Немица и Холанђанин направили оазу код Шапца

 

 

Вивијен Шаидлер и Боудвен Кихлс подигли биодинамичку фарму у Јаловику, у нетакнутој природи питомог села. Трагају за породицом која би, кажу, уместо да се мучи и једва опстајe у граду, дошла да живи и ради са њима…

Будућност српске пољопривреде могла би да се нађе степеник изнад органске производње хране – у иновативној методи биодинамике. Доказе за то нуде Немица Вивијен Шаидлер и Холанђанин Боудвен Кихлс у Јаловику код Шапца. Овај необичан пар досељеника подигао је биодинамичку фарму у нетакнутој природи питомог села, где поред њихово двоје деце, слободно и здраво, заједно расту јагоде и тиквице, шљиве и салате, разне житарице, али и старе пасмине коза и бушa говеда.

Бајковито место, тек је мало заклоњено од главног пута и то само бујним растињем, које у ово доба године од очију пролазника заклања необичну фарму и њене власнике. У скромној сеоској кући затичемо Вивијен и Боудвена како кувају кафу и доручкују сир и млеко из сопствене производње, тек пошто су завршили храњење животиња. На осунчаном платоу испред прага, босоног, само у мајици и пеленама, игра се њихов 17-месечни син Антонин, а ћерку Карлу је васпитачица управо одвезла у вртић.

– Људи су овде добри и знају да не можемо да постигнемо све због посла на фарми па нам помажу, а ето, васпитачица сврати по девојчицу кад год може – почиње Вивијен причу о Србији. – Помоћ нам је потребна у пољским радовима и око стоке, и стално смо у потрази за волонтерима, како бисмо обрадили 17 хектара земље, на колико се тренутно простире наша фарма. Унапређујемо је у свим сегментима и очекујемо да буде економски независна, што је, наравно, сан сваког фармера.

 

 

 

 

Вивијен нам прича како је у Србију дошла као волонтер, сада већ далеке 2004. године, одмах пошто је у Немачкој завршила четворогодишњи програм едукације из биодинамике. Радила је као подршка произвођачима органске хране по српским фармама. Свидели су јој се земља и људи па је већ 2008. године изабрала своје парче неба и – земље, и са Боудвеном се трајно настанила у Јаловику.

Свака биодимамичка фарма је јединица за себе и зато је било неопходно изабрати простор са довољно потенцијала да се она развија даље. А тај развој зависи од много фактора, од окружења, близине шуме, ливаде, потока, броја птица… Уједно, желела сам да на том простору буде могуће спроводити едукацију о биодинамичкој пољопривреди, чиме се такође интензивно бавимо. Јер, спојити младе и иновативну методу, јесте моја мисија и радосна сам што је испуњавам – прича нам Вивијен.

Док разговарамо, води нас по фарми показујући струкове различитог поврћа, које изгледа потпуно здраво, иако ничим није штићено од штеточина ни спољашњих услова. Док разгледамо салату, примећујемо да се, из реда у ред, мења њена текстура, боја, величина, јер сорте у природном окружењу су као и људи. Формирају се свака на свој начин. Друштво нам прави мали Антонин, кога прилично ситна Вивијен, све време носи или око струка или на раменима.

– Није све у спољашњем изгледу – одговара двосмислено на наш коментар о њеној необичној физичкој снази, а истим речима, помало “лаконски”, коментарише и изглед салате. На питање зашто живи у Србији, одговара контрапитањем: – А зашто ви живите овде? Рођени сте овде?! И моја су деца овде рођена.

Опуштени смех Вивијен нас у потпуности уверава да ова слободна жена нема никаквих ограничења ни што се домовине тиче, а управо таква је и њена животна филозофија, али и наука којом се бави. Јер, биодинамичка производња захтева нешто између то двоје. Ако се биљке разболе, Вивијен их не лечи него разматра где је погрешила. Да ли је проблем у плодореду или је на неки начин нарушено природно окружење.

 

 

 

 

– Фарма је организам, а биљке садимо по плодореду, што је једина заштита. После парадајза се сади купус, пошто је тада заштићен од гусеница, после празилука иде шаргарепа… Између поврћа смо садили воће, како бисмо подигли цео екосистем. Вратиле су се бубамаре, па њихове ларве, природно, поједу биљне ваши. С временом, равнотежа је успостављена. Сада могу да кажем да немамо много штеточина и то је фантастично – поносна је Вивијен.

Показује нам и новосаграђену еколошку шталу, у коју са свих страна продиру сунчеви зраци. Намерава да около подигне ограду, како би бик, три краве, неколико јуница и телад старе расе бушa, могле свакодневно да пасу на отвореном. У мобилној огради, која се свакодневно помера, већ пландује двадесетак коза и оваца, такође старих аутохтоних раса. А млеко им је лековито и углавном га траже особе које су развиле интолеранцију на производе од крављег млека.

Ипак, Немица и Холанђанин имају и својих мука. Неопходно им је да набаве машину за окопавање поврћа. Купили су је, али им стоји у Немачкој, и то због компликованих процедура око царине. Вапе за породицом која би дошла да живи и ради на фарми.

– Много је тешко пронаћи заинтересоване за овај посао – каже Вивијен. – Много је породица које живе лоше, праве нове дугове, искључују им воду и струју, не знају како ће отхранити децу. Овде са нама могли би да живе веома радосно и опуштено. Ми немамо субвенције, али ни великих дугова. А фали нам радна снага једнако као и механизација.

 

 

                               Пластеници забрањени 

 

 

Биодинамичку производњу и њене основе поставио је почетком 20. века аустријски филозоф Рудолф Штајнер. Практично, у заокруженом систему требало би да има довољно биљака да се нахране животиње и довољно животиња да се пођубри земљиште, без икаквих вештачких гнојива и додатних третирања хемијским препаратима. Такође, пластеничка производња никако не долази у обзир већ се биљке гаје искључиво на отвореном.

 

 

 

ИЗВОР: Новости