НАРОД СВЕТОГ САВЕ И ХОЛОКАУСТ

Vladimir-Dimitrijevic

Мр Владимир Димитријевић

НЕМА МЕСТА ЗА СЛУЧАЈНОСТ

Дана 27. јануара 1945. године руска војска ослободила је страшни концлогор Аушвиц (на пољском – Освјенћим), и тај дан је узет као дан када се обележава холокауст – страдање Јевреја у Другом светском рату.
Неонацистичка Империја Вашингтон – Брисел допустила је држави Пољској да на годишњицу ослобођења Аушвица не позове представнике Русије, оне земље која је лила крв да би ослободила заточене – не само Јевреје, него и друге народе, укључујући и Словене и Роме, које је сатанистички лудак Хитлер осудио на смрт. Ево како је став организације прокоментарисао генерални секретар Међународне федерације бораца отпора доктор Улрих Шнајдер (Dr. UlrichSchneider) у интервјуу за СПУТНИК:“Сазнали смо да председник Руске Федерације није позван у Пољску на прославу поводом ослобођења немачког концентрационог логора Аушвиц. То је у нама изазвало негодовање, јер је самим тим показано непоштовање према совјетским војницима који су ослободили овај логор, који су ослободили затворенике. Упутили смо писмо пољској влади преко амбасадора у Берлину и добили смо одговор да «ниједан политичар није био позван». Међутим, за нас је било потпуно неочекивано то да ће немачки председник бити гост на манифестацијама. Позвати председника земље која је крива за злочине и не позвати председника земље чији је народ ослободилац – с тим никако не можемо да се помиримо. Мислим да се умањење улоге совјетске војске у Другом светском рату уклапа у општи контекст фалсификације историје“.
Ипак, то није тема овог текста. Тема је уочавање чињенице да се 27. јануара по грађанском календару слави Свети Сава Српски. А пошто нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, јасно је да је Свети Сава умолио Господа да благослови ослобађање овог логора смрти, и да је био један од оних светих који су молили Бога да да победу народима над Хитлером и његовим мраком.
А Свети Сава био је васељенски светац, који је свој народ научио љубави према ближњем. Због тога су Срби у Другом светском рату, иако и сами осуђени на смрти сто за једног од стране Хитлерове, спасавали Јевреје да их не побију нељуди маскирани у „напредну Европу“. Није лоше да се тога подсетимо. Да се не заборави.

О СПАСАВАЊУ ЈЕВРЕЈА У СРБИЈИ
Андрија Гамс, Јеврејин, у својој књизи “Трагање за Богом / Трагичан историјски пут јеврејства” каже: “Мора се нагласити да су стрељања Јевреја у Србији вршили искључиво Немци, логором на Сајмишту управљали су Немци и ликвидацију нејачи у логору су такође вршили Немци. Планове за све ово такође су правили Немци, Недићева ‘Српска стража’ и љотићевци служили су само као помоћници у томе (уручење позива, достава о Јеврејима и слично).”
А шта се дешавало у Павелићевој Хрватској? Чујмо Андрију Гамса: “Усташка држава је била проглашена априла 1941, а већ 1. маја исте године донет је ‘Закон о расној припадности’ и ‘Закон о заштити аријевске крви и части хрватског народа’. Ови закони су били скоро дословна копија нацистичких Нирнбершких закона. Истовремено је донет ‘Закон против ширења лажних гласова о тобожњим прогонима…’ и тај ‘Закон’ је истовремено чинио Јевреје колективно одговорним за ‘ширење лажних гласова’. Цинизам још гори него код Немаца. А 10. маја донет је ‘Закон за надзор над жидовима’, којим је истовремено стварана нарочита усташка полиција за Јевреје. 22. маја је било прописано да Јевреји носе ‘жидовске знакове’ – жуту тканину са давидовом звездом и словом ‘Ж’; потпуно је, дакле, усташка држава преузела антисемитску теорију и праксу немачких нациста. То се видело и по томе што су одмах почели да хапсе, пљачкају и убијају Јевреје. Један метод пљачке је било прописивање тзв. ‘контрибуције’ за Јевреје: ухапсили би у неком граду највиђеније Јевреје као ‘таоце’ с тим да су запретили њиховим стрељањем ако Јевреји града не сакупе одређен, и то несразмерно велики износ. Тако нпр. у Загребу почетком маја прописали су износ у величини вредности 100 кг. злата, Ђ. преко 100 милиона предратних динара. У Осијеку априла месеца били су скромнији, тражили су ‘само’ 20 милиона динара. Све те ‘контрибуције’ су биле исплаћене, но то није помогло да се ускоро после тога одузме сва остала имовина Јевреја. Августа 1941. градска и среска ‘поглаварства’ преузимала су и ‘по закону’ управу јеврејским непокретностима и осталом имовином, а августа 1942. законски је санкционисано одузимање имовине и свим мртвим Јеврејима, јер живих више једва да је и било. Босански Јевреји су прошли на исти начин као и хрватски. На пример, у Сарајеву до краја 1942. од 10.500 Јевреја било је одведено у логоре или убијено у самом граду 9.000, а од одведених се вратило свега 40 лица.
