Мухамед Швракић: „Муслимански Гаврило Принцип“ и господар Добровољачке улице

  • Двије и по деценије породице страдалника у Добровољачкој улици не могу својим најмилијима запалити свијећу на мјесту страдања јер их у томе спречава некакав Мухамед Швракић. Ко је та персона и до кад тако?

 

Пише: Борислав Радовановић

 

И ове године породице жртава Добровољачке улице одржаће помен у Источном Сарајеву, а само због чињенице да на мјесту страдања њихових очева, синова и супруга предсједник удружења „Зелене беретке“ Мухамед Швракић огранизује неку своју „приватну манифестацију“.

 

 

 

 

Доиста, ко је тај „Господар Добровољачке“ који деценијама уназад спречава представнике Републике Српске и породице жртава да на пригодан начин обиљеже страдање својих вољених? Ко је тај Мухамед Швракић?

Навешћу неколико детаља из његове „биографије“. У питању је син Емина Швракића, који је у љето 1991. године предсједавао основачком скупштином „Зелених беретки“. Када иначе говоримо о почетку рата у Босни и Херцеговини ваља напоменути како је већини „Беретки“ признат ратни стаж управо из те 1991. године. У борачким организацијама Федерације БиХ почесто се води полемика о томе, уз увијек присутно питање против кога су појединци „ратовали“ мјесецима прије почетка ратних дејстава.

Но, очигледно да је клан Изетбеговића својим највјернијим сарадницима у „ратни стаж“ урачунао и припреме за рат (како Алија некад, тако и Бакир данас). Што се тиче самог Мухамеда Швракића треба знати како је прије рата био лични пратилац Алије Изетбеговића (види фото). Међутим, као човјек од Алијиног повјерења млади Швракић добија нешто сложеније задатке, односно позиционира се на мјесту замјеника командира полицијске станице.

Затим је овај „полицијски кадар“ (са)учествовао у убиству српског свата Николе Гардовића. Подсјетићу шта сам о овоме написао прошле године: „Како су ‘Вечерње новости’ објавиле 2005. године Ћело Делалић је својевремено признао убиство које није починио. По овом медију: Делалић је ‘преузео’ убиство које је починио Мухамед Швракић и то за новчану награду добијену од његовог оца – Емина Швракића… Мухамед се, бар по медијским наводима, хвалио убиством Гардовића и сам себе прозвао ‘муслиманским Гаврилом Принципом.’.

Према свједочењу Јована Гардовића, сина убијеног Николе, Мухамед Швракић је непосредно након убиства (пред полицијом!) на њега потегао аутоматску пушку, пријетио му и псовао српску мајку. И то зато што га је упозорио да не уклања чауре и друге трагове са лица мјеста злочина. По овоме се види какве „полицијске кадрове“ је преферирао Алија Изетбеговић.

Елем, полако долазимо и до дешавања у Добровољашкој улици. Према свједочењу (у књизи) генерала Јована Дивјака „јунак“ (Швракић) ове приче налазио се на мјесту где је војна колона заустављене, односно на самом мјесту злочина. Занимљиво је свједочење Дивјака о томе како је Алија Изетбеговић од својих најближих пратилаца и сарадника упорно тражио да пропусте колону, да испоштују договорено.

Међутим, показало се да ни Алијин утицај овде није био довољан. Убрзо је услиједио масакар, злочин или како већ да назовем овај напад екстремиста на незаштићене припаднике регуларне војске. Ма шта мислили о овом догађају суштина се увијек своди на чињеницу да су паравојне јединице „Зелених беретки“ и Патриотске лиге“ мучки напале регуларне снаге.

Значи, данашњи предсједник удружења „Зелене беретке“ Мухамед Швракић, некадашњи припадник ове паравојне формације и саучесник у убиству Николе Гардовића, био је на лицу мјеста. Сад, колико доиста морамо бити наивни и повјеровати да Швракић није учествовао и у овом злочину?

Међутим, деценије пролазе, а кривични предмет „Добровољачка“ скупља прашину у Тужилаштву БиХ-е. Да је другачије, односно да поменуто тужилаштво ради свој посао, Мухамед Швракић алијас „Муслимански Гаврило Принцип“ би одавно био под истрагом за овај и друге тешке злочине. У том случају тешко да би на мјесту страдања невиних војника сваке године окупљао своје сљедбенике и обиљежавао злочин као „јуначки чин“.

Елем, Швракић је са својим саборцима и ове године „заузео позицију“, а већина присутних је очевена у војне униформе и носи ратна обиљежја. Какву поруку одашиљају представницима Српске и породицама страдалника? Порука је: овде вам није мјесто!

Да у овој држави постоје институције, или бар да надлежни раде оно за шта су плаћени, па зар би бивши припадници паравојно-криминалних група деценијама вршили „окупацију“ мјеста злочина. И притом се „шепурили“ униформама и ратним знамењем? Односно, страшили породице страдалника и спречавали их у оној минималној хуманој реакцији на страдање невиних жртава – паљењу свијећа или остављању цвијећа?

И, доиста, до кад ћемо у овој земљи гледати битанге попут Мухамеда Швракића како „господаре“ јавним простором, како Добровољачку улицу дефинишу позитивни прописи? Уосталом, гдје то још има да злочинци деценијама обиљежавају покољ какав су недвосмислено противправно починили?

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи