владике, сем за случај да то писмо буде датирано после ове окружнице. Чим се какав путник калуђер појави нека га ухвате и известе владику о њему, јер ће иначе лично одговарати.“(41)

Епископ Николај је будно пратио борбе царских регименти са Турцима у Банату 1738. и 1739. године и о томе извештавао патријарха Арсенија IV. Из једног његовог писма писаног у Темишвару 8. јула 1738. године патријарху Арсенију IV Јовановићу у Београд, сазнајемо да су „почетком јула 1738. многи Турци код Мехадије потучени, а они који су били у унутрашњем шанцу предали су се пошто су ‘добили пардон’ да под оружјем могу изаћи. Одређене су биле две царске регименте да те Турке испрате преко границе. Међутим, оружани Турци, на једном за напад подесном месту окрену се, навале на пратњу и од обе аустријске регименте једва се који бегством спасао. Одмах се по Турској пронела вест да су ‘каури побеђени’, те многи Турци са заставама и музиком пређу у Банат. Али, дође владика Никола, ту им ‘царска господа приредише добродошлицу, те их у кланцу опколе и све потуку. Са тим страшним гласом синоч курир дође; а за њим иде један генерал са 300 турских барјака (тако веле!) и шеснаест тугов и осталом њиховом тиранском музиком или дах буланом, и веле да ће 300 турских заробљеника онамо скоро довести’. Затим се тужи владика, како у Темишвару народ још доста често умире од куге, која је раније јако харала; те због тога још ни тада нико из Баната није смео у Србију нити у Славонију (Срем), док прво не издржи шест недеља контумац у Земуну или Сланкамену. – У вези с тим владика моли патријарха да узме к себи његов сребрни и позлаћени крст на ланцу, који је радио тамошњи ‘кулунџија’ Ђорђе, а остао је код покојног ваљевског епископа Доситеја – и вратиће му кад се отворе путеви.

СРБИ НИСУ ХТЕЛИ ДА ВОЈУЈУ ПРОТИВ ВЛАХА

У истом писму владика Никола известио је још патријарха да је већ нешто раније ‘чаковачки ишпан Никола отишао са 3000 наши Срба, овдашњи царски поданика, на Алмаш, против несрећни бунтовника – Влаха, но још не знам шта су учинили’. А 12. јануара 1739. исти владика је јавио патријарху: да је крајем децембра 1738. отишла редовна царска војска на Влахе, који се хтедоше цару подклонити, јер оних 3000 Срба не хтеше ништа против Влаха предузимати.“(42)

Владика Николај је, поред патријарха Арсенија IV, обавештавао и аустријске грађанске власти о кретању Турака и уопште о стању на ратишту. Тако 22. фебруара 1739. године пише генералу Најперту у Арад „да је од Срба који су, за турске провале у Вршцу ухваћени били и у Оршаву одведени, па оданде, под јемством, пуштени да прикупе откуп за робље, сазнао, да у Мехадији нема више од 200 Турака и нешто Влаха, да је горњи шанац покварен и да се Турци налазе само у доњем. У Оршави, међутим, има око 500 јаничара и један баша с њима. Око града нису ништа поправљали, већ стоји онако како су га узели. Чули су, затим, како Турци говоре: да им је дата заповест да се скупе код Видина, где ће добити даља наређења после месец дана; а од то доба већ је прошло 15 дана. Ако генерал жели, владика ће му јавити имена тих људи и може им се поверити, да када тамо однесу откуп још боље развиде и распитају о свему како је тамо.“(43)

Епископ Николај је нашао за сходно да и епископа арадског Исаију Антоновића, будућег митрополита карловачког (1748-1749), својим писмом од 23. маја 1739. године обавести о политичкој ситуацији; он му пише: „да је у Банату дубок мир, да нема никаква страха од непријатеља и да је услед изобилне кише, година ванредно родна и богата“(44).

Спаљивање Саборне цркве и епископске резиденције у Темишвару 1737. године

Док је у Темишвару харала куга и у одсуству епископа Николаја, дошло је до рушења Саборне цркве и епископске резиденције у Темишвару. Тим поводом епископ Николај 1. августа 1739. године пише из Темишвара у Беч логотету Владулу Малаеску „о спаљивању цркве и резиденције епископске у Темишвару. Из тог писма се види да је владика поднео Дворском ратном савету у Бечу меморијал против бившег саветника Темишварске администрације – Дежана, што је 1737. дао спалити цркву и резиденцију његову, за време док се владика налазио у Банату ради царског форшпана, по наређењу из Беча. Том приликом пропало је и 2000 дуката ‘каторији в стјење созидани били во једној кутији од плеха’, јер нико од служитеља није за то знао. Међутим, командирајући генерал Најперг издао је Дежану налог да упали варош, а цркву и резиденцију да не пали чак ни онда, када би, како вели владика, сачувај Боже, куга и у самој резиденцији била. Али је Дежан ту заповест преступио. Стога је генерал Најперг обећао да ће владици други дом дати, па ма то био и самог саветника Дежана и упутио га да се ради тога обрати с молбом Дворском ратном савету и посебно фелдмаршалу Кенигсену; а он ће потврдити његове наводе и подигнути његову молбу. Како, пак, сада Дежан одлази из Темишвара у Немачку и већ је покушао био да свој дом прода, то је владика уложио свој протест и успео је да се Дежану забрани продаја дома док се не сврши његов процес са владиком, ради спаљене цркве и резиденције.

Сада је, вели владика Малаеску, добио од Ратног савета преко генерала Најперга позив да ради те парнице дође у Беч, али он не зна како ће, када већ две године није добио из своје дијецезе никакав приход ‘те доста тесно и скрбно’ и код куће живи, а камо ли да може у Беч ићи. Стога он моли Малаеска да са својим агентом (адвокатом) с којим ради, распита се у Бечу о одштети која има да му се даде за попаљену резиденцију.“(45)

Шта се догодило са жалбом епископа Николаја у Бечу сазнаје се захваљујући истраживањима покојног епископа горњокарловачког Илариона (Зеремског).

Наиме, „у коморској архиви у Бечу, у одељку Banatica за септембар 1741. године, налази се у препису тужба епископа Н. Димитријевића, поднесена Дворском ратном савету. У њој се он жали како му је, кад је био у црквеном послу одсутан, неки De Iean по заповести генерала грофа Најберга спалио двор и цркву и то стога што се тобоже, ради проширења утврђења морала паланка демолирати (на другом месту наводи да је то учињено због куге). Због тадашњих немира он (владика) био је сакрио у црквени зид 2000 дуката. Пошто му је живот у опасности, тражи да се цернира генерал Најберг, а Дежанов дом да се секвестира и њему преда.

Дворски ратни савет доставио је ту тужбу Дворској комори у Бечу и ова је затражила од Дежана изјашњавање на тужбу, преко темишварске администрације, код које је Дежан био саветник. То се изјашњавање налази на истом месту. У њему Дежан наводи да је резиденција била мала кућа, а црква да је била од дрвета. Паланка се морала свакако порушити да остане равнина око гласије, а владичина кућа лежала је свега три хвата далеко од градског бедема. Три пута је владика позиван да напусти стан, па да се кућа спали, а палило се због куге која је била избила у тој паланци. Становнике назива ‘Raitzen, Griechen, Kaufleuthe und Innwohner’, Владику у више маха назива ‘Raitzisher Bischoff’, међутим, на једном месту наводи како је среброљубиви владика ишао у Лугош ‘unter die Wallachen’.

У том свом извештају уопште се ружно изражава о владици. Не верује у владичину тврдњу о 2000 дуката и подсмева се како би владика хтео уместо своје  ‘pastoral-Hutte’, да дође до плате каква му не припада (‘eines ihm ungehörigen Palasts’).“(46)

Иако је епископ Николај можда био тежак за сарадњу, он је уживао симпатије неке своје сабраће, што се види из њихових тестамената. Тако епископ костајничко-зринопољски Стефан Љубибратић (1728-1737) у свом тестаменту, састављеном у Костајници 13. априла 1737. године, каже: „От опшчества илити Г. Арх. и митрополита (47) при мени ничто више њест, точију једна митра и трикери и дикери, кое препоручам протопопи дмитровачком да пошље, а он Г. Николају Димитријевићу владики темишварском да преда“ (48).

Владике Николаја сећа се на самртном часу и епископ сигетски и мохачки Максим Гавриловић (1721-1732) и тестаментом му оставља 102 форинте, као и осталим архијерејима, изузев епископа будимског Василија Димитријевића, којем је оставио 204 форинте „и окром тога что је и погребу и после служио“ (49).

