НЕМАЧКИ ПРИТИСАК НА СРБИЈУ ПРЕКО КОСОВА

Toмислав Кресовић

Србија по моделу Турске у ЕУ

 

Немачка Србију не види као свог “пријатеља” и “партнера”, већ као државу на коју рачуна да ће да одржи регионални мир и, пре свега, нормализује односе са Приштином, све до међусобног државног признања. Она Србију види као “капију” према Евро-Азији, али са отвореним границама према Косову, БиХ и Хрватској. Србија је за Немачку “поражена” држава 1999. године, повезана економски и политички од 2000. године више него са другим државама, више него и са Руском Федерацијом. Дакле, Србија није у позицији да поставља било какаве услове Немачкој, сем једног, да је натера да призна Косово да би заслужила статус у ЕУ. Евидентно је да се Косово намеће као услов свих услова, односно као турски модел у односима са ЕУ. Немачка је као моћни протектор дала подршку Приштини за статус Косова у УНЕСКО. Немачкој политици, од Бизмарка до Меркелове, “смета” јачање Србије на Балкану, посебно њен утицај у БиХ, преко Републике Српске. Она Србију “види” као државу парцелисану у регионе, са смањеном сувереношћу.

 

Српско-немачко односи у 19, 20. и 21. веку

 

Србија је била “мекани” савезник немачким и аустроугарским интересима од 1878. до 1903. Онда је Србија постала “трн у оку” немачких интереса од 1903. до 1913. Касније следи непријатељство 1914-1918. Краљевина Југославије прво је “трн у оку” Немачкој, до атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју, 1934. Године, јер је Хитлер сматрао да треба уклонити југословенског краља и разбити “Малу антанту”. Већ 1935. године Краљевина Југославија постаје “савезник“ Немачке у време владе др Милана Стојадиновића, све до владе Драгише Цветковића, од 1935. до 27. марта 1941. године. Србија од априла 1941. године постаје непријатељ немачких интереса, до 1945. Године, уз формирање немачког протектората преко подељене Србије и окупационе владе генерала Милана Недића. Брозова Југославија имала је суздржане односе са Немачком до 1963. године, да би Немачка постала важан економски партнер Брозовом режиму све до слома бивше Југославије, 1992. године.

Немачка је у време власти Слободана Милошевића била “непријатељ” све до промене власти и доласка ДОС-а, 2000. и 2001. године. Након октобарских промена 2000. године, Србија је до 2004. била “пријатељ на посматрању” Немачке, у време владе др Зорана Ђинђића, све до његовог атентата, који је Немачка могла да спречи. Србија је у време власти др Коштунице постала “трн у оку”, а онда, од 2008. до 2014. Године, Немачка се према Србији поставља као тутор, а онда и као протектор. Премијер Србије, Александар Вучић се пребрзо “отворио” према Немачкој и канцеларки Ангели Меркел на начин како то нико није урадио после др Милана Стојадиновића, пре осамдесет година. Немачка према Србији нема позитивне емоције ако их у политици уопште и има, али показује интересовање да се преко Србије и “меке моћи” реализују интереси и ЕУ и Немачке, који су постизани санкцијама и војном акцијом НАТО 1999. године. Немачка је Србији поставила јасне захтеве, који се заснивају на фазном, али сигурном одрицању од својих интереса и дела суверенитета, који је још остао на Косову и Метохији. Пут Србије према ЕУ, дакле, води преко Косова и признавања статуса државности Косова и отимања Косова из Србије. То се сада захтева преко поглавља 35, који је у много чему ултимативан и за Србију понижавајући.

 

Велике очекивања Вучића од Меркелове

 

Премијер Србије покушава да успостави што боље односе са суседима и јача везе са Немачком. Вучић се пријатељски отворио према Немачкој и канцеларки Ангели Меркел, а “запустио” односе Србије са Русијом и другим државама, које могу бити прагматског значаја за Србију. Ту се крију разлике у политици премијера Вучића и председника Србије, Томислава Николића, који је и за реалполитику Србије са свима који могу бити интересни партнери Србије. Александар Вучић је много свог времена посветио односима са Немачком и ЕУ, тако да захтев ЕУ и Немачке за радикално тумачење поглавља 35, представља тачку “слома”, када Србија улази у политичку кризу, али и односа на регионалној сцени. Политика као занат и државни посао тражи једну врсту умерености и тактичности без великих узлета и везивања за било коју државу, а по моделу моћи, Србија је, пре свега због ЕУ и Немачке, прихватила велики терет одговорности око избеглица и имиграната, када су друге државе ЕУ затварале своје границе. Очигледно, у међународној политици није пожељно бити солидаран, већ пратити токове међународне моћи и интереса. Немачка, као и САД, тражи од Србије кроз отварање поглавља 35 да Србија на почетку свог пута ка ЕУ призна Косово. Србија не може због Косова сломити своје “зубе”, што значи да ће бранити своје интересе на Балкану и према Косову.

Поглавље 35 није дубински разлог за пад Вучићеве владе, већ за преиспитивање укупне спољне политике Србије и одржања стабилности државе. Међутим, динамика пута Србије ка ЕУ орочена је и међународним подршкама ЕУ и ММФ на економском плану, па је Косово, у суштини, постало питање укупне политике Србије.

Влада пада када не може да регулише односе у Србији и када није у стању да води спољну политику. Уколико би преговори са ЕУ и поглавље 35 били разлог пада Вучићеве владе, могло би се тумачити да је Вучићева влада изабрана због интереса ЕУ и Немачке у Србији и на Косову, а не због реалних интереса грађана Србије.

Признавање Косова и “грађански рат” у Србији

 

Немачки амандман о Косову предвиђа да Србија не може да настави преговоре са ЕУ, односно да ће бити блокирани, ако не примени Бриселски споразум, тј. потпуно нормализује односе са Приштином. Све што је Србија урадила у протеклих 15 година на свом путу ка ЕУ, ставља се на лед због Косова. Ту се открива читава тајна става Немачке и ЕУ према Србији. Србија мора да се одрекне својих интереса на Косову, како би једног дана добила шансу за статус у ЕУ.

Председник Србије изјавио је да је убеђен да би, у случају да Србија призна независност самопроглашене државе Косово, дошло до грађанског рата у земљи. Николић је рекао да му тренутна ситуација, када је реч о немачком амандману у вези са преговарачким поглављем 35, личи на ултиматум који је Аустроугарска упутила Србији пред почетак Првог светског рата. Председник Николић каже: “Аустроугарска је после Сарајевског атентата тражила да њени полицијски инспектори у Србији истражују позадину, док се данас од Србије тражи да подноси извештаје Приштини о раду полиције и правосуђа у Србији. Не знам којем је то паметњаковићу у европској администрацији пало на памет.“ Он је истакао и да Србија жели да буде у ЕУ и да је то и његова лична жеља, али да Београд никада неће признати државу Косово и да је веома близу тренутак да ЕУ потпуно отвори своје карте према Србији. Дакле, ЕУ и Немачка, по мишљењу председника Николића, треба да отворе карте, да би Србија знала куда иде или не иде. Истовремено, премијер Србије може ову напету ситуацију да искористи за превремене изборе, да би релаксирао свој евидентан пораз и разочарање у политику ЕУ и Немачке према Србији.

Неко свесно повлачи конце кризе на Балкану и Србији. Став председника Србије, да би признавањем Косова дошло до грађанског рата је преувеличавање. Зашто? Прво, до грађaнског рата у Србији није дошло ни 1999, ни 2000. године, када се Србија војно повукла са Косова. Друго, до грађанског рата у Србији није дошло ни 2004, после великог погрома над Србима и српским светињама од стране албанских терориста, а под окриљем КФОР-а и УНМИК-а. Грађански рат није избио у Србији ни 2008. године, када је признато Косово од стране САД и већег дела чланица ЕУ. Грађанског рата није било ни приликом хапшења генерала Младића и Радована Караџића. Грађанског рата у Србији неће бити ни уласком Косова у УНЕСКО.

Дакле, грађанског рата због Косова неће бити у Србији, али ће бити промена политичких снага у власти. Тешко је очекивати по постојећем Уставу Србије да ико призна Косово по моделу поглавља 35, па ће се пут ка ЕУ нешто успорити уз нове притиске ЕУ на Србију и радикализације политике према Косову и Метохији. Сада, више од свега, потребна је и рационална политика премијера Вучића, који односе са ЕУ треба да посматра као део већ планиране политике без много емоција и личних очекивања.

 

ИЗВОР: vidovdan