Надстварна осећања нашег премијера према Ангели Меркел су – српски Псалми!

Слободан Рељић

 

 

ШТО СРБИ ВИШЕ НЕ ПОДНОСЕ NATO – ТО НАМ ВИШЕ МЕЊАЈУ СВЕСТ И КАЛЕМЕ ПРОТЕСТАНТСКУ ЕТИКУ

 

  • Нема љутње због „Милосрдног анђела“ са „наше стране“. Ни случајно! Јер „ми“ – а то је премијеров дрим-тим – знамо да и треба над неевропеизираним српским народом „уводити у ред“ – па кад се мора и „томахавцима“. Не само „томахавцима“, али и њима
  • Зато наш први министар, као патријарх што је зборио, говори „да праштамо – морамо“ али нећемо тако лако заборавити. Треба нам неко време, драги пријатељи. Дајте нам годину-две. Видели сте како смо прогурали „параду поноса“, гурамо све даље од себе Заједницу српских општина, Универзитет у Приштини ћемо да гурнемо под лед, не вриштимо због Дечана, Грачанице и Пећке патријаршије, па и заборав NATO радова у СРЈ ће проћи. Нажалост, „жути“ нису били тако добри као Мило Ђукановић, и сад „ми“ то морамо да исправљамо
  • „Ми“ смо на путу у ЕУ. „Ми“ ћемо одсад на Св. Арханђела славити Милосрдног анђела. Па они из ЕУ су нам у наше празне јасле бацили и два поглавља, а „ми“ – Срби који знају како треба мислити – за то смо им захвалнији него Исусу Христу што је свету дао бесмртност васкресења. Поглавља су наша јеванђеља!
  • Само узвишеној идеји протестантске Србије недорасли свет неће да разуме да „ми“ волимо Русију само да бисмо могли да смртно будемо заљубљени у ЕУ, да „ми“ признајемо да Путин нешто зна о свету у коме живимо само да бисмо могли да се бескрајно дивимо сјајном прегледу игре Јоханеса Хана, да „нама“ није скупо да пола Србије гладује само да нас „сви похвале“ („сви“ су ММФ и Светска банка, и Мекејн, кад наврати – за СНС памет довољно)

ДВАДЕСЕТ четврти дан марта 2016. бејаше прохладан и ветровит, како обично бива у рано пролеће. Али, иза тог датума за Србе више не стоји обичан дан. Дефинитивно!

Ма колико предано тужни систем колонијалне демократије, ДС-овски или СНС-овски, на том радио.

А да ми не бисмо тек умишљали сопствени значај, побринули су се „наши пријатељи“ из Хага, па су нам уприличили и један спектакл достојан тог дана. „Даривали“ су првог председника Републике Српске са 40 година бесплатног смештаја и интернатског начина исхране.

Локација ће се одређивати за две-три године, после жалбеног поступка. Тако је још једном белодано показано да Правду у Хаг доводе само на јавна силовања.

Било је то тако упечатљиво да је чак и наша влада, прозападна, што би рекли аналитичари на све четири стране света, морала да се мало „одреди“ према Западу.

Наравно, није то неко недопустиво губљење темпа на путу „Европа или смрт“ или не-дао-Бог заокрет, него једна мала предизборна игра излажења народној вољи тврдоумних Срба у сусрет. За толико ће „наши“ западни пријатељи имати разумевања.

   То се и добром Џону Мекејну може објаснити: кад се Србљима може обећавати бољи живот, иако то нема никакве везе с реалношћу, може им се мало учинити на вољу – па као укорити Запад што нас је убијао и сејао осиромашени уранијум да нам убија и децу. Јер, јесте мало незгодно кад вас пријатељи вашег премијера настоје убити.

     Али – не, нема ту љутње с „наше стране“. Ни случајно! Јер „ми“, премијеров дрим-тим, знамо да и треба над неевропеизираним српским народом „уводити у ред“ – па кад се мора и „томахавцима“. Дакле, не само „томахавцима“, али и њима.