Иако није био домородац и, вероватно, без редовне богословске спреме, епископ Николај је био једна динамична личност, помало пргава, која је успела да придобије симпатије бечког двора који га је постављао за коадјутора Карловачке митрополије, а желео је да га види и као карловачког митрополита, што указује и на то да је епископ Николај био природно интелигентан човек и да је добро савладао немачки језик и у „царствујућој Вијени“ разговарао са највишим властима без преводиоца. Сахрањен је у манастиру Бездину.

 

НАПОМЕНЕ

1 Изгнани епископ далматински Стефан (Љубибратић изабран је 1. фебруара 1728. године за епископа костајничко-зринопољског. Умро је априла 1737. године.

2 Михаило (Милошевић), епископ будимски (1716-1728).

3 Јоаникије (Владисављевић), епископ темишварски (1713-1727).

4 Доситеј (Николић), епископ ваљевски (1715-1738).

5 Никифор (Стефановић), епископ славонски (1721-1743).

6 Никанор (Димитријевић), епископ костајничко-зринопољски (1716-1728).

7 Софроније (Томашевић), епископ бачки (1718-1730).

8 Никанор (Милентијевић), епископ печујско-мохачки (1710-1718). Од 1718. до смрти, 5. октобра 1739. године, епископ Никанор живео је у манастиру Крушедолу, где је, у своје време, примио и монашки чин.

9 Д. Р., Грамате митрополитске и патријарашке, Српски Сион, Ср. Карловци 1905, 558-559.

10 Исто, 559.

11 Рад. М. Грујић, Пећки патријарси и Карловачки митрополити у XVIII веку, Гласник

Историјског друштва у Новом Саду IV, Сремски Карловци 1931, 232.

12 Потоњи епископ бачки (1731-1756), којег су фрушкогорски монаси, а и епископи, звали Бабом.

13 Василије Димитријевић, епископ будимски (1728-1748).

14 Рад. М. Грујић, наведено дело, 232.

15 Исто, 231.

16 Исто, 225. 636

17 М. Јакшић, О Вићентију Јовановићу, Нови Сад 1909, 158.

18 Д. Руварац, Коадјутор митрополита Вићентија Јовановића, Српски Сион XVII, Сремски Карловци 1907, 327.

19 Исто.

  1. Митрополитско-патријаршијски архив у Сремским Карловцима – Архив САНУ (МПА),

434/1736.

21 М. Јакшић, наведено дело.

22 Исто.

23 Исто, 160.

24 Исто.

25 Исто.

26 Исто.

27 Исто, 160-161.

28 Исто, 161.

29 Исто, 163.

30 Р. Грујић, Из писама Николе Димитријевића, епископа темишварског, 1737, 1738. и 1739. године, Гласник Историјског друштва у Новом Саду III, Сремски Карловци 1930, 468.

31 Исто.

32 Исто.

33 Исто.

34 Исто.

35 Исто, 468-469.

36 Исто, 469.

37 Исто.

38 Исто, 469-470.

39 Исто, 470.

40 Исто.

41 Исто.

42 Р. Грујић, Борбе с Турцима 1738. и 1739. године, Гласник Историјског друштва у Новом Саду III, Сремски Карловци 1930, 106.

43 Исто.

44 Исто, 107.

45 Р. Грујић, Из писама Николе Димитријевића, епископа темишварског, 471.

46 И. Зеремски, Темишварски епископ Никола Димитријевић и паљење његове редзиденције и цркве, Гласник историјског друштва у Новом Саду V, Сремски Карловци 1932, 89.

47 Овде се мисли на митрополита карловачког Викентија Јовановића.

48 Д. Р., Тестаменти владичански, III. Тестамент Стефана Љубибратића, владике Костајничког, 1728 -1737, Српски Сион, Ср. Карловци 1905, 275.

49 Д. Р., наведено дело, V. О оставини Максима Гавриловића, владике сечујско-осечког, 1721-1732, Српски Сион, Ср. Карловци 1905, 290.

 

Епископ Сава Вуковић, Изабрани богословско-историјски списи

Приредио Срђан Новаковић

 

ИЗВОР: Центар академске речи