(НЕ)СРЕЋНИ НАРОД

Милица Бакрач

 

 

Задесило нас је све и свашта. Бомбе, потопи, суше. Све смо некако ,,преживјели”, опорављали се полако, споро. Сахранили жртве, обиљежили помене. Сачекали сунце, да поновимо сјетву, дочекали кишу да опорави земљу.

Ми смо посебан сој. У имању и немању, у једној категорији остали смо исти: ми смо народ који се успјешније лијечи од карцинома него од гордости и сујете.

Појмове гордост и сујета многи моји сународници схватају као врлине, а не као смртни гријех. Бити бољи од најбољег, покондирити се ни због чега, завидјети оном ко ваља. Најлакше је занемарити параметре: духовне, моралне, људске. Његош је својим дјелом поставио димензије кад је у питању пјесништво уопште. Куда и како након Његоша? – Хтјели ми или не да признамо, примакао му се Матија Бећковић, сваким словом и зовом који одјекује кроз језик српски.

Имамо право на лични став. Горски вијенац, Луча микрокозма, Свободијада, Глас каменштака стоје на једној страни наше ријеке, на другој су: Хлеба и језика, Леле и куку, Рече ми један чоек, Међа Вука манитогаКажа. Мост између наше двије обале саградили су Његош и Матија.

Књижевна стварност је постала бучна, необуздана, неухватљива, сурова, интригантна. Број писца је порастао и из дана у дан статистика је забрињавајућа.

,,Кад дођеш у било који град”, ако је тај град Никшић или Подгорица, лакше ћеш срести на улици неког ко ће се представити као писац, него што ћеш добити taxi превоз. Ако пукне пета на ципели, док пронађемо обућара, треба доста муке. О осталим ријетким занатлијама да не говорим. Само писаца има на претек.

Ако се упустимо у узгредну или намјерну причу о ,,стваралаштву” и стварању, сви су бољи од Матије. Неки чак и од Његоша.

Ко је кога плагирао и преписивао? Пребројали су све ,,велике грешке” великих пјесника: књиге, сабрана дјела, изборе из поезије, награде, признања, хонораре, плате, пензије, авионске летове, градове, државе у којима су гостовали, градоначелнике који су их дочекали, саборе, скупове, сајмове – и нијесу се забројили.

У међувремену донијели су једногласну, сеоску, партијску, племенску одлуку да и од најбољег постоје бољи којих је онолико, да ће се сваки жири за најпрестижније књижевне награде о чуду забавити, кад ,,тамо они” на конкурсе пошаљу своја ,,овогодишња издања”.

Да смо збиља срећан народ – потопи, суше, ратови, земљотреси, НАТО, Европска унија – нико нам ништа не би могао, ако би имали десет Његоша, у сваком граду по једног Бећковића, у свим српским земљама по једног Ранка Јововића. Да смо срећан народ, као што нијесмо, пребрајали би грешке министрима и Владe, такмичарски дух би оставили на пољу гдје се језик и Црква брани.

Да смо срећни, све ,,грешке” Његошу и Бећковићу опростили би док навијамо за Новака Ђоковића. Али ми не би били ми ако и њему не би замјерили ,,лош сервис”, ,,неплаћен порез Србији” и ,,расипно” вјенчање на Светом Стефану.

 

 

ИЗВОР: srpskenovinecg.com