    И да се зна: кад постанемо добри протестанти, имаћемо и ми право да затражимо опроштај, а засад је на нама да праштамо. Понизно, како приличи народу који није стигао до „породице NATO народа“.

А да на челу колоне буде онај који зна да буде најпонизнији.

Дакле, као православне свести, примитивни судбински, праштамо: опростите што смо вас натерали да нас убијате, али то се више неће поновити. Дакле, „ми“ то радимо са јасном свешћу да се покаже гласачу да, као што му обећавамо радна места, ево, обећавамо и достојанствен однос.

Тек један ветровит предизборни дан. Један од осамдесет.

И, признајемо, нисмо „ми“ још толико напредовали као Мило Ђукановић. Који више то, ничим оправдано, ружење NATO-а ни не дозвољава. Убило нешто деце и чељади, па шта. Није Црна Гора тако мала да се због тога срди. И зато Милова влада и јесте најодлучније одговорила оној неозбиљној деци из Даниловграда и најавила „казнене мере против ученика гимназије Петар I Петровић Његош зато што су обележили годишњицу NATO агресије пуштањем сирена и песме Рибље Чорбе Децу ти нећу опростити“.

Ту се Мило баш показао. Свака му част, рећи ће сваки бриселски раденик на евроатлантским интеграцијама, чим дође себи од оног догађања које у самом Бриселу угрожава све евронатовске вредности.

И СНС евронатоделатници могу само да Милу скину капу. Јер, где бисмо „ми“ били кад се не бисмо сложили да нема ништа природније него одрећи се и своје деце, ако она не разумеју да је ово „неприлична садржина“ и „непоштовање образовног система и образовно-васпитне установе“. А тек ако би се утврдило да су неки наставници с овим имали везе, не би им зуби!

Сазнајемо, јављају слуђени репортери, да су сви учесници тог неевропског чина одлични ђаци, а двојица од њих су награђени због изузетног дела „спасавања утопљеника из реке Зете. Због тога их је градоначелник Даниловграда Бранислав Ђурановић наградио бесплатном екскурзијом“.

Па то је да нормалан европски човек заплаче из свег гласа.

Е, то ће да баци сенку и на Милове методе. Очигледно је да су неке грешке учињене у светом „образовном систему“. Ето, нека неко сад приговори што смо „ми“ дали Немцима да праве и контролишу наше уџбенике! У нечему и нас треба похвалити, дакако. Јер, кад нам Немци буду правили букваре и историјске читанке, и кад наша деца из тога буду учила шта ваља а шта не ваља, онда ће NATO да ваља и те како! И тада неће бити никакве дилеме да ће наши ђаци знати да је генерални секретар NATO-а, ко год од Солане до Столтенберга, човек ширих видика од оба Његоша, а да не спомињемо Филипа Вишњића.

Дакле, о пропустима је реч!

Јер, како би другачије та деца на почетку 21. века могла да нађу нешто у нечему што неки примитивни свет зове стиховима? Пази: „Зашто су твоји меци/ ишли ка мојој деци?/ О њима сањам и маштам,/ децу не могу да праштам“.

 

Зар није уважена Мадлен Олбрајт нашла и јавно објавила да је смрт пола милиона ирачке деце вредна слободе коју је NATO донео тој земљи? И сад да се ми нађемо да „не можемо да праштамо“.

Зато наш први министар одмах на почетку каже јасно и гласно, као патријарх што је зборио, „да праштамо – морамо“ али нећемо тако лако заборавити. Треба нам неко време, драги пријатељи. Дајте нам годину-две. Видели сте како смо прогурали „параду поноса“, гурамо све даље од себе Заједницу српских општина, Универзитет у Приштини ћемо да гурнемо под лед, не вриштимо због Дечана, Грачанице и Пећке патријаршије, па и заборав NATO радова у СРЈ ће проћи. Нажалост, „жути“ нису били тако добри као Мило Ђукановић, и сад „ми“ то морамо да исправљамо.