Ради лакшег уништавања Јевреја и у НДХ су били основани концентрациони логори, иако се закон о њиховом оснивању појавио тек 21.нов. 1941. г. То је било ‘упућивање особе на присилни боравак у сабирне и радне логоре’ чије је трајање, без права на жалбу, одредило усташко редарство. Но ‘боравак’ у тим логорима није имао везе ни са каквим законом. Заточени, још у већој мери него у немачким концентрационим логорима били су потпуно препуштени самовољи усташа који су одређивали начин њиховог злостављања и ‘ликвидације’. Постојала је самовоља и садистичко иживљавање и у немачким логорима, ипак се тамо радило више ‘индустријски’. У усташким логорима, међутим, садистичко иживљавање над жртвама, клање, убијање маљем, ексерима, бацање у јаму полуживих људи, терање жртава да муче и убијају једни друге и остали већ познати начини реализације мрачне људске агресивности – били су општа пракса.”
Историчар Милан Ристовић у књизи “У потрази за уточиштем / Југословенски Јевреји у бекству од холокауста 19411945”: “Док је у НДХ усташка власт сама покренула и водила ту операцију (убијања Јевреја, нап. В. Д.), у Србији је она била у надлежности немачких окупационих власти.” Иако су Немци 22. децембра 1941. прописали смртну казну за све Србе који скривају Јевреје, таквих случајева је било, и то не мало. Исак Алкалај, врховни рабин Југославије, писао је краљевској власти у Лондону да, ако “Јевреји још уопште могу некако да живе, ако се то зове живот, имају да захвале својим суграђанима нејеврејима који гледају да им на било који начин помогну и олакшају њихову тешку судбину”.
Др Лавослав Глезингер писао је 2. новембра 1945. године да су “у Србији скривали сељаци не само жидовску дјецу, него и одрасле особе у својим домовима сада с већим, сада с мањим успјехом, али добра воља народа да спаси жртве прогона, била је очигледна”.
Милан Ристовић указује на то да скривање Јевреја у Србији није био само појединачни чин, него дело заједнице, јер је такво скривање подразумевало читаву групу “завереника”, који су скупа ризиковали животе да би помогли прогоњенима. Ристовић вели: “Помоћ је пружана пријатељима, члановима њихових породица, али, у највећем броју познатих случајева (кад је Србија у питању, за њено подручје је највише доступних примера), реч је о непознатим људима. Често су јеврејски бегунци пред опасношћу мењали и по десетак породица у различитим местима, које су их предавале као неку врсту највеће заједничке светиње и тајне.”
Бивши председник владе Цветковић-Мачек, Драгиша Цветковић, крио је у својој вили у Нишкој Бањи три члана јеврејске породице Катан. Министар рада у влади Недићевој, Панта Драшкић, генерал у пензији, спасао је свог ратног друга, пуковника Аврама Бераху, који је рат преживео у Београду. Др Хуга Клајна скривали су његове колеге, лекари, по разним београдским болницама.
Др Мирослав Стојадиновић, чији је стан био у близини Гестапоа, спасао је око 80 Јевреја. Један српски чиновник спасао је 70 Јевреја из Куршумлије, јављајући Немцима да их нема у градским хотелима, и распоређујући их по селима у Топлици.
Од фебруара до почетка пролећа 1942, избегличку групу од 40 лица на Копаонику, у селу Данковиће, чувао је и хранио Предраг Васић. Васић каже: “Све што сам учинио Јеврејима сматрао сам за своју патриотску дужност, а преко мене је прешло 98 душа.” У одлуци да прими Јевреје, подржао га је војвода Коста Пећанац, а кад се Пећанац споразумео са Немцима, заштиту Јевреја преузео је војвода Кесеровић.
