НАФТА И ГЕОПОЛИТИКА

Zoran Milošević   

  Проф. др Зоран Милошевић

Цeнa рeфeрeнтнe aмeричкe нaфтe je пaлa зa 2,14 дoлaрa нa Њуjoршкoj бeрзи 13. децембра 2014. године и сaдa изнoси 57,81 дoлaр, штo je њeн нajнижи нивo joш oд мaja 2009. гoдинe. Овај невероватан пад цене нафте започет је са појавом „Исламске државе“ у Ираку и за пола године довео је до обарања цене нафте са 115 на поменутих 57,81 долара.
Аналитичари пад цене нафте повезују са три узрока: прво, жељом САД да казне Русију због отпора њиховој политици, посебно у Украјини, затим са изборима у САД (одржавају се следеће године), па пад цене нафте подиже рејтинг Барака Обаме, што му даје шансе да поново буде изабран на фунцију и, на крају, као последица свађе Саудијске Арабије и САД.
Када је војска „Исламске државе“ у јуну 2014. године почела борбена дејства у Ираку барел нафте је скочио са 109 на 115 долара. Но, после тога „невидљива рука“ је оборила цену нафте. Чак ни бомбардовања војника „Исламске државе“ из авиона западних држава није вратило цену нафте. Овако нешто се економским факторима не може објаснити, наводи Михаил Агаджанјан за портал fondsk.ru. Свет је већ навикао да сваки сукоб на Блиском истоку, где је сконцентрисано 47 посто светских резерви нафте, доводи до скока, а не пада цене нафте. Тако је било током два рата у Персијском заливу и током и после напада на Авганистан. Чак је и наговештај напада САД на Иран довео до очекивања да нафта поскупи на 200 долара за барел. У актуелном паду цене нафте, дакле, нема економске логике, али има геополитичке.
Са друге стране пад цене нафте помаже Европској унији да изађе из рецесије и убрзају економски раст САД. За произвођаче нафте пад цене нафте је катастрофичан догађај, посебно за Венецуелу и Колумбију, које су се при високим ценама нафте задужиле и сада треба враћати дугове. Ни Русији неће бити лако, ако се задржи ниска цена нафте, јер се буџет пунио, између осталог, на рачун извоза нафте (40 посто). За Саудијску Арабију и државе Персијског залива, као и Норвешку, које имају велике девизне резерве, ниска цена нафте није опасност за дужи временски период. Када се овоме дода и податак да пад цене нафте, као и спречавање изградње гасовода „Јужни ток“ има геополитичку позадину, то није тешко препознати „аутора“ овог „чуда“. Према листу „Financial Times“ стратег „нове геополитике нафте“ је Ед Морс, некадашњи помоћник државног секретара за питања међународне енергетске политике (1979 – 1981) САД. Нова америчка геополитика заснована је на следећим елементима. Први је заснован на чињеници да у многим државама које извозе нафту постоје фактори нестабилности (демографски раст, велика незапосленост, велика имовинска неједнакост), што све подстиче становништво на побуну, тј. да учествују у протестима за смену власти. Оваква ситуација САД и цео Запад доводи до могућности „апокалиптичке обуставе доставе нафте“, што се не жели. Зато је потребно активно деловати. Други елемент нове стратегије је заснован на податку да владе тих држава троше велики новац на социјална давања да би умирили становништво. На пример, Саудијска Арабија троши годишње 125 милијарди долара (око 27 посто свог БНД), при чему захтеви расту. Другим речима, то значи да ће се цене нафте повећавати, јер је таквим владама потребан новац, што је непожељна варијанта за Запад. Треће, извозници нафте дају велике компезације осталој економији, што подстиче унутрашњу потрошњу нафте и тако умањује њену количину за извоз, што опет води ка поскупљењу нафте за потрошаче на Западу. Да би Запад извукао корист за себе било је потребно умањити цену нафте. Да би то било могуће потребно је онемогућити социјални и економски развој држава извозница нафте, да би се подстакли грађани да мењају западу неподобне политичаре. Другим речима, није тајна да се овде мисли на подстицање грађана Русије да обојеном револуцијом смене актуелног председника Руске Федерације.
Велика налазишта нафте концетрисана су само у четири државе – Саудијској Арабији, Русији, Ирану и Венецуели. Већину ових држава данас не контролишу САД. Изузетак је само Саудијска Арабија. Истовремено, САД производе свега осам посто нафте и апсолутно су највећи потрошач овог енергента (24 посто светске потрошње). Такође, сваке године у САД се повећавају потребе за нафтом, што повећава зависност ове државе у овој области (са 55 на 70 посто). Зато САД теже тоталној контроли области богатим нафтом, као и путевима доставе на светско тржиште, при томе се не либе да користе ни отворену војну агресију (Ирак, Либија) да би дошли до нафте, али у неким другим случајевима рађе посежу за тзв. обојеним револуцијама.