Не, нећемо „ми“ приговарати ништа против тога што су „наши пријатељи“ – како се у жаргону у Немањиној 11 од миља зове земље попут САД, Британија, Немачка, Италија и тако редом – пре 17 година покренули „Милосрдног анђела“ против овог народа. Таман посла!

Ми смо на путу у ЕУ. „Ми“ ћемо одсад на Св. Арханђела славити Милосрдног анђела. Па они из ЕУ су нам у наше празне јасле бацили и два поглавља, а „ми“ Срби који знају како треба мислити, за то смо им захвалнији него Исусу Христу што је свету дао бесмртност васкресења.

Поглавља су наша јеванђеља! Надстварна осећања нашег премијера упућена Ангели Меркел су наши Псалми!

Али, све ће међу Србима кварити неки „Заветници“, „Делије са Севера“, ехо дела неких дечака, одличних ђака из Даниловграда, неки без сумње узвишеној идеји протестантске Србије недорастао свет који неће да разуме да „ми“ волимо Русију само да бисмо могли да смртно будемо заљубљени у ЕУ, да „ми“ признајемо да Путин нешто зна о свету у коме живимо само да бисмо могли да се бескрајно дивимо сјајном прегледу игре Јоханеса Хана, да „нама“ није скупо да пола Србије гладује само да нас „сви похвале“ („сви“ су ММФ и Светска банка, и Мекејн, кад наврати – за СНС памет довољно).

И сад, док наше реформе крче пут „нама“ у светлу будућност, чему би служило: „Ти си ми био драги гост/ и радо сам те гостио/ можда сам примитиван, прост/ децу ти нисам опростио/“. Песничка наклапања! Ма, то није ни песник, него Бора, онај бивши пивопија масне косе.

Ништа није вредно два нова поглавља. То са децом је подметање. „Ми“ ћемо „нашој“ деци обезбедити будућност о каквој они не могу ни да сањају, с њима или без њих. Важнија је „нама“ европска будућност од свега на овом свету. И наравно, атлантска будућност. Али сад још нећемо о томе. Кад буде тренутак!

Понекад се СНС-фронту каже како они, потајно пузајући ка станишту „породице NATO народа“, немају никакав приговор на то што је NATO учинио активирајући „Милосрдног анђела“. Опраштају за децу, не жале се што су нам рушили мостове, немају приговор што је штета била 80 или 100 милијарди долара, а ни не хвалишу се што смо ми њима нанели штету обарајући „невидљивог“ над Буђановцима, па су „жути“ одмах пензионисали Золтана Данија да не боде очи добром свету из NATO-а који је ту да нам помогне у сваком тренутку. Али, то није тачно.

И ове године је било јасно да они нису пресретни што је Северноатлантска алијанса за почетак бомбардовања изабрала 24. март. То није мала грешка. Јер, колико би њима сада било лакше да су они подигли авионе 1. априла, па да они могу да се на годишњицу размашу у „осудама“, да „ударе“ и десно и лево, а да увече напуне чаше до врха: Априлилили! Сутра почиње нови дан. И ниједан задрти Србин не би помислио да је ово било баш озбиљно. Овако, имају они и штете од тога што још увек морају да обележавају ту годишњицу.

Мораш вазда да говориш као да бар мало и „ми“ мислимо оно како народ чује, а то није баш лако. Јер тврдоумни народ онда на то калеми своју покварену машту. „Можда бих набујале реке / између нас премостио. / Постоје друге ствари неке – / децу ти нисам опростио“.

А све би се решило да су авиони из Авијана полетели седам дана касније. Додуше, онда би ови из Хага размислили да ли да прате рођендан „Милосрдног анђела“. Али, пошто следеће године, ваљда, неће бити избора, „ми“ ћемо већ слободније изаћи пред овај луди народ који више воли Путина него свог „рођеног“ премијера.

Говориће се на пунолетство „Милосрдног анђела“ слободно, онако како „наши пријатељи“ највише воле. Опростићемо и за децу. Толико миграната прође овом земљом. Намирићемо и то некако.

 

ИЗВОР: ФАКТИ