НА „БОСАНСКОМ“ СЕ РЕЧ КЛАТИ ИЗГОВАРА – ЧЕТНИЦИ КОЉУ

Драгослав Пакић

„Ако је набијање на колац православаца превазиђена и демоде ствар, набијајмо их на њихове сопствене речи у нашој интерпретацији“, кажу лексикографи нове босанчице,  запостављајући херцегованчицу и захумчицу.

 

 

У оно турско време, малоазијски доносиоци нових обичаја и племените културе, дојездивши у Србију на бесним атима, набијали су на колац домаће мученике са толико пажње и толико љубави да се у игри „ко набије, тај добије“, при операцији набијања, није смела појавити ни једна једина кап српске крви. Набијени Срби су потом, незахвални само како они то умеју бити, током скоро три цела дана, Турцима са коца псовали све најмилије и најдраже пусто турско што на свету постоји.

Савремени језикословци и творци „Школског рјечника босанског језика“ – бивши Срби, па онда Бошњаци, па затим Муслимани, а сада већ Босанци – српске псовке са коца прогласише говором мржње и, чистунства ради, одлучише да направе р(ј)ечник. Да би школској деци дочарали сву лепоту новоговора, многи појмови су илустровани сликовитим примерима препуним шовинизма и увреда на рачун Срба и православаца. Тако се реч „ђикан“ тумачи као „сељачина, неотесани младић, обично православац брђанин, сточар, чобанин, босански православац четничког порекла који је генетски четник“. Као пример се наводи реченица: „Поклаше нас ђикани.“

 

1

На „босанском“ се српска реч клати изговара: четници кољу!

 

Кољиво, по тумачењу нових стручњака, није народни обичај настао у паганству, још пре хришћанства, које се одржало преко цркве према грчком култу мртвих – него је јутарња показна вежба четницима на уранку за наступајуће перформансе у Фочи и Сребреници.

Никола Кољевић није универзитетски професор и есејиста који је важио за врсног и једног од најцењенијих шекспиролога у бившој нам отаџбини, него је, како врли Црногорац, такође из бивше нам домовине, поводом професорове трагичне смрти, у отвореном писму, написа честитку за „достигнућа, не његовог пера, него његове каме“. Јер, професор Кољевић, одатле му и име, „гранатама коље“. „Клање“ – наставља списатељ – „тај најсветлији од свих аманета завештали су ти твоји четнички преци“, написа слаткоречиви Вешовић.

Свињокољ је огавна, погана и несварљива српска реч, коју могу изговорити само четници православне вероисповести са камама у крезубим устима. Дивну босанску реч „духан“ Срби су опоганили суфиксом чварак створивши српски брендирани производ под именом „дуван чварци“.

У Ваљеву се одржава манифестација „Колубара-дуванчварак фес“, чиме се на најподмуклији начин подвргава подсмеху национална капа фес, коме ни Кемал Ататурк, забрањујући му употребу заједно са заром, није могао ништа. Зашто Ваљевци, најбољи касапини на свету, нису организовали „Колубара дуванчварак шајкачу“? Или још боље „Дуванчварак шубару“? Јок, бре! Они само хоће да свињском машћу и чварцима опогане цењени фес.

„Ако је набијање на колац православаца превазиђена и демоде ствар, набијајмо их на њихове сопствене речи у нашој интерпретацији“, кажу лексикографи нове босанчице,  запостављајући херцегованчицу и захумчицу.

„Ако је код Срба славско жито кољиво“ – настављају заљубљеници у нове речи и нова дела – „зашто и Срби не би променили своје име у Кољари, или Бољари. Ионако сматрају да су бољи од свих. А могли би бити и Четници, како се њихово име правилно изговара, узимајући у обзир њихов генетски код. Код нас.“

Ми смо наше име мењали неколико пута, кажу, и опет нам ништа не фали.

 

 

Осим памети.

 

 

 

ИЗВОР: Стање ствари