Сва геополитика трансформација нафтних тржишта и производње овог енергента, од 1973. године до данас, ишла је на штету Кине (укључујући Либију). Међутим, актуелно појефтињење нафте одступа од овог правила, јер заправо иде на руку овој држави. Иначе, главни извозници нафте у Кину су данас Саудијска Арабија и Иран, који за узврат купују оружје од ове земље. Кина је 2000. година зависила од увозне нафте у обиму од 31 посто, а 2025. предвиђа се зависност у износу од 73 посто (13 милиона барела дневно), наводи А. В. Драгачев у „Руској геополитичкој енциклопедији 2010 – 2014.“
Овде треба указати и на неке друге чињенице, која свакако нису главни разлог актуелног пада цене нафте, бар не тако радикално, али их треба имати у виду. Прво, нове технологије слабе нафтну индустрију, јер омогућавају добијање нафте и гаса из шкриљаца (у САД днево добијају на овај начин девет милиона барела нафте дневно). Друго, нове машине и мотори троше све мање горива, чиме се смањује и потражња са нафтом. Трећи разлог пада цене нафте је успорен економски раст Кине и Европске уније. Уважавајући, дакле, ове разлоге, наводи Саломон Калмановиц за колумбијски лист „El Espectador“, могуће је рећи да има повода за незнатан пад цене нафте. Такође, ОПЕК контролише мање од једне трећине светске производње нафте (90 милиона барела дневно), а најутицајнији члан (Саудијска Арабија) зна да висока цена нафте подстиче производњу нафте из шкриљаца, те је заинтересована са смањење цене нафте. Неки аналитичари, попут оних који су за лист „The Economist“ тврдили да произвођачи нафте имају профит и код цене нафте од 57 долара за барел, посебно код налазишта која нису повезана са морима.
Ниска цена нафте доприноси слабљењу држава извозника нафте и у економском и на политичком плану, јер су изгубиле способност да утичу на цену, што је и један од циљева САД – слабљење Русије и Венецуеле. Произвођачима нафте, с обзиром на потребе државног буџета, није свеједно колика је цена нафте. Русији не одговара цена нижа од 70 долара, Венецуели од 120, Ирану од 100, Уједињеним Арапским Емиратима од 30, Катару од 10 долара за барел. Чак и САД не одговара цена нафте мања од 60 долара за барел. Да је цена нафте последица различитих махинација показује и податак да се 80 посто нафте продаје преко фондова, а само 20 посто у стварној трговини, на тзв. тржишту. Превише је ту новца и уграђених интереса да би се оставио стихији тржишта.
Константин Сиројежкин за казахстански портал „continent.kz“ наводи да појмови „нафта“, „новац“ и „геополитика“ увек иду један уз други, те да је «играње» и са ценом нафте «нормална» геополитичка реакција. Где почиње разговор о нафти, ту је велики новац, а затим и интереси различитих центара моћи и велики улози различитих «играча». Разговори о нафти подразумевају присуство власника великог капитала и уважавање њихових интереса (иначе нема инвестиција), тако да је тешко определити се где преовлађује новац, а где геополитика.
И. Ибрахимов за портал „mir-politika.ru“ наводи да су нафта и геополитика били увек повезани, али да је данас та веза још јача. То је условљено низом разлога. Раст потреба за енергентима условио је њихову важност. Иако има алтернативних извора енергије, нафта је још увек један од главних, и тако ће бити, према предвиђањима, све до 2017. године, када ће достићи свој зенит и започети пад потражње. Но, озбиљније смањење интереса за нафтом започеће тек 2030. године. За то време нафта и даље остаје најважнији енергент, којим се обезбеђује 40 посто потреба за енергијом у свету. За њом следи гас – 28 посто, угаљ – 20, обновљиви извори енергије – 7 и нуклеарна енергија – 5 посто.
У будућности структура светског енергетског биланса ићи ће ка трансформацији по два сценарија. Први, подразумева прелазак са нафте на гас (као што је нафта истиснула угаљ), а потом обнова интереса за обновљиве изворе енергије и нуклеарној енергији. Према другом сценарију, уколико се направи продор ка освајању технологије (мотора) на воду, то ће се потребе за нафтом брзо умањити, отприлике 2025. године. Но, док се то не догоди нафта остаје важан извор енергије, јер државе које имају нафту неће журити да је се одрекну, посебно што је она (и) инструмент спољне политике.
Иако цена нафте пада, снабдевање је стабилно. Ово се објашњава могућношћу Саудијске Арабије да компезује смањење производње било ког другог произвођача, затим појава нафте добијене из шкриљаца на подручју Северне Африке обогатила је понуду, истовремено прогнозе говоре о паду потрошње нафте у свету, што умирује тржиште.
Зато се поставља питање колико ће се дуго нафта продавати по овим ниским ценама?
Поменути Михаил Агаджанјан сматра да ово неће дуго трајати, јер САД овом ценом руше Русију, али и своје компаније које добијају нафту и гас из шкриљаца, а, такође, помажу Кини да учврсти позицију прве економије света. Уколико је идеја „кажњавања Русије“ толико јака у Вашингтону да их се више не тиче Кина, чак ни по цену предаје својих позиција Пекингу, онда се актуелна политика САД може разумети. Михаил Агаджанјан, ипак, сматра да ће се све вратити на старо после избора у САД, јер, заправо, сва игра око цене нафте, наводно, није усмерена против Русије, већ на одобровољавање бирача да поново гласају за Барака Обаму на изборима следеће године. На одговор да ли је то тако нећемо дуго чекати, само до председичких избора у САД-у.
Но, постоји још једно објашњење ниске цене нафте. Наиме, Филип Себиј-Лопес (Philippe Sébille-Lopez) — доктор геополитике, стручњак за енергетику и државе – извознице нафте за француски портал „Atlantico“ повезује пад цене нафте не са сукобом САД са Русијом, већ са сукобом Саудијске Арабије и САД. Пад цене нафте, краткорочно, штети државама извозницама нафте, а помаже САД и Европској унији (оцена директора ММФ-а Кристине Лагард). Међутим, дугорочно ниске цене нафте у Европској унији могу довести до дефлације (посебно у евро-зони), која би, потом, нанела жесток ударац државама произвођачима нафте, што би довело до непожељних (гео)политичких промена.
Коментаришући оцену директорке Међународног монетарног фонда, Кристине Лагард („неко добија – неко губи, али у целини то је добра вест за светску економију“, Себиј-Лопес каже „да није све тако једноставно“. Ниска цена ће подићи конкурентност низа енергетских сектора и смањиће потребе за нафтом из шриљаца коју производе САД. На пример, добијање барела сирове нафте у Саудијској Арабији кошта између 5 и 10 долара, што показује да нафта из шкриљаца није неопходна. У дугорочној перспективи евро-зона која има малу инфлацију може изродити дефлацију, а циљ Европске централне банке је повећање инфлације да би се спречила дефлација, тако да све, говорећи дугорочно, иде у смеру без перспективе. Поред тога, Американци плаћају нафту 0,40 евроценти, а Европљани 1,4 евра, па је јасно да актуелна ситуација иде и то много на руку Американцима. Уколико ниска цена нафте остане, Американци ће поправити стање у својој економији, створиће нова радна места. Сви остали ће углавном бити губитници. Ради се о политици развоја САД на рачун произвођача нафте. Ако знамо политичку логику Вашингтона која се састоји у томе да увек воде рачуна о краткорочним интересима, при чему, уопште не воде рачуна о геополитичким потресима који могу изазвати.
Мартин Фелдштајн за амерички „Project Syndicate“ такође сматра да пад цена нафте има добре и лоше стране. Уколико буду и даље падале изазваће драматичне геополитичке последице за државе произвођаче нафте. Но, ниска цена нафте је добра вест за САД, јер ће повећати приходе америчких потрошача и подстаћи раст привреде, као и у Европској унији и државама Азије које увозе нафту. Губитници су Венецуела, Иран и Русија. Фелдштајн очекује да ће пад цене нафте испод 60 долара за барел (што се управо остварује) највише ударити по Русији, која ће се морати одрећи својих геополитичких циљева.
Другим речима, од ниских цена нафте западна економија добила је пуно свежег ваздуха, али то мало помаже у тражењу излаза из драматичне ситуације у којој се светска економија налази. Зато све ово није, дугорочно посматрано, повољно за западне државе. Уколико свему додамо да ће сви пројекти који су засновани на цени нафте од 100 долара за барел бити замрзнути, то значи нови ударац за економију, посебно отварање налазишта у морима. Но, највише таквих пројеката (експлоатације нафте и гаса са дна мора) је у Русији. Због тога ова земља трпи велике губитке, јер нафта, како смо већ навели, пуни 40 посто буџета. Ово се компезује падом курса рубље.
Но, Русија има велике девизне резерве, а само је мали део тог новца потрошен на подршку курса рубље, тако да ова земља и при повећању санкција и садашње цене нафте може спокојно да издржи и више од годину дана. За то време ситуација ће се кристализовати. Но, како ствари сада стоје, главни добитник сукоба САД и Русије од 2003. године, тачније после напада на Ирак до данас, постаје Кина.