Један официр Недићеве Државне страже, у пролеће 1942. упозорио је инжењера Аврама Данона, да су Немци наложили његово хапшење. Полицијски писар Јованчић је њему и његовим рођацима дао лажне легитимације, а свештеник Драгољуб Милановић им је обезбедио водиче до Црне Горе и Италијана.
Породица Фење крила се око Студенице: “Свим њиховим домаћинима било је познато да крију јеврејску породицу; сељацима једино није било јасно због чега Немци прогоне Јевреје. Сама чињеница да су прогоњени, често је била одлучујућа да сељаци отворе своје куће за јеврејске бегунце”, каже Ристовић.
Даница Јовановић из Београда примила је у пролеће 1942. Бланку Краус-Вајс и њеног двогодишњег сина. Никада их пре тога није видела.
Срби су чували и јеврејску децу. Јулија Кемењија је крила породица његовог школског друга Александра Пејића; малог Стефана Фридмана чувала је породица Табаковић у Суботици… Српски свештеници су обављали лажна венчања и давали лажне крштенице Јеврејима и Јеврејкама.
Главне напоре за истребљење Јевреја у Србији уложили су Немци, претворени у нацисте. То није имало везе са Србима и Српском Црквом. Наравно, нико не спори да је било српских достављача, стражара, полицајаца који су учествовали у том срамном “послу”. Нико не спори да су објављивани противујеврејски текстови у окупационој штампи. Али, то је била пропаганда обавезна за окупиране, као што се под видљивом и невидљивом окупацијом Американаца мора писати о борби против исламског тероризма оличеног у Бин Ладену.
Немци нису били главне убице само у Београду, но и другде.
У Нишу је постојао логор на Црвеном крсту, чији је први командант био Аустријанац Роберт Сацерлајн, сликар. Он је основао логор и руководио великим стрељањима у фебруару 1942. Почетком октобра 1941. Немци су заповедили свим Јеврејима – мушкарцима, старијим од 14 година, да се јаве због неког саопштења. Сви су похапшени и касније стрељани. Операцијом стрељања на Бубњу код Ниша дана 19.2.1942., када су убијани и јеврејски дечаци и старци, командовао је шеф Гестапоа Хамер. Жене и деца одведени су на Сајмиште. Главни кривци за убијање Јевреја нишког краја били су немачки официри Карл фон Ботмер, Јулије Ерихо, др Едуард Ханке, Хамер и један српски изрод, шеф Специјалне полиције, Мирко Живановић.
Увек и свуда је било изрода. У књизи “Живи и мртви” Јаше Алмулија Мориц Марци Леви је причао о неком Бењаминовићу, Јеврејину, који је радио у Специјалној полицији у Београду и похватао огроман број Јевреја. А Аца Сингер, који је био у Аушвицу, каже да је тамо видео “да нису баш сви Јевреји добри Јевреји, и да је чак и понеки Немац био добар”. Капои Јевреји уопште нису били цвећке, него су сарађивали са нацистима. Једном речју, ако је и међу Јеврејима било сурових гонитеља Јевреја, зар их није било и међу Србима који су погазили своју част и образ? Али, већински, српски народ је био уз прогоњене. Аца Сингер се сећа како су их локални Мађари, кад су их Немци из Војводине потерали у Аушвиц, говорили: “Немојте их вратити, носите Јевреје, немојте их вратити”, а многи Јевреји су мислили да су им Мађари пријатељи. Тога су Србији није било. Срби се нису радовали смрти комшија.

ЈЕВРЕЈИ О СРБИМА
У књизи Јаше Алмулија “Живи и мртви”, Јевреји који су преживели Други светски рат, сведоче о односима Срба и Јевреја у то тешко доба.
Јаков Данон, чију је породицу спасао Мика Араџија из Ниша, каже: “Ја могу да кажем да су ти односи увек били добри, а шта се сад дешава, о томе не бих говорио, мислим да то није питање Срба и Јевреја, мислим да је овде ситуација врло сложена и дајте да о томе не говорим.”
Др Марко Анаф, који је детињство провео у Пожаревцу, вели: “У Пожаревцу није било разлика између нас Јевреја и оних Срба које сам ја познавао. Ја сам био потпуно изједначен са српском децом, мојим пријатељима. Нас је Јевреја било мало тако да су моји другови били махом Срби. Али туче су биле скоро нормална ствар у тим крајевима у ратно и поратно време кад сам ја растао. Ако би ме ко покушао увредити као чивуче, или би ми опсовао мајку чивутску, а било је таквих, настала би туча у којој сам обично био победник. Не сећам се да ме је ико измлатио. Било је случајева да је остајало нерешено, па су се туче обнављале, али на крају, схвативши да се тучом не може решити ко је победник, наступио би мир и узајамно поштовање.”
Чувени хирург, др Исидор Папо, чију су родбину углавном побиле усташе (он је из Мостара), рекао је: “Ја никад нисам био циониста, али сам увијек био апсолутни Јеврејин. Никад то нисам крио, мени је била част што сам Јеврејин и ја сам говорио да сам Јеврејин када то није било ни згодно казати, мада у Србији није било никада антисемитизма. Ја у овој земљи никада нисам осетио да сам Јеврејин, а уживао сам све почасти што може један човек да доживи.”
Др Максим Штернић, психијатар и професор Медицинског факултета, чији је отац био одан Краљу и отаџбини и члан предратног четничког покрета, као младић се нашао у партизанима, али је увек имао разумевања за све што се у несрећној Србији дешавало за време Другог светског рата. На питање о генералу Недићу, одговара: “Он је био српски генерал, а када то кажем, онда мислим да код њега антисемитизма није било. Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су се декларисали да не воле Јевреје, можда и горе и од тога, али у службеној политици тога није било, ни код двора, ни код влада. За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима. На јеврејском гробљу у Београду, на самом улазу, стоји велики споменик Јеврејима погинулим у ратовима за ослобођење, у балканским и у Првом светском рату.” (Штернић се, веома живо, сећа свог партизанског ратовања, и Милована Ђиласа, који је био “познат по својој суровости и грубости пре него што се педесетих година пресалдумио у социјалисте или социјалдемократе”, и који је стрељао једног сељака с Космаја зато што је за храну продао сопствени бријачки прибор, који је Ђилас сматрао “колективном имовином”).
Године 1995, познати психолог, Никола Рот, дао је Јаши Алмулију интервју у коме каже и следеће: “Надам се да ће они јеврејски кругови у свету који имају погрешан став према Србима ускоро увидети да тај став треба напустити, да је врло важна борба за праведност, за часност. Треба да имају на уму да не може бити цео један народ крив, као што Србе окривљују. Прије свега то треба да имају на уму Јевреји који су два миленијума непрестано били нападани и страшно прогањани, и то цели народ, без кривице. Не би смели сад да суделују у прогону једног народа који исто тако није крив и који је исто тако прогањан.”
Познати музички педагог, др Андреја Прегер, вели: “Ја ту живим као Јеврејин у српској земљи и волим ту земљу. /…/ Наравно, осећам пуну солидарност са тим народом који је заједно с нама патио у Хрватској, који је био убијан, над којим се вршио геноцид као и над нама. У свему смо били исте судбине и мени ужасно смета да неке јеврејске организације на Западу о томе не воде рачуна, па оне који су настављачи те ендехазијске идеологије, те фашистичке усташке државе, примају и прелазе преко злочина који су вршени и који се и дан-данас врше. То ме страшно боли.”
Енрико Јосиф, познати композитор, годинама је упозоравао Јевреје који су се укључили у антисрпску кампању:
“Молим вас, ствар је ужасно јасна. Ми смо са Србима у духовном сродству као два есхатолошка народа са ужасно сличном судбином. Нешто есхатолошки чудесно се над српским народом дешава као што се то дешавало до јуче и над Израелом. И зато је света дужност сваког од нас Јевреја да то схвати. Јер Јасеновац српски је оно што је наш Дахау. То се чак крије и не зна, али мора се и то сазнати. Онда бисте и ви амерички Јевреји све догађаје који су се сада дешавали у нашој земљи схватили на један сасвим други и истинитији начин.
Молим вас, зато, немојте се више укључивати у прогањање, барем вербално, Срба, јер Срби су наша есхатолошка, духовна браћа. А друго, живети у једној Србији и не осетити да сте Јеврејин, то нигде у Европи ни пре Хитлера није било. То је по природном закону тако. Срби су један невероватан народ, ја га зовем загрљајни народ, који чак туђина још више пригрљује него самога себе. Има једно осећање за туђина да буде према њему поштен, крајње братољубив, и то је разлог што је ова Србија сада овако распарчана и подељена. Никад није полагала велику пажњу на то да ли су они, само они изабраници неки, али су поштовали оне који живе са њима и који Србији наравно желе добро. То је један изузетан народ и страшно је ово што је учињено. Врло је то учињено промишљено. И понављам, извршен је над Србима прави правцати медијски геноцид, медијски Аушвиц, претворили су Србе у наказе како су нас унаказивали кроз векове, а посебно преко Гебелса и његове пропаганде. Гледао сам страшну емисију у којој су изишле све оне налепнице о Србима, то је исто као кад је Хитлер Јевреје приказивао онако унакажене, сатане, ђаволе. То је непојмљиво, нешто страшно. Ипак, мора да постоји нешто. Јесте, ја разумем да је корисност снажна ствар за опстанак народа, али не и обезбожена корисност. Овде је то само рађено из разлога који апсолутно пред живим Богом не могу да опстану. И ја дрхтим над судбином починилаца овога ужасног геноцидног, медијског злочина који је против Срба спроведен. То је до сада непојам. Плашим се да говорим и слутим шта ће се догодити онима који су то починили, јер то није више моја ствар, то је Божија ствар. Што се каже, освета је Божија, није наша. Али вас молим схватите: онако како сте ви обавештавани, то је једносмерно, то је неодрживо и немојте се више прикључивати прогањању Срба потписивањем захтева за бомбардовање и остало, јер ви не знате да самим тим вршите духовно братоубиство, ми онда једноставно потписујемо и Аушвиц и пуно оправдање за оно што је радио до јуче немачки националсоцијализам. Немојте молим вас, ја сам писао врховном рабину француском са молбом да својим верницима, барем верницима тамо, поручи да се не прикључују више овој лудачкој хајци, па то је средњовековна егзорцистичка хајка на овај српски народ. А он је изузетан у погледу загрљајности, вољења других народа, а да не говорим да је он био ваш не само савезник у Првом и Другом светском рату, него много пре Првог и Другог светског рата. Он је увек био привржен идејама које је једна велика Америка имала или једна данас пала Европа, мислим она права демократска Европа.
То је једини разлог што сам прихватио да нешто овом приликом говорим, а сад да вам некако кажем егзегезу оног што говори Изаија. Кад он каже: ‘народ којег ниси знао позваћеш га к себи’, ви сте за то најдивнији доказ. Ви не знате ко су Срби, а идете страшно против њих онако како иде данашњи тренд збивања. Кад Изаија каже: он ће, тај народ, дохрлити к теби’, то означава нашу судбину дојучерашњег прогнаног, уклетог народа. Они су дојурили к нама, они су преузели нашу судбину. Ево дубоког егзегетског значења тога, то је једна велика истина и било би дивно да један део од тога ослушнете и почнете да се на неки други начин односите. Немојте веровати онима који стално говоре да су ти јадни Срби за све криви и да је то један ужасан кољачки народ. Наравно, и код Срба има оних који кољу као што свуда има, али је српска народна душа света, загрљајна, предивна, какве ретко где има на овом иначе, нажалост, унакаженом свету.
Ето, то ми је била пуна жеља да вам кажем без икакве осуде кога. Али ви заиста нисте обавештени, нажалост нисте. Ако нећете мени веровати барем верујте Розенталу, чувеном колумнисти америчком, јер он је упућен у те ствари и осећа да ту нешто није у реду. Био је овде, познајем га лично, изузетан је човек, храбар човек и ево видим га сад, у ‘Њујорк Тајмсу’ излазе његова казивања о српском народу. Ја вам стално понављам: Србин је наш духовни брат. Нигде се није могло толико не осетити да си Јеврејин као што је то било у овој дивној Србији. Али, ето ту се пророчанство испуњава. Народ којег ниси знао, дознаћеш га. Ми смо га у овом тренутку преко добрих казивања неких дивних Јевреја дознали и ‘народ који тебе није знао, похрлиће теби’, значи који није знао твоју судбину сада је доживео твоју судбину. Дајте да их загрлимо, дајте да барем отћутимо кад неки од наших људи у полунезнању дижу непотребно глас против овог дивног народа.”

ЗА КРАЈ
Срби су народ грешан и у многоме залутао; али, они су народ који никад, у целини својој, није дао да га заведе мржња, и да га лиши човечности, чак и у најтежим временима. Томе га је учио Свети Сава, на чији дан је Аушвиц ослобођен. Вреди се сетити те чињенице на Савиндан, и враћати се Богу и првоучитељу нашем Немањићу, да нас, како рече Владика Николај, не покрије језива тама туђинска с лепим именом и шареном одећом.
Молитвама Светог Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, амин!

ИЗВОР: http://borbazaveru.info