НАША ПРИНЦЕЗА УДАРИЛА ТЕМЕЉ ЦАРСКОЈ РУСИЈИ!

Руски форензичари су пре неколико година успели да реконструишу прелепи лик велике књегиње Елене (Јелене) Глинскаје, жене великог књаза Василија Трећег Оболенског и мајке цара Ивана Грозног. Испоставило се да је она увела јединствену валуту – рубљу и започела историјски подухват који је остварио њен син – стварање јединствене и моћне руске империје.

Међутим, историчари су утврдили да је порекло лепе и моћне Елене права мистерија. Осим да је умрла млада и вероватно отрована, све остало било је непознато. Њен син, будући цар Иван, остао је рано и без оца. Поставило се логично питање – ко је у смутним временима борби обаласних владара-бољара, у 16. веку у Русији васпитавао и припремао за велике државотворне подухвате младог Ивана, који је крунисан са само шеснаест година.

У откривању истине, руске историчаре су путокази усмерили на неколико јасних доказа. Први је био необично велики број српских светитеља на фрескама и иконама руских цркава и манастира у доба цара Ивана. Други путоказ био је његов надимак Страшни, како гласи прави превод руске речи Грозни, а добио га је због жестоког сузбијања локалних бољара у намери да изгради моћну и јединствену државу. У његовим поступцима много тога је подсећало на владавину Немањића…

Онда је откривена још једна необична сличност с породицом која је средњовековну Србију учинила најмоћнијом земљом Балкана. Наиме, Иван Грозни је примио Хиландарце и постао ктитор Немањићке задужбине на Светој гори, не припајајући га руској цркви.

Руски историчари установили су да је Иван Грозни љубав према Србији, Немањићке навике и ктиторску традицију наследио по женској линији. Открили су да је његова бака Ана Глинскаја пре удаје била „Ана Јакшић, принцеза од Србије“. Она је била потомак Јакше Брежичића, војвода деспота Ђурђа Бранковића, родоначелника Јакшића. Ова племићка породица била је и у далеком сродству и са византијском царском породицом Палеолога. Тада су важили за последњи изданак српских великаша с довољно новаца и моћи да помогну Хиландару.

И после пропасти деспотовине Ђурђа Бранковића, Јакшини синови Стефан и Дмитар наставили су рат с Турцима. Прешли су у Угарску са 1.200 својих ратника и херојством у борби с Османлијама задивили угарског краља Матију Корвина који их је назвао „стубовима хришћанства“ и дао им 1464. године племићку титулу и властелинство.

Зато није било чудо да се високородна Ана, трећа ћерка Стефана Јакшића, Принцеза од Србије, удала се за полтавског књаза Василија Љвовича Глинског. Њена кћи Јелена Васиљевна после удаје за руског регента великог кнеза Василија Ивановича показала је у најбољем светлу традицију српских државотворних владарки, али ју је то коштало живота у обрачунима на руском двору. Онда је на сцену ступила бака Ана и преузела васпитање будућег цара, али и савладарство из сенке, као права следбеница традиције снажних српских жена које су најтежим временима узимале кормило државе.

О томе говори и мржња бољара који су измислили легенду да је Ана од Србије чаробница и да је изазвала катастрофалан пожар у Москви. Дуго се веровало западним језуитским изворима да су је због тога отели из двора и спалили. Међутим, дуго заборављени руски црквени архиви показали су нешто савим друго. Један од првих великих успеха цара Ивана била је одбране баке Ане од бољара. Налик царици Милици она је постала монахиња, али је до смрти сачувала утицај на руском царском двору.

 

Кандидати за деспоте

 

Јакшићи су у угарским плановима за потискивање Турака с Балкана фигурисали као кандидати за будуће српске деспоте. Та жеља остала је неостварена јер су Турци победили и освојили и Угарску, а Срби су се полако повлачили према Русији, упорно се борећи против Османлија.

 

 

ИЗВОР: srpskoblago